Чин 2, Сцена 2: ЧЕДА, ДАРА
ЧЕДА (отвори пакет, вади једну визит-карту и слатко се смеје).
ДАРА (наилази из собе): Шта се ти тако слатко смејеш?…
ЧЕДА: Ама, како да се не смејем. Читај, молим те! (Даје јој визит-карту).
ДАРА (чита): „Живана Поповић министарка“. (Говори). Па шта?
ЧЕДА: Како па шта? Откуд се на картама пише: „министарка“! Као да је то занимање: министарка.
ДАРА: Па кад она неће никог да запита но све сама ради.
ЧЕДА: Па онда — шест стотина визит-карата. Колико година мисли она да ће бити министарка? Или мисли можда да своје визит-карте растура по народу као прокламације.
ДАРА: А видиш, написала Живана.
ЧЕДА: Па да, госпа Живка јој је просто, није министарско име. А где је она, богати, од јутрос?
ДАРА: Код зубног лекара.
ЧЕДА: Шта ће тамо?
ДАРА: Шта знам ја, оправља зубе. Већ четири дана иде сваки дан.
ЧЕДА: Тражио је неки секретар министарства спољних послова на телефону.
ДАРА: Јеси ли ти разговарао са оцем?…
ЧЕДА: Јесам, али с њим не вреди разговарати. Њега је тамо неки луди ветар убацио у министре, а није за то рођен. За министра се мора, брате, родити. Замисли, молим те, он хоће и да буде министар и да остане чист. Није него још нешто! Ја му лепо кажем: „Ви не можете, па не можете да ми дате обећани мираз, е па ево вам сад добра прилика: израдите ми један привредни зајам код Класне лутрије.“ Ти привредни зајмови нити се употребљавају на привреду нити се враћају држави.
ДАРА: А шта он каже?
ЧЕДА: Вели: неће он да се прља, хоће а остане поштен човек.
ДАРА: А шта он каже?
ЧЕДА: Вели: неће он да се прља, хоће да остане поштен човек.
ДАРА: Па то је лепо! Што му замераш?
ЧЕДА: Ама то је лепо у теорији, али у пракси није.
ДАРА: Зар не умеш што друго да смислиш?
ЧЕДА: Па већ доцније, ако буде требало, смислићу ја још штогод, али најпре треба ово остварити.
ДАРА: Не остаје ти ништа друго него опет с мајком да разговараш.
ЧЕДА: Само кад би се с њом могло честито разговарати.