Чин 3, Сцена 3: ВАСА, ЧЕДА
ВАСА (види на столу кутију са цигаретама, вади и трпа у своју табакеру).
ЧЕДА: Добар дан, ујаче! Звали сте ме?
ВАСА: Да, имам с тобом важан разговор.
ЧЕДА: Је л’ то као изасланик госпође министарке?
ВАСА: Није као изасланик, него као ујак.
3ар јој нисам ујак?
ЧЕДА: Јесте!
ВАСА: Е па?
ЧЕДА: Шта је то, дакле, тако важно што, у име ваше сестричине, имате да разговарате са мном?
ВАСА: Теби је познато већ шта намерава Живка са Даром. Мораш и сам признати, мајка је, а има то једино женско дете, па мора мислити на то како ће да је збрине.
ЧЕДА: Како да је збрине?
ВАСА: Па тако, да је збрине. Ти видиш и сам, паметан си човек. Дара није више дете, прешла је, откада, двадесету годину, па време је да се мисли на њену удају.
ЧЕДА: Ама, каква удаја, побогу човече! Па зар није она већ две године удата за мене?
ВАСА: Јесте, не кажем да није. Видиш, ја сам такав карактер да никад нећу рећи да није оно што јесте. Само…
ЧЕДА: Шта само?
ВАСА: Ми ту удају не рачунамо.
ЧЕДА: Како не рачунате?
ВАСА: Па тако, брате. Играмо, рецимо, ја и ти табланета, је ли? Одиграмо једну партију, а ја ти кажем: Знаш шта, Чедо, ’ајд ову партију да не рачунамо, него да почнемо испочетка.
ЧЕДА (прави се убеђен): А, тако?!…
ВАСА: Па тако, дабоме!
ЧЕДА: И ова партија табланета што је играм ја већ две године не вреди ништа?
ВАСА: Узми сунђер, укваси га и избриши таблу, ето ти! Разумеш ли ме сад?
ЧЕДА: Разумем, како да не разумем!
ВАСА: Па ето, то сам, видиш, хтео с тобом да разговарам. Ти си, брате, паметан и, онако, разборит човек, па ћемо се лако споразумети.
ЧЕДА: Ја се надам.
ВАСА: Прво и прво, кажи ти мени, брате: шта ће теби жена? Кад зрело размислиш, видећеш и сам да ти то није тако потребна ствар. Разумем да кажеш: треба ми кућа, — добро; или да кажеш: треба ми фијакер, — добро и то; или рецимо: треба ми зимски капут. Све то разумем, али: треба ми жена, то, право да ти кажем, не могу да разумем.
ЧЕДА: Па јест што кажете… У вашим годинама.
ВАСА: Море, док сам био млађи, још мање ми је требала.
ЧЕДА: И то је истина.
ВАСА: Па дабоме да је истина, и зато, видиш, питам ја тебе као паметног човека: шта ће теби жена?
ЧЕДА: Сасвим, сасвим, није ми потребна.
ВАСА: Дабоме да није.
ЧЕДА: Право кажете. Једино, питам ја вас, ујка-Васо, да ви мени објасните: шта ће Никарагуи жена?
ВАСА: Каквом Никарагуи?
ЧЕДА: Па ономе што треба да узме моју жену. Видите, ја се само то питам: шта ће њему жена?
ВАСА (мало у забуни): Њему? Па, како да ти кажем: има, знаш, људи који узимају и оно што им не треба. Има таквих људи.
ЧЕДА: Има!
ВАСА: Али ти, дабоме, ти ниси од тих људи. Ти си паметан човек и, ако ћеш да ме послушаш, најбоље је, брате, да оставиш жену. Не треба ти жена, је ли, — то и сам кажеш; е, па кад ти не треба, ти је остави. Ето видиш, то сам имао у име Живкино да те питам: хоћеш ли да оставиш или нећеш?
ЧЕДА: Дакле то је све што сте имали, у име госпа-Живкино, да ме питате?
ВАСА: То, и ништа више!
ЧЕДА: Е, па реците госпа-Живки да нећу да је оставим.
ВАСА (изненађен): Нећеш? Е, јеси ли чуо, томе се нисам надао од тебе. Ја сам тебе, брате, сматрао за паметна човека. А, чекај, нисам ти још ни казао све. Казала ми је Живка још и ово: ако лепим оставиш жену, ти ћеш, пријатељу, добити као награду класу. Замисли, добићеш класу! И ето, видиш, имаш да бираш шта више волиш: жену или класу?
ЧЕДА: Ја бих највише волео жену с класом.
ВАСА: Роткве теби стругане, ти хоћеш лубендињу?
ЧЕДА: Чекајте, нисам вам све ни казао. Још више бих волео жену са две класе.
ВАСА: Уха! Па ти, ако тако потераш да лицитираш, можеш ми још рећи да би волео две жене са четири класе. Не бива то, пријатељу! Што не бива, не бива! Него, слушај ти мене, па лепо и зрело размисли. Видиш: жену можеш увек да добијеш, а класу богме не, а сваки паметан човек гледа да шчепа најпре оно до чега се теже долази. Зар не? Па онда, ти си, брате, и практичан човек, ти се нећеш заносити теоријама. Јер, кад зрело размислиш: жена — то је теорија, а класа — то је, брате, пракса. Је ли тако?
ЧЕДА: Слушајте, ујка-Васо, ја сам вас слушао од почетка до краја и чуо сам све што сте имали да ми кажете… Ја вас, ујаче, необично ценим и поштујем, па зато ћу према вама бити искрен и рећи ћу вам, разуме се у поверењу, на што сам се одлучио. Ја сам се дакле решио: ономе зубноме лекару, проводаџији, да саспем зубе у грло; Никарагуи да одрежем уши, а вама, драги ујаче, да разбијем нос!
ВАСА: Чедо, синко, ти ме изненађујеш, јер не увиђам да мој нос има ма какве везе са целим тим питањем.
ЧЕДА: А ви онда немојте га гурати у послове који вас се не тичу.
ВАСА: Лепо, лепо, ево ја се, убудуће, нећу мешати. Само онда немој да пожалиш ако ти се деси штогод што не желиш.
ЧЕДА: А и на то сте помишљали?
ВАСА: Нисмо помишљали, али знаш како је, најближи сам Живки, па кога ће да запита за савет ако неће мене. А ја јој, као човек који има искуства за те ствари, кажем: „Знаш шта, Живка, премести ти ту битангу у Ивањицу па да видиш кад врисне.“
ЧЕДА: То сте јој дакле ви саветовали?
ВАСА: Е, па ко би други, она се тога не би сетила.
ЧЕДА: Па добро, ујаче, онда купите ви још данас фластер за нос, а ја ћу да спремим куфере да путујем са женом у Ивањицу.
ВАСА: Кад би Дара била луда па да иде: отац јој министар, а она да иде у Ивањицу.
ЧЕДА: Слушајте ви, господине. Идите зовите овамо вашу сестричину, госпођу министарку, да пречистимо већ једном тај рачун.
ВАСА: Е, то не може! Пре свега, наредила ми је Живка да ти саопштим да она од овога тренутка тебе не сматра за свога зета; с тобом не жели више ни да разговара као са зетом и, ако имаш што с њом, можеш доћи само као странац, поднети преко млађих визит-карту и молити је да те прими — и само званично да разговараш са њом.
ЧЕДА: Тако је поручила? Није ли вам казала треба ли да метнем и цилиндер?
ВАСА: И цилиндер, дабоме.
ЧЕДА: И рукавице, извесно?
ВАСА: Разуме се, и рукавице.
ЧЕДА: Врло добро, онда реците јој идем да се обучем па ћу јој се јавити. (Оде).