Чин 2, Сцена 9. ЖИВКА, АНКА
ЖИВКА (звони).
АНКА (долази): Молим.
ЖИВКА: Одите овамо, мало ближе! (Мери је зналачки од главе до пете).
АНКА: Што ме то госпођа тако посматра?
ЖИВКА: Рећи ћу вам. Кажите ви мени, Анка, како ви онако стојите према мушкима?
АНКА: Боже мој, откуд ја знам како стојим!
ЖИВКА: Хтела сам да вас питам да ли на вас онако лако натрче мушки?
АНКА: Па, како да вам кажем, госпођо, мушки су мушки, они натрчавају уопште лако.
ЖИВКА: Па јесте. И зато баш нешто мислим: ви би, Анка, могли да ми учините једну велику услугу за коју бих вас ја богато наградила.
АНКА: Зашто не, госпођо! А какву услугу?
ЖИВКА: Па то… да натрчи мој зет на вас.
АНКА: Ију!…
ЖИВКА: Ама оставите ви „ију“, него реците ми може ли то да буде?
АНКА: Али, забога, госпођо, откуд ја, нисам ја таква. Ју, како ви ружно мишљење имате о мени!
ЖИВКА: Е, ако ми то свршите, онда, да знате, имаћу лепо мишљење о вама.
АНКА: Ју, како бих ја то, ваш је зет жењен човек.
ЖИВКА: Па жењен, дабоме, да није жењен не бих вам ја то ни говорила.
АНКА: Ја не знам, госпођо, да ли ви то мене кушате?
ЖИВКА: Ама шта имам да вас кушам! Потребно ми је то, па ето ти. И да знате, Анка, ако ми то свршите, добићете две класе.
АНКА: Ју, какве класе?
ЖИВКА: Ама није, помела сам се. Добићете повишицу плате и натераћу мог мужа да вам из Класне лутрије да хиљаду динара на привредне циљеве.
АНКА: Ала би то лепо било!
ЖИВКА: А шта мислите, хоће ли он да натрчи?
АНКА: Па не знам, али знате како се каже: сви су мушки једнаки.
ЖИВКА: Па дабоме!
АНКА: Само, молим вас лепо, кажите ви мени да знам шта ви захтевате од мене, шта ја треба да радим, докле смем ићи?
ЖИВКА: Идите докле хоћете, шта се то мене тиче. За мене је главно да ви намамите мога зета у вашу собу и да га ја код вас затечем.
АНКА: Да га затечете? Ју, госпођо, ал’ ја ту много рескирам.
ЖИВКА: Шта рескирате ког ђавола?
АНКА: Како да не, забога! Изаћи ће после да сам ја крива, и све ће се на мене сручити.
ЖИВКА: То не брините ви, то је моја брига.
АНКА: А ништа више не тражите, само да дође у моју собу?
ЖИВКА: Оно, добро би било ако би могли да удесите да скине капут, да га затечем без капута.
АНКА: Само капут?
ЖИВКА: Па него шта још?
АНКА: Па то је бар лако, наложићу пећ.
ЖИВКА: Зар сад, априла месеца?
АНКА: Па баш зато! Дакле, ништа више не тражите него да дође у моју собу и да свуче капут?
ЖИВКА: То је довољно за мене.
АНКА: Ал’ још једанпут да вас замолим, госпођо, да не испадне после као да сам преотимала мужа младој госпођи, па на мене да се скрхају кола.
ЖИВКА: Ама казала сам вам, не брините.
АНКА: Ако се млада госпођа наљути на мене?
ЖИВКА: У овој кући једино ја имам права да се љутим и нико други.
АНКА: Па добро, најзад, ако је ваша воља…
ЖИВКА: И надате ли се да ћете успети?
АНКА: Боже мој, не бих вам то могла унапред рећи. Надам се, јер, знате како је, људи лакше попуштају но женске.
ЖИВКА: Само, разуме се, све то морате тако учинити да се не примети да је намерно. И још нешто: потребно је што пре, што је могуће пре.
АНКА: Рачунајте на мене, госпођо, што год могу, учинићу.
ЖИВКА: Е, ’ајде, ’ајде, бога вам, па ми јавите.
АНКА: Хоћу, госпођо! (Одлази).