Део 2, Поглавље 18: Мученик
Отворише влажно подрумче. Изнутра удари задах мемле и влаге. Њега гурнуше, и он се спотаче преко степеница… Корачи два-три корака и, уместо тврда пода, стадоше му ноге утањати у блато… Врата се затворише за њим, и он остаде у густој помрчини…
Врати се на степенице, па се прекрсти и диже очи горе:
— Господе! — рече он. — Ти ми буди пријатељ. Дај ми снаге и дај ми памети да се одржим до смрти!…
Онда седе и зарони главу у руке…
Црне мисли овладаше њиме. Њега су изненадно позвали од куће, па није ништа ни наредио; није им казао ни шта да раде ако Станко кући дође…
— Сад ће наместити заседе и ухватити га…
Јест, јест… То ће учинити… А кад га ухвате, онда је све прошло. Метнуће га на муке… Бездушни су Турци… На грозне ће га муке метнути…
И створи му се пред очима грозна, страшна слика: како Станку очи ваде, па у очне дупље сипају зејтин, мећу фитиље и пале да им светли кад вечерају…
Снага му охладни. Он осети како му се срж леди… Скочи, стресе се и пође да корачи… Глава му удари у греду, раме у зид, а ноге опет почеше утањати у блато…
Он се трже…
— Где су ме ово затворили? — питаше се гласно…
И стаде пипати око себе. То беше тесно подрумче да се не можеш ни исправити ни окренути… Са влажних зидова капала је вода… Светлости ни зрачка. Храстово платно што је затварало тај ћумез беше једноставно, а споља га је затварао мандал…
Страшно!… Он се опет спусти на степенице… Осећао је зиму и жеђ. Грло му се осушило, а он не имаде ни воде. Стаде лупати у врата.
— Шта ћеш? — запита га глас споља.
— Дајте ми воде!
Не доби никаква одговора… Мислио је да је онај отишао да јави субаши за то… Али ништа… Прође много времена, прође… вечност… а њему нико да би речи, а џаба ти воде… Чудно ли човек жуди за оним чега нема!… Али он стеже срце.
— Нећеш, Турчине!… Нећеш ми речце измамити!… Та квасићу грло својом рођеном пљувачком, а нећу ти речи казати!…
И он седе наоружан новом снагом…
Међутим, време је пролазило. Њему се учинило да је прошло доста дана и ноћи, али се његова врата не отворише…
Осећао је глад и жеђ… Грло му се сушило… Али он беше још свестан, још силан и бесан… Не хте викати ни молити за милост…
Једаред му се учини да чује како се реза отвара… Он прену, скочи… Та, да му је само да дахне свежа ваздуха, да дахне слободно, па би опет био снажан, опет би се окрепио…
Али то беше варка.
Други пут му се учини да нешто гребе у зиду према њему… Гребе као миш. Он прегази ону каљу и стаде ослушкивати… Јесте, гребе!… Али то тако опрезно, полако…
Он је слушао тај глас, то гребање. као да то бог шаље разговора усамљеној души његовој… И док би год то слушао, он не осећаше ни глади ни жеђи…
Док се једном и његова врата не отворише. Јурну свеж ваздух и запану га здрављем својим. Сиромах Алекса поче свест губити. Очи му засенуше од сјаја белога дана… Он се изгуби.
— Алекса!… Алекса! — викао га је неко.
Он отвори очи и виде Маринка над собом где се смеши.
— Их, Алекса брате! Субаша те сасвим заборавио. Кад ја дођох данас на запитах, рекоше ми да те се нису ни сећали!… Јеси ли гладан?
— Јесам!… — прошапта сиромах.
— Сад ћу ти донети ручка мало…
— И воде… воде… — шаптао је Алекса.
— Добро, добро…
И врата се затворише. Алекса је очекивао. Сваки тренутак беше му вечност…
Врата се опет отворише. На прагу се појави Маринко, носећи један лонац, једну дрвену кашику и комад хлеба.
— Ево ти ручка! — рече он. — Скувао сам ти мало гра̂ с рибом. Ја знам да ти то волиш.
Па метну јело преда њ.
Алекса халапљиво докопа лонац. Пријатан мирис рибљи заголица му нос.
Маринко га пусти мирно, само му је онај исти сатански осмех играо око усана.
— Је л’ добро? — питао га је.
— Добро… Само много слано.
— Сува риба… али ништа…
Алекса је јео.
— Је ли, Алекса?
— Шта је?
— Што ти мени, болан, не кажеш за твога Станка. Кад сам ја то кога упропастио?…
Алекса је ћутао.
— Ја њега волим као да је на мом срцу одрастао. Он је добро дете!… Нека ми говори ко што хоће, али од њега нема бољег момка у Црној Бари… Сад што је мало згрешио… шта ћеш?…
И свети су грешили… Алекса сену оком.
— Он није грешио! — рече оштро.
— Јесте! — рече Маринко.
— Лажеш!… Ама криво седи, а право говори!…
Маринко развуче усне. Њему сену нешто кроз главу.
— Хоћеш баш да ти кажем праву истину? Твој Станко није крив. Ако си ти украо, то је и он! — рече и озбиљно погледа Алексу.
— Па ти рече…
— Ја јесам рекао, али није!… Ја сам морао рећи!
— Морао?… А ко те терао?…
— Онај коме се може.
— Турчин?
— Он…
— А што?
— Не знам… Ни данас не знам.
— Дај ми мало воде! — рече Алекса.
— Даћу, али да ми кажеш нешто.
— Шта?
— Где је Станко и дружина?
Алекса пусти кашику у лонац и погледа га страшним погледом. Али Маринко му је гледао правце у зеницу.
—Кажи… кажи!
— То нећеш никад дознати!
— Хоћу!
— Нећеш, велим!
— Ха-ха-ха! — насмеја се Маринко. — Па лепо!… Ако нећу дознати, и не морам!…
Дај то овамо!
Па му оте лонац из руку и пође.
— А воде?
— Кад кажеш где је Станко! — рече и затвори врата.
Горило је грло Алексино од оне слане рибе и пасуља. Као да је неко жара насуо.
Наједанпут га обузе јака ватра, обујми му главу, жиле набрекоше а крв поче струјати нагло, бесно.
Он осети жеђ, ужасну жеђ… Памет га поче остављати, и он се сруши са степеница у ону каљугу…
— Воде! Воде! — рикао је.
— Хоћеш казати? — пита споља Маринко.
— Нећу!
Наједаред све заћута…
Он скочи као помаман и стаде викати:
— Мучите ме!… Убијте ме!… Сеците ми парче по парче меса са тела мога — нећу казати!… Гадови!… Гадови!…
И онда стаде газити и табати по овом блату… Удари руком по влажном зиду… Кад осети влажну руку, он је принесе својим сувим уснама и окваси их.
И он стаде купити влагу са зида… Кап по кап узимао је на руку, па је с руке уснама узимао.
Али то му још више раздражи жеђ… Осећао је у себи читаво огњиште које треба загасити… Он стаде чупати косе и дерати одело на себи… Затим леже у блато и стаде се ваљати…
Осећао је како блато хлади његово врело тело… Онда осети како му нешто хладно мили по кожи… Затим му се учини да се руши и ломи таваница над њим…
И он угледа небо облачно, тамно… И као паде плаха киша и она му ороси лице… И капи се слеваху у грло његово… И те капи појише га, хладише, и као би му доста, али он не може више маћи… А оне се улеваху најпре полако, кап по кап, а после бујицом… И он осети како га вода гуши. Хтео би да се отме, али не може… И он поче да се напреже, али му се ниједан мишић не ломаче…
Он изгуби свест…