Чин 4, Сцена 21: ЖИВКА, СИМА, ПРЕЂАШЊИ
ЖИВКА (излети из собе обучена).
ВАСА и ДАРА (хтели би да је задрже).
ЖИВКА: Склањајте ми се с пута! (Груне на врата).
СИМА (на отвореним вратима појављује се).
ЖИВКА (тргне се): Шта је, говори шта је?
СИМА: Уважена ми је оставка.
ЖИВКА (цикне као рањена): Бог те убио да те не убије, а што је даде?
СИМА: Због тебе!…
ЖИВКА: Шта, због мене? А што због мене, сметењаче један! Боље реци, ниси ни био за министра, ето ти! Боље то реци!…
СИМА: Па нисам, дабоме, крај такве жене.
ЖИВКА: И сад, је ли, и сад нисмо више министри?
СИМА: Дабоме да нисмо!
ЖИВКА: Господе боже, зашто ме згоди тако душмански кад сам ти палила свећу сваког петка! (Сими). Је ли, ни фијакер, ни ложа, ни салон-вагон… све то оде, је ли… све, све?
СИМА: Па оде, дабоме!
РАКА: Доле влада!
ЖИВКА (шчепа штосове новина са столице и гађа га њима): Куш, штене једно, прегризо̂ језик дабогда… (Рака побегне. — Прилази Сими и уноси му се у лице). Због мене, је ли, због мене? Море, не била ја министар, па би ти видео да л’ бих ја због тебе дала оставку. (Сима оде. Она гледа Чеду, Дару, Васу). А ви, је ли, смејете се у души и подгуркујете се, је ли? Али, Чедо, упамти: носићемо се док је света и века, нећеш га мајци више мирно ни ока склопити. (Чеда оде). А ти (Дари), пакуј се, ’ајде, пакуј се кад не можеш да одлепиш ту крљу са себе. Пакуј се, али га мајци нећеш путовати салон-вагоном, него трећом класом. Трећом класом, упамти, трећом класом! (Дара оде). А што се ти кезиш? (Васи). Иди, иди, оптрчи фамилију, и објави да нисам више министарка; нека Савка, Даца и Соја кликну од радости и нека кажу: „Е, вала, доста је Живкиног и било!“ Тако ће да лану: знам ја њих, а знам и тебе. Иди, иди па објави. (Васа оде. — Публици, прилазећи рампи): А што се ви церекате мојој судбини? Не заборавите да сад нисам министарка па не морам више да будем отмена, и онда нека вам не буде криво ако распалим језиком по вама! ’Ајде, идите кући, идите, нећете ваљда до краја да ми стајете на муку. Идите и немојте, ђаво да вас однесе, да ме оговарате, јер, ко зна, данас-сутра могу ја опет бити министарка. Само док се заборави ово нешто мало бруке, ево мене опет, па после да не буде: што нам ниси казала. ’Ајде, ’ајде, идите сад!…
ЗАВЕСА