Део 1, Поглавље 7: Сплетка
Лазар се није преварио. Оно је заиста био човек. Али не беше Станко него Маринко.
Субаша је био нешто замишљен кад му јавише да је ту Маринко. Он рече да га пусте. По лицу Маринковом познало се да нешто има.
— Шта је, Машо?
— Добро је, драги ага!
— А како је добро?
Маринко му исприча цео догађај, само што је и сам мислио да је Станко мртав. Турчин је слушао задовољно. Пошто Маринко сврши причу, упита он:
— Па, шта мислиш сад?
— Ја добро мислим, честити ефендија. Сад треба да се ти заузмеш за Лазара… И онда је Иван Миражџић твој!… А кад буде Иван уза те, онда је Црна Бара завађена. Желио си да мириш Црнобарце, жеља ти је испуњена.
— А гдје је Лазо?
— Богами, драги ага, то ни ја не знам. Побегао је у шуму.
— Е, мој лијепи братац, ти ми га мораш наћи!
— Хоћу, наћи ћу га! Како не бих! Кад ти хоћеш, наћи ћу га, па, аман, да се у земљу сакрио!
— Ех. тако, тако!… Иди, наћи га!… Хоћеш мало духана?…
— Па, ако је бог дао…
— А дао је, ја!… За тебе свега у Суље има!… Ево, нај!…
И даде му пуну прегршт.
Маринко напуни дуванкесу, затим запали лулу, па се диже у шуму…
Тумарао је по дубрави; већ спаде с ногу и мишљаше да приседне да се одмори, кад смотри Лазара. Он пође, заусти да га викне, а Лазар паде…
— Лазаре, Лазо! — викну га.
Али Лазар беше онесвеснуо од силна страха, па не чу вику његову. Маринко приклече на једно колено па му придиже главу.
— Лазо!… Лазо!… Лазо!…
Лазар поче долазити к себи. У страху он не познаде гласа Маринкова, па не смеде ни ока отворити. Маринко је непрестано викао.
Једва се Лазар овавести и познаде глас. Тада отвори очи:
— Шта је?… Ко је то?…
— Ја сам, Лазо брате, ја.
— А, ти си, чича Маринко?
— Ја, сине, ја.
— Откуд ти?
— Тражим тебе.
— Моји те послали?…
— Јок. Субаша ме послао да те нађем пошто-пото…
Лазара прође језа… Тек беше одахнуо од једне, ето ти му друге бриге!… Шта ће субаша с њим?… Да није од све збиље убио Станка, па га субаша тражи да му натури „лисице“ на pуне и да га пошље кадији?…
И… учини му се да је већ окован, и… засели па му суде… И као стоји сто, на њему чутура и две чаше, а као кадија прилази, налева чаше из чутуре и вели оцу Станковом: „Пиј му самртну!…“
Страшна ова слика укочи га.
— Хајде! — зове Маринко.
— Чекни!… А што ли ме зове субаша?
Чудан човек беше Маринко!… Мада је већ унапред знао расположење субашино, опет не хте речце казати. Он је мислио: да је само субаша у праву објавити ту радост Лазару. И рече:
— Не знам.
Није ти ништа казао?
Ништа.
Чујеш, чича Машо…
Шта?
Ја не смем ићи!
Мораш!… Мени је субаша рекао да те доведем!
— Кажи да ме ниси нашао.
— Шта?!… Да лажем!… Субашу да лажем?!… Јеси ли ти полудео?!… Полази!…
И погледом диже Лазара. Лазар иде, а колена му клецају. Мислио је да бежи, али не може; сем тога, знао је да од Маринка не може побећи. Он би трчао за њим док би душе осећао. Био је то ужасан човек. Нека му Турчин каже да свога сина свеже, он ће га везати као душмана, па да му очи искачу…
И Лазар је ишао као овца на клање…
Опет се окрете Маринку:
— Је ли, чича Машо?
— Шта је, роде?
— Што ме не пустиш?
— Јеси полудео, богами!… Нећу, полази!
— Мој бабо има пара!… Ишти колико хоћеш, само ме не води тамо!…
Маринко је гледао неким животињским погледом, па се насмеја.
— Пара!… Пара!… А што ће мени паре? Зар су паре за будале?… Мени то не треба! Што ми треба, да̂ ми мој Крушка, бог му здрављица дао!… И он свакад лепо са мном… Али зато, опет, ја њега послушам. Шта ћеш: покорну главу сабља не сече!… Што ниси био миран?… Бар не би мучио старог чича-Маринка да тумара ноћас по шуми…
— А зар не знаш, несрећниче матори, да се ово тиче моје главе? — јекну Лазар.
Маринко се стаде церити:
— Богме, дете, па и главе, ја!… Шта се мене тиче твоја глава, ја чувам своју!… Кад бих ја сад тебе пустио, куд бих онда?… Мислиш Крушка не би дознао?…
— Ишти шта хоћеш! — јекну Лазар опет и стаде кршити прсте.
— Не тражим ништа! И шта ће ми? Ја сам човек стар. А Крушка има више вере у мени него у свима његовим пандурима. Па кад ми човек верује, је ли право, питам те, је ли право да га слажем?!…
У том изидоше на пут. Лазар виде да су близу хана…
Напреже сву снагу и јурну да побегне… Али га Маринко стиже и ухвати за врат.
— Пре би од муње побегао него од мене! — рече он и погледа Лазара страшним погледом…
Лазар се предаде судбини…
Дођоше пред хан… Маринко пропусти Лазара напред. Лазара беше снага издала. Без Маринкове помоћи он не могаше прекорачити прага.
Ватра са огњишта осветљавала је хан. Ханџија и пандури субашини спаваху око ватре. Маринко пробуди једног пандура, рече му да јави субаши да је нашао оног човека и довео га.
Пандур приђе вратима и таман их отвори а из собе се зачу субашин глас:
— Дође ли Маринко?
— Дошао је… И довео некога.
— Нека дође овамо.
Маринко узе Лазара за руку и уведе га у одају.
Лазар сасвим изгубио свест. Он већ није знао шта ради. Ишао је, јер га је Маринко вукао. Да га он није повео, остао би на месту као окамењен.
— Ех… бива, Маринко! Ти па ти!… Без тебе ништа! — рече Крушка.
— Ја само слушам старијега! — рече Маринко, целујући му скут.
— Ако… ако!… Изиди, одмори се!
Маринко удари „темена“ и изиде.
Лазар је чуо овај разговор, али беше равнодушан. Душевни умор беше толико јак да он није могао више ни појмити свога положаја.
Кад Маринко изиде, Крушка се диже са дивана, приђе Лазару па му погледа у очи и рече благо:
— Немој се плашити… Не бој се!…
Лазар заколута очима. Он није веровао да те речи субаша говори. Да не беше још кога у соби?… И он поче зверати око себе…
— Не бој се!… Не бој се!… — рече Крушка и опет благо. — Али преварио си се.
Ове топле и благе речи, после оноликих мука и оноликог страха, падоше као на усијано гвожђе… Срце му залупа нагло, чисто хтеде да га угуши… Полише га сузе, он зајеца…
— Опрости!… Опрости!…
Па клече преда њ.
— Ја нисам хтео!… То је било наједанпут!… Ни сам не знам шта ми би! Дође ми да га морам убити! Или њега или себе! Нисам могао отрпети да он боље скаче од мене! Па онда, и оборио ме!… Па онда, срце ми се цепало на парам-парче кад видим само како га Јелица гледа!… Е дође, на ми се смрче пред отима!… Морао сам га убити!…
— Али ти га ниси убио! — рече субаша.
Лазару као да неко опали шамар.
— Није могућно! — рече он и погледа разрогачено Крушку.
— Ниси га убио!
— Али,он је… пао!
Турчин удари у длан. Један се пандур појави на вратима.
— Је ли ту Мехо?
— Јесте.
— Нек дође.
Мехо уђе у одају.
— Кад си ти видјео оног Алексиног чапкуна?
— Прије један сахат. Видјех га у воћу, код куће.
Лазар обори главу, као да је св. Арханђео ножем дохвати.
— Иди, Мехо.
Мехо изиде.
Обојица заћуташе. Турчин стаде ходати преко собе. Подавио браду, па грицка, види се: нешто крупно мисли. Најзад рече:
— Сад, нијеси га убио, нијеси!… Али како ћеш свијету рећи зашто си пуцао на њ?…
— Казаћу: зато што га мрзим!
— Али то није паметно…
— Ја га од истине мрзим!
— То знам… Ха! А кажи ти мени има ли у твојега баба пара?
— Има.
— Знаш ли гдје му стоје паре?
— Знам. У старом вајату, у једном сандуку.
— Јесу ли под кључем?
— Јесу.
— Је ли и Станко знао за те паре?
— Јесте.
— Је ли твој бабо знао да Станко зна.
— Јесте. Наше су куће као једна. Ништа од њихових укућана није скривено.
— Ех, ето видиш! — рече Крушка и упиљи у Лазара…
Лазар се поче досећати.
— Сад иди крадом кући… Иди правце у вајат, разбиј сандук, узми паре па склони гдјегод!… А сјутра кажи да си пуцао на Станка зато што те је покрао!… Јеси разумио?…
Лазару се насмеши брк. Та Крушка не само да му прашта него му даје савета како и пред светом да се правда!… Још ће, осем свега, начинити Станка и лоповом… Он поже главу и рече:
— Јесам, разумео сам.
— Ви’ш — рече Крушка — како се бринем за те!…
-— Видим, и… хвала ти!
— Али ти ме мораш слушати, или…
— Слушаћу те као оца, боље него оца!…
— Лијепо, лијепо!… Тако ја и хоћу! — рече Крушка и удари у длане.
Пандур промоли главу на врата.
— Кажи Маринку нека дође.
Маринко уђе, говорећи још с врата:
— Ја мало приседох да једну, у твојме здрављицу, попушим, честити ефендија… А мало сам пијно и ракијице…
— Ако, ако, Маринко!… Ти си мој, ако!…
Маринко развукао лице, па се цери од радости што га субаша тако мази.
— Хвала ти! — рече.
— Него, знаш шта, Маринко?
— Шта?
— Ти ћеш сјутра код суднице причати како си јуче видјео Станка кад је изишао из старог вајата Миражџићевог, и како се крио да га ко не би видјео… Јеси утувио?
— Јесам, не бери бриге! Кад ти хоћеш, ја ћу се и заклети, а толи лагати!
— Али кад лажеш, пази!… Немој да те ухвате!
— Ама не учи ти мене! То је мој стари занат!… Ја кад станем лагати, и сам мислим да је истина!
— Е, тако, видиш! — насмеје се Крушка. — А сад иди с Лазаром до куће, нека дијете није само.
— Хоћу, ефендија, како не бих!… Хајде, Лазо! Хајде, роде!…
Обојица ударише „темена“, па изидоше из одаје.
— Лаку ноћ, ефендија!
— Лаку ноћ!…
Турчин оста сам. Распали чибук, пређе преко одаје неколико пута, гладећи браду.
— Ех, бива, ово ваља! Ово вриједи роба из тамнице!… Сад сам лијепо, без по муке, турио угарак у обје куће… Док се сад заваде, неће им се ни чукун-унуци помирити!… Ха-ха-ха-ха!… И село ће се њих ради позавађати!… Право вели Маринко, ондај ће ми Црнобарци доћи да их мирим!… Неће им ништа помоћи они дрљави поп, него Суљо, или, како ме они вабе, Крушко… А ја ћу се ондај до миле ласти ребрити по Црној Бари!… Видјећемо да ли више вриједим ја или Усо из Богатића, те га једнако хвале!…
И, пун задовољства, извали се на диван, пуштајући густе димове… И у оним плаветникастим колутима он виде дивне и красне слике, виде своје лепе наде остварене…
Чибук му испаде из руке, а у одаји се зачу лако хркање…