Чин 1, Сцена 22: ПРЕЂАШЊИ, ЧЕДА
ЖИВКА (тек што се Чеда јавио на вратима): Говори!
ЧЕДА: Чекајте забога!…
ЖИВКА: Ако ми одмах не кажеш, пашћу у несвест!
ЧЕДА: Али чекајте да вам кажем све по реду.
ЖИВКА: Па говори, не отежи!
ЧЕДА: Дакле, враћајући се овамо, овако сам мислио…
ЖИВКА (шчепа га за гушу): Говори: је ли, или није? Је ли, или није: разумеш ли?
ЧЕДА: Ама, чекајте! Дакле, овако сам смислио. Отац да мени изради један зајам код Класне лутрије на привредне циљеве, и то да ми буде место мираза. С тим да одужим дугове, а после…
ЖИВКА: Даро, кћери, мени мркне пред очима. Кажи твоме мужу нека каже: да или не, иначе ћу га гађати столицом!
ДАРА: Па кажи, забога!
ЖИВКА: Да или не?
ЧЕДА: Да!
ЖИВКА: Шта?
ЧЕДА: Министар.
ЖИВКА: Ама ко, убио те бог, да те убије, ко министар?
ДАРА: Је л’ отац?
ЧЕДА: Јесте!
ДАРА (усхићена, загрли га, срећна): Слатки мој Чедо!
ЖИВКА: Децо, децо, придржите ме! (Клоне, уморна од узбуђења, у столицу).
ЧЕДА: Дакле, кажем, то сам смислио: да отац мени изради из Класне лутрије један зајам од 12.000 динара на привредне циљеве, и то да ми буде као мираз. С тим ћу лепо да отплатим дугове и тада, као приде, да ми да три класе.
ЖИВКА (скочи): Како то ти: отац ово, отац оно. Пита ли се ту ваљда још когод?
ЧЕДА: Па да, питају се и други министри!
ЖИВКА: А ја?
ЧЕДА: Па шта сте ви?
ЖИВКА: Како шта? Још питаш. Ја сам госпођа министарка! (Удари у сладак смех од задовољства). Ју, убио ме бог, чисто не верујем својим рођеним ушима. Кажи ми, Даро, ти!
ДАРА: Шта да вам кажем?
ЖИВКА: Па зови ме као што ће одсад цео свет да ме зове.
ДАРА: Госпођо министарка!
ЖИВКА (Чеди): ’Ајде кажи и ти!
ЧЕДА: Хоћу, ал’ кажите и ви мени: господин министров зете; да чујем, знате, како то звучи!
ЖИВКА: Пре свега, зет — то није ништа, а друго, право да ти кажем, ти некако и не личиш.
ЧЕДА: Гле, молим те! А вама већ личи, као…
ЖИВКА (унесе му се у лице): Као шта?
ЧЕДА (гунђајући): Та већ…
ЖИВКА: ’Ајде, ’ајде, лани ако хоћеш да ти почеше језик параграф седамдесет шести.
ЧЕДА: Охо, хо! Па ви говорите као да сте ви министар.
ЖИВКА: Ако нисам министар, а ја сам министарка, а упамти: то је, који пут, много више.
ДАРА: Али, забога, Чедо, мајка! Немојте се свађати, не личи то министарској кући!
ЖИВКА: Па да, не личи. Ал’ тако је то кад није васпитан да буде у министарској кући.