Чин 1, Сцена 7. ЖИВКА, ЧЕДА, ДАРА
ЧЕДА (улази са женом. Они су обучени за посете): Ето нас. Вратили смо се као што смо и отишли.
ДАРА: Бамбадава смо ишли.
ЖИВКА: Што, нисте никог нашли код куће?
ЧЕДА: Чујте, мајка, ја више нећу да слушам те ваше савете. Те идите код ове министарке, правите визиту, те идите код оне министарке, правите визиту.
ЖИВКА: Па, зете, мени не треба класа, теби треба.
ЧЕДА: Знам ја то, али како можете да нас шаљете госпођи Петровићки кад неће жена ни да нас прими?
ДАРА: Није била код куће.
ЧЕДА: Била је, шта није била! Девојка се десет минута унутра домунђавала, па тек онда излази и каже нам да госпођа није код куће.
ЖИВКА: Па зар сам ја томе крива? Питала сам је преко кума-Драге и она каже: нека дође. како да ми не дође госпа-Живкина ћерка; нисам је видела откако се удала.
ЧЕДА: Нисам је видела откако се удала, а овамо затвара нам врата испред носа. Па онда… она… јуче… је л’ и она није видела госпа Живкину ћерку откако се удала?…
ДАРА: Е, немој тако. Она одиста није била код куће, видели смо је после на фијакеру.
ЖИВКА: Ето, видиш! А не иде то ни као што ти мислиш, зете. Треба и пет и шест пута ићи на исти праг. Уосталом, видиш да су напољу и неке демонстрације, па ко зна да нису министри можда и због тога збуњени.
ЧЕДА: Па ако су министри збуњени, шта имају ту министарке да се збуњују.
ЖИВКА: Е, немој тако да кажеш. Знам, причала ми је госпа Ната, каже: криза, а мој муж министар, па ништа; миран, убио га бог, као да није криза, а ја, несрећница, збунила се као нико мој; те обучем преврнуту чарапу, и све тако. Волим, каже жена, да одлежим једно запаљење плућа него једну министарску кризу.
ДАРА: Слушам вас ваздан, а и не скидам шешир. (Полазећи лево у собу). Мајка, је ли доносила шнајдерка хаљину?
ЖИВКА: Није још.
ДАРА: Послала бих Раку да је опет зове. (Оде).