Чин 1, Сцена 19. ЖИВКА, ДАРА
ЖИВКА (враћајући се са врата): Даро, дете моје, мени је чисто дошло да плачем. (Плаче). А ти… ти ништа?
ДАРА: Како ништа, забога, још како сам узбуђена; само право да вам кажем, ја чисто не верујем у толику срећу.
ЖИВКА: Слушај, обуци се па да идемо на Теразије, да чекамо.
ДАРА: Али, забога, мајко, то не иде!
ЖИВКА: Па јесте да не иде, право кажеш; јер ако је он већ министар, онда нема смисла да ја идем пешке.
ДАРА: Ама није то, него због света.
ЖИВКА: А гризе ме нестрпљење, не могу просто да издржим. И где је, молим те, сад онај твој, што не долази. (Одлази на прозор). Забио се извесно у кафану, а што ми овде горимо на жеравици, то се њега не тиче. (Нервозно шета и крши прсте). Ух, да ми је да се сад претворим у муву па да улетим у Двор да својим ушима чујем како краљ каже Сими: „Позвао сам вас, господине Симо, да вам понудим један портфељ у кабинету!“ А онај мој шмокљан, место да каже: „Хвала, ваше величанство!“ сигурно ће почети да муца. Убио га бог са суклатом, сигурна сам да ће муцати.
ДАРА (прекоравајући је): Али, забога, мама!
ЖИВКА: Ух, кћери, све друго не марим, али само да ми је да госпа-Дару свучем са државног фијакера, па макар за двадесет и четири сата. Прилепила се за фијакер као таксена марка, па мисли нико је не може одлепити. Е, одлепићеш се, синко. Још послеподне ћемо се возити на министарском фијакеру.
ДАРА: Али, чекај, забога, мајка, треба прво скочити…
ЖИВКА: Напослетку и не марим за госпа-Драгу. Бар је жена васпитана, отац јој је био чиновник Главне контроле. Али госпа Ната! Но, тешко земљи кад је доживела да она буде министарка! Мајка јој издавала квартире за самце, а она намештала кревете тим самцима…
ДАРА: Немој тако, мајка, па ево и ти можеш постати министарка.
ЖИВКА: Па шта, има ваљда неке разлике између мене и Нате. Моја мајка је шила у војној шивари, али је зато мене лепо васпитала. Ја сам свршила три разреда основне школе и, да сам хтела, могла сам још да свршим. Да ја нисам била таква, не би мене твој отац узео; он је био већ чиновник кад ме је узео.
ДАРА: Па јест, само, кажу, морао је да те узме.
ЖИВКА: То теби ваљда твој муж каже. Боље би било када би он пожурио да нам јави шта је ново. Али, дабоме, он се завукао негде у кафану. (Сети се). Чекај… где су карте?… Ти си их синоћ размештала.
ДАРА: Ето их у фијоци.
ЖИВКА (вади их и меша): Баш да видим како у картама стоји. (Размештајући). Кад је последњи пут Сима аванзовао, погодиле су ми, не можеш чисто да верујеш како су ми све погодиле. Шта се утрпала између мене и Симе ова удовица! (Броји). Један, два, три, четири, пет, шест, седам… Глас. (Броји у себи). Куца… брзо… новац с вечери. (Говори). Знам, то ће тетка Савка да ми донесе… Цела истина… кревет! (Скупи два доња реда и почне покривати карте).
ДАРА: А што покриваш себе?
ЖИВКА: Па да видим то, хоћу ли бити министарка?
ДАРА: Боже, мама, па покриј оца, јер главно је питање хоће ли он бити министар…
ЖИВКА: Право кажеш! Десетка херц… велика радост. Богами, ћерко… ако је по картама…