Чин 4, Сцена 10. ЖИВКА, ВАСА
ЖИВКА (отвара писмо и прегледа): Ко је ово, богати? Ишарао потпис као ускршње јаје, не могу да му прочитам.
ВАСА (узме писмо): Риста!
ЖИВКА: Који Риста?…
ВАСА: Па тај, де, Никарагуа.
ЖИВКА: Само ми он још треба на ову муку. Шта хоће, богати?
ВАСА (чита): „Поштована госпођо Министарка. После оне непријатности која ми се десила у вашој кући…“
ЖИВКА: А он што се завлачи код собарице!
ВАСА (наставља): „Ја ускраћујем себи задовољство да вам лично дођем, утолико пре што после изнете бруке у данашњим новинама престаје сама собом и свака могућност да постанем члан ваше поштоване породице.“
ЖИВКА: Ко му па и тражи да постане члан породице! Нек иде бестрага! Ено му његове Никарагуе, па нека се тамо жени!
ВАСА (чита даље): „Како је данашњим написом у новинама изложен подсмеху мој трговачки углед, па можда доведен у питање и сам мој високи положај почасног конзула, то појмите што нисам жалио ни труда ни средстава да сазнам име писца, како бих могао прибавити себи сатисфакцију. И успео сам најзад да га сазнам…“
ЖИВКА (нестрпљиво): Ко је, тако ти бога?
ВАСА: Чекај, молим те.
ЖИВКА: Читај, читај брзо!
ВАСА (наставља): „И сматрам за дужност да вам га саопштим…“
ЖИВКА (кипти од нестрпљења): Ама не заобилази, Васо, него читај име!
ВАСА: О мај… каква си!…
ЖИВКА: Прескочи све друго. Читај име!
ВАСА: Ево де! (Чита). „Писац је тога чланка у новинама ујка Васа…“
ЖИВКА (плане и насрне на Васу): Васо, лопужо матора! Васо, пијандуро!… Васо… (Налети и у бесу чупа с њега све што стигне).
ВАСА: Ама чекај, брате, чекај, де!… О мајку му, где ћу да погинем ни крив ни дужан.
ЖИВКА: Пишеш чланке, је ли, псето гадно; алузија, је ли… (Дочепа столицу). Склањај ми се с очију, јер ћеш сад погинути, свињо пијана!…
ВАСА: Ама, Живка, побогу, стишај се и чекај да ти прочитам до краја!
ЖИВКА: Прочитао си ти мени оно што ми је требало прочитати.
ВАСА: Ама смири се, тако ти бога… Откуд ја да пишем, ни на памет ми није пало. Зар ја због неписмености отпуштен из државне службе, па да пишем чланке, и то још алузије…
ЖИВКА: Јеси, јеси, Васо, познајем ја тебе добро, матора лопужо!
ВАСА: Пусти ме, молим те, да ти прочитам до краја.
ЖИВКА: Читај, ’ајде читај!
ВАСА: Хоћу, само, молим те, остави ту столицу! Не умем да читам кад држиш столицу!
ЖИВКА: Читај!
ВАСА (чита): „Писац је тога чланка ујка Васа, односно онај господин који се мени представио као ујка Васа, а то је ваш рођени зет…“
ЖИВКА (испусти столицу): Шта кажеш?
ВАСА (понавља): „А то је ваш рођени зет!“
ЖИВКА (згранута): Ама шта кажеш, тако ти бога?
ВАСА (опет чита): „А то је ваш рођени зет!“
ЖИВКА: Ју, ју, ју, ју, сад ће ме стрефити. Зет, зет, изетио се он дабогда никакав! Јаој, проклет био мајци и овога и онога света. Кућу ми оцрни, образ ми одузе, одузела му се дабогда рука којом је написао оно.
ВАСА: Смири се, богати!
ЖИВКА: Како да се смирим кад ми је искидао све живце: исекао ми живот као фаширано месо. Како да се смирим, смирио се он дабогда никакав! (Плане). Васо, дај ми пушку; чујеш ли, пушку ми дај да убијем скота. Пушку ми дај… или немој…
ВАСА: Па дабоме да нећу!
ЖИВКА: Иди, иди ми купи мишомор. Чујеш ли шта ти кажем, иди ми купи мишомор!…
ВАСА: Што ће ти, побогу Живка, мишомор?
ЖИВКА: Хоћу да га отрујем, хоћу као пацова да га отрујем!
ВАСА: Остави се, богати!… Не бива то! Немој тако да говориш. Него лепо и паметно да смислимо. Ја мислим, Живка, да ти њега просто оптужиш.
ЖИВКА: Кога?
ВАСА: Зета!
ЖИВКА. Па други да му суди, је ли? А, то не хоћу ја да му судим ја разумеш ли? Што га снађе, од моје руке да га снађе!
ВАСА: Па добро, али како, шта мислиш да урадиш?
ЖИВКА: Протераћу га, тражићу још овога часа да се протера!
ВАСА: Је л’ у Ивањицу?
ЖИВКА: Ама какву Ивањицу! Преко границе, разумеш ли, преко границе, као што се скитнице и коцкари протерују. Ето, то ћу ја њему, и то одмах, ниједног сата му нећу дати да се скраси, протераћу га мајци… одмах дабоме, одмах… (Узме слушалицу). Молим 407… да 407…!
ВАСА: Шта ћеш?
ЖИВКА: Тражим Симу!… Јеси ти, Симо? Овде Живка. Слушај, Симо, што ћу ти рећи: ако си власт и ако си министар, а ти одмах учини како ти кажем, а ако си мандарин… (Застане и слуша мењајући боју у лицу). Васо, ’оди ти овамо на телефон, нешто псује и грди, не разумем га… Ништа га не разумем. Да ли то зврји телефон, или мени нешто зврји у ушима… Ништа га не разумем. ’Оди, богати! (Даје му слушалицу).
ВАСА (узме): Ја сам овде, зете, Васа… Јест! Живки нешто зврји… реци мени… (Слуша).
ЖИВКА: Шта каже?…
ВАСА (мане руком да ћути).
ЖИВКА: Ама шта каже, богати?
ВАСА (остави слушалицу и врти главом): Љути се, много се љути.
ЖИВКА: Па шта му ниси казао да се и ја љутим?
ВАСА: И рекао ти је да га оставиш на миру и да се оканеш твојих будалаштина.
ЖИВКА: Шта каже?
ВАСА: И каже ти да си га ужасно осрамотила оним што је изашло у новинама.
ЖИВКА: Па нисам ја то писала.
ВАСА: И каже, биће кроз који час министарска седница. Министар унутрашњих дела му је саопштио да ће се на седници говорити о томе.
ЖИВКА: О чему?
ВАСА: Па о томе што је изашло у новинама.
ЖИВКА: Море, шта ме се тиче шта ће они да разговарају, него што ти њему ниси казао…
ВАСА (пресече је): Чекај, молим те. Још нешто ми је казао. Вели: боји се да и његов положај није доведен у питање, јер је овај данашњи напис изазвао негодовање и на највишем месту, и све су колеге, министри, врло нерасположени.
ЖИВКА: Шта каже?… Какав положај у питању? Само нека проба. Иди, Васо, на телефон па му реци: ако да оставку, да ми слободно не долази кући. Ако су његове колеге нерасположене, нека они даду оставке. Сви нека даду оставке, али он да се није усудио!… Тако му реци!…