Чин 4, Сцена 2: РАКА, АНКА
РАКА (долази споља носећи десетак и нешто више бројева): Ево, ја једва нашао дванаест. (Оставља на столицу). А ти Анка?
АНКА: Ја, богами, двадесет.
РАКА: Па доста!
АНКА: Господин Пера из административног одељења је највреднији, он је купио досада триста.
РАКА: Е, а ујка Васа?
АНКА: Он је свега осамдесет. А је ли, богати, Рако, знаш ли ти зашто госпођа купује тако много данашњих новина, и то све овај исти лист?
РАКА: Знам, дабоме!
АНКА: Зашто?
РАКА: Изгрдили су је у новинама, па хоће да их купи све, да не би свет читао.
АНКА: Ју, како смеју једну министарку да изгрде?
РАКА: Изгрдили су је за оно.
АНКА: Које оно?
РАКА: Због тебе.
АНКА: Зашто због мене?
РАКА: Хоћеш ли да прочитам?
АНКА: ’Ајде, молим те!
РАКА (узме један број, развије га и седне у фотељу): Додај ми, богати, једну од тих министарских цигарета.
АНКА: Јаој, како смеш да пушиш?
РАКА (палећи): Не пушим ја иначе, али знаш, новине се читају увек са цигаретом. (Чита). „У једном делу Кине…“ (Прекине и говори). Пази ти добро да однекуд не наиђе мајка, провели би се лепо и ја и ти!
АНКА: Пазићу, читај слободно!
РАКА (чита): „У једном делу Кине одржава се још и данас један чудан обичај. Тако, ако се коме просиоцу допадне удата жена, он је проси без обзира на то што она има живог мужа. Такав се обичај десио ових дана у кући мандарина Си-по-по. (Говори). Знаш овај мандарин Си-по-по, то је мој отац, Сима Поповић.
АНКА: Ју!…
РАКА (чита даље): „У његову жену, једну одвратну бабу“… (Обзирући се, говори). Та одвратна баба, то је мајка. — Пази да не наиђе, иначе одосмо у мандарине и ја и ти!
АНКА: Ју, ју, ју, ју!… (Обзире се).
РАКА (чита даље): „У његову жену, једну одвратну бабу, заљубио се Ни-ни-ко.“
АНКА: Ко је то?
РАКА: Не знам, неки Кинез… дакле… (чита). „заљубио се Ни-ни-ко, секретар Министарства спољних послова!…
АНКА: А, сад знам ко је. Читај, молим те, даље!
РАКА (чита): „Та се љубав међу њима изражавала на тај начин што је она њему израдила класу, а он њој писао љубавна писма.“
АНКА: Кажем ја, знам ко је.
РАКА (наставља читање): „Тај Ни-ни-ко иначе је један напудровани празноглавић, који се заљубљује у сваку мандаринку док је на власти, те му ове ћурке израђују преко својих мужева класе. Он је чак послао и проводаџију кући да проси бабу у исто време кад је један кинески смрдљивац, неки Ка-ра-гуа, долазио да проси њену удату ћерку.“ (Говори). Знаш ли ко је то Ка-ра-гуа?
АНКА: Ко?
РАКА: Онај што су га нашли у твојој соби.
АНКА: Па зашто Ка-ра-гуа?
РАКА: Откуд ја знам!
АНКА: Сиромах човек, а баш ништа није крив.
РАКА: Е, а што је скинуо капут? Ето, у новинама пише да је скинуо капут.
АНКА: Зар и то пише? Ју, боже! а, богами, човек је сасвим невино скинуо капут.
РАКА: Богами, ја да сам био у твојој соби, па да сам скинуо капут…
АНКА: Е, гле, молим те! Па шта би онда?
РАКА: Ја бих онда скинуо и панталоне.
АНКА: Убриши прво нос, срам те било!
РАКА: А знаш ли како тебе зову у новинама?
АНКА: Зар и мене помињу?
РАКА: Па дабоме.
АНКА: А како ме зову?
РАКА (тражи и нађе): Собарица А-ки-ка. (Смеје се слатко). А-ки-ка!…
АНКА: Има ли још? Читај!
РАКА (чита): „Али, разуме се, ни те просидбе у Кини не иду увек тако глатко. Тако на пример…“