Чин 4, Сцена 16. НАТА, ЖИВКА
НАТА (излази из собе, Живка за њом): Кажем вам, госпа-Живка, немојте ви то узимати к срцу. Тако вам је то: док сам била министарка, цео свет око мене; те сви ми пријатељи, те сви ме поштују, те пуна ми кућа посета. А о журу нема довољно столица у кући и нема довољно шоља за чај, а имам два туцета. Па онда, женска друштва бирају вас за управну чланицу, певачка друштва бирају вас за патронесу и тако све редом. А кад престанете бити министарка, праве се сви Енглези. Тек видиш, на журу ни родбина не долази; три шоље за чај довољно. Па једни вас избегавају, а други се праве чак да вас не познају. Прошла сам ја то па знам, а ви, здравља боже, видећете. Само, знате, не треба то примати срцу.
ЖИВКА: Ако хоћете право да вам кажем, мени и није баш толико стало до тога да будем министарка.
НАТА: Е, па немојте, госпа-Живка, будимо искрени. Пријатно је то: имаш фијакер, имаш цигарете на репрезентацију, идеш бесплатно у ложу, имаш салон-вагон за путовање, па момак из министарства; па чим потражиш телефон и кажеш ко си, а телефонискиње покрхају се која ће ти пре дати везу; па клањају ти се чиновници, па чиновничке жене ти једнако праве визите. Па онда, ако си на ручку, почасно место; ако је каква светковина, добијеш пукет, ако је парада, добијеш место на трибини. Не може се рећи да све то није пријатно.
ЖИВКА: Па јесте, кад се с те стране узме.