Чин 2, Сцена 13: АНКА, ЧЕДА
АНКА (гледа за њом изненађена. Затим прилази огледалу и, квасећи прсте на уснама, дотерује обрве и удешава фризуру).
ЧЕДА (долази споља): Е, а шта ви ту на огледалу радите?
АНКА (кокетно): Па дотерујем се, господине!
ЧЕДА: Е ако, ако!
АНКА: Па, забога, млада сам, треба ваљда и ја да се коме допаднем?
ЧЕДА: Разуме се.
АНКА: Господин, на пример, није никад ни обратио пажњу на мене.
ЧЕДА: Ама шта ја имам да обратим пажњу на вас?
АНКА: Боже мој, па мушко сте!
ЧЕДА: Знам ја да сам мушко, само…
АНКА: А знате већ како се каже: мушки су сви једнаки.
ЧЕДА: Тако је, Анка, само ви морате знати да сам ја честит човек.
АНКА: Па мени су ти честити људи највише и досадили у животу.
ЧЕДА: То вам верујем. Ал’ ја, знате, нисам баш потпуно честит.
АНКА (врло кокетно): То би’ и ја рекла. (Подмеће му се).
ЧЕДА: Хм! Хм! (Помилује је). Ви сте, Анка, данас нешто необично расположени према мени.
АНКА: Сањала сам вас, јаој, да знате како сам вас лепо сањала.
ЧЕДА: Знате шта, Анка, ви ћете ми тај сан доцније испричати, сад сам моментално у таквим приликама да ми је јава преча од снова. Него, дедер ви, душо моја, видите је ли ту гдегод моја жена. Хтео бих да разговарам с њом.
АНКА: Хоћу, само, је л’ те, пристаћете да вам испричам сан?
ЧЕДА: Разуме се!
АНКА (полазећи): Верујте, врло је интересантан сан. (Оде).