Чин 2, Сцена 6. ЖИВКА, УЧИТЕЉИЦА, РАКА
УЧИТЕЉИЦА (матора девојка у сако-костиму, подшишане косе а наочари на носу. Она испада узбуђена из собе).
РАКА (долази за учитељицом).
УЧИТЕЉИЦА: Пфуј! Пфуј! Шокинг?!…
ЖИВКА: Шта је забога?!…
УЧИТЕЉИЦА: Немогуће, немогуће, госпођо, радити са овим човеком. То је тако неваспитано и безобразно дериште, да ја просто не могу више да поднесем.
ЖИВКА: Али шта је, забога?
УЧИТЕЉИЦА: Изволите, питајте га. Мени је одвратно и да вам кажем шта је тај човек кадар да каже!
ЖИВКА (Раки): Говори! Шта си јој казао?
РАКА (он је обучен у бело морнарско одело са кратким ногавицама те му се виде гола колена): Баш ништа!…
УЧИТЕЉИЦА: Но! Е то већ прелази све границе. Не бих никад иначе, ал’ морам рећи, замислите, опсовао ми матер.
ЖИВКА: Несрећни сине, зар учитељици енглеског језика да псујеш матер?
РАКА: Нисам!
ЖИВКА: Јеси, несрећниче; јеси, убио те бог да те не убије! И зашто да јој псујеш матер? Зар она тебе учи и васпитава, а ти да јој псујеш матер? Зашто, ’ајде кажи ми, зашто?
РАКА: Па кад она мене тера да изговорим десет пута реч: „решонс лајзејшн!“
ЖИВКА: Па изговори!
РАКА: Јес’, изговори. Мислиш ти, лако је то. ’Ајд нека она каже десет пута: „Туре буре ваља, була Туре гура; нити Туре буре ваља, нити була Туре гура!“ ’Ајд, нека изговори то десет пута, па ево ја пристајем нека ми опсује и оца и мајку.
УЧИТЕЉИЦА: Пфуј!
ЖИВКА: Марш, стоко једна! Зар је за тебе васпитање! И ја још, сирота, хоћу да научи енглески, да би се могао играти са децом енглеског конзула, а он, какав је, могао би опсовати оца и самоме енглескоме конзулу. Напоље, битанго, вуци ми се испред очију!…
РАКА (излазећи): Зар сам ја луд да крхам вилице са тим твојим енглеским језиком… (Оде).
ЖИВКА (учитељици): Извините, госпођице, молим вас. Дођите ви сутра опет.
УЧИТЕЉИЦА (буни се): Ах, немогуће је радити с тим човеком.
ЖИВКА: Ама дођите ви само, а тај ће човек већ добити своје.
УЧИТЕЉИЦА: ’Ајде! Службеница! (Одлази).