Чин 2, Сцена 4: ЖИВКА, ЧЕДА
ЧЕДА (кад су остали сами): Ја сам се решио, мајка, да дефинитивно уредим ствар.
ЖИВКА: Врло добро, а и ја сам се баш решила да дефинитивно уредим ствар.
ЧЕДА: Ја сам, дакле, решио да ви још данас разговарате са оцем…
ЖИВКА: Чекај, чекај да ја прво теби кажем шта сам ја решила. Ја сам, видиш, драги мој зете, решила да узмем моју ћерку натраг.
ЧЕДА: Како да је узмете натраг?
ЖИВКА: Тако, да се ти лепо и љуцки извучеш из ове куће, и да оставиш жену.
ЧЕДА: Како, молим вас?
ЖИВКА: Па тако де, шта се ишчуђаваш. Да напустиш жену, и она тебе да напусти.
ЧЕДА: Тако! А зашто то, молићу?
ЖИВКА: Тако! Није она за тебе. Она је сада сасвим друго нешто него што је била када си је ти узео за жену.
ЧЕДА: Је л’ те? Гле, молим вас, ко би то реко̂?!
ЖИВКА: И она сад може да нађе много бољу прилику него што си ти!
ЧЕДА: Како, молим?… Реците то још једанпут.
ЖИВКА: Ама, шта се ти ту ваздан ишчуђаваш. Могу да нађем за њу бољу прилику, па ето ти.
ЧЕДА: Тако! Е, сад разумем!
ЖИВКА: Па нема ту, брате, шта да се буниш. Ево, размисли сам шта си ти и ко си ти: једна обична вуцибатина…
ЧЕДА (увређено): Госпођо министарка!…
ЖИВКА: Ама де, ми ово разговарамо пријатељски и фамилијарно, и ја теби то сасвим фамилијарно кажем да си вуцибатина. Јер, ето, шта си ти свршио, — ништа. Нити имаш школе, нити знаш језике; трипут си досад отпуштан из службе. Зар није?
ЧЕДА: Дозволите…
ЖИВКА: Хоћеш да кажеш: кад си такав, што смо дали дете за тебе. Е па тако, видиш, закачио си се за њу, а ми тада нисмо били богзна шта, а девојка замакла у године а заћорила, па ето тако слудовасмо. Било што је било, шта ћеш му, али — ако се ствар може поправити, треба је поправити.
ЧЕДА: Ама кога да поправите?
ЖИВКА: Тебе не, не бој се!… Него ствар… Зато сам ја и смислила да ми тебе најуримо.
ЧЕДА: Тако! А то сте ви смислили?
ЖИВКА: Ја, дабоме! Тебе да најуримо, а Дару да удамо као што јој приличи.
ЧЕДА: Диван план. Истина, рачун је направљен без крчмара, али свеједно. А шта би ви, госпођо министарка, рекли кад бих ја вама рекао да не пристајем на све то.
ЖИВКА: Па ти, ако си паметан човек, и ако зрело размислиш, увидећеш и сам да је овако за тебе боље. Могао би чак да добијеш класу ако се лепо и фамилијарно споразумемо.
ЧЕДА: Ја не продајем жену за једну класу.
ЖИВКА: Па добро де, кад си баш запео, нека буде две класе.
ЧЕДА: Ама, како ви то, као да смо на вашару. Молим вас, реците ви мени, мислите ли ви озбиљно све ово што говорите?…
ЖИВКА: Па озбиљно, дабоме! Овај зубни лекар код кога сам намештала зуб примио се за проводаџију и већ је разговарао са човеком.
ЧЕДА: Ама како то, код мене живог, па већ разговарао са човеком?
ЖИВКА: Богами, право да ти кажем, нећу ја за твоју љубав да испустим овако лепу прилику.
ЧЕДА: Глете, молим вас! А сме ли се бар знати ко је тај будући зет?
ЖИВКА: Почасни конзул.
ЧЕДА: Како?
ЖИВКА: Тако, почасни конзул Ни… Чекај, молим те. (Вади из ташне једно цедуљче и чита): Почасни конзул Никарагуе.
ЧЕДА: Господе боже, ко вам је то опет?
ЖИВКА: Човек из дипломације и онако од реда, као што и приличи једној министарској ћерки.
ЧЕДА: Е, то ми је мило! А шта је иначе тај Никарагуа?
ЖИВКА: Кој Никарагуа?
ЧЕДА: Па тај ваш будући почасни зет?!
ЖИВКА: Како шта је, па конзул!
ЧЕДА: Ама почасни конзул. Не може се тек од тога живети. Ко је још од почасти живео? Он мора имати и неко занимање?…
ЖИВКА: Па иначе је кожарски трговац.
ЧЕДА: Уф, ала то нешто смрди.
ЖИВКА: Него као ти, што нити смрдиш нити миришеш. Камо среће да си ти кожарски трговац!
ЧЕДА: Оно, како вашем Раки требају сваке недеље нова пенџета, било би одиста добро.
ЖИВКА: Гледај ти своја пенџета!
ЧЕДА: А је л’ те, молим вас, смем ли знати како је име Никарагуи?
ЖИВКА: Ама какав Никарагуа, убио те бог!
ЧЕДА: Па тај наш зет.
ЖИВКА: А, за њега питаш. Име му је Риста Тодоровић.
ЧЕДА: Дакле, Риста? Е, то је лепо, то је одиста лепо. А велите, зубни лекар проводаџија?
ЖИВКА: Па јесте, он!
ЧЕДА: Слушајте, па поручите проводаџији да дође к мени да проговоримо. Реците му: врло ћемо се лако споразумети, јер смо од истог заната, и ја знам да вадим зубе.
ЖИВКА: Ти?
ЧЕДА: О, те још како! Предњаке вадим по неколико одједанпут, а кутњаке по један, али кад један извадим, све остале заљуљам. Па зато баш и кажем, реците вашем зубном лекару нек дође к мени.
ЖИВКА: Није потребно, јер ствар је већ потпуно уређена. Данас ће већ доћи младожења на виђење са девојком.
ЧЕДА: Ама којом девојком?
ЖИВКА: Па са твојом женом.
ЧЕДА: И доћи ће овамо Никарагуа да је гледа?
ЖИВКА: Разуме се!
ЧЕДА: Е, то је лепо! Слушајте, па треба казати девојци да се обуче. А шта мислите, треба ли и ја да се обучем?
ЖИВКА: Ама шта ћеш ми ти! Удај се ти за твој рачун, ако ти треба, а нас остави на миру.
ЧЕДА: Сасвим право кажете, ја ћу се удати за свој рачун! (Шчепа шешир). Ја ћу вас звати у сватове! (Оде нагло).