Део 2, Поглавље 15: Два оца
Милош се био страшно поплашио. Онако страшна заповест Крушкина није му дала ниједног тренутка мира. Ишао је као луд. У дубини своје душе осећао је да је Јелица у праву. Он је њу испод рођеног крова отерао. Она, дакле, има право прекорачити сваки праг, ако је само примају…
И сад како да иде у кућу Алексину?… Он је једаред пљунуо на њу и окренуо јој леђа. Шта ће да му кажу комшије, па Иван?…
А овамо… мора ићи!… У Турчина шале нема. Што заповеди — мора се извршити, мањ ако ти сам тражиш ђавола.
Дође кући, уђе у собу, па се стаде освртати тамо и амо, као луд. Онда викну брата и жену.
Кад му ови дођоше. он онако преплашен стаде им причати шта је и како је… Сликао им је ствар много грђе, јер му се и самом тако чинило. Младен и Круна оборише главе.
— Шта ћемо јако? — упита их он.
Ниједно да би беле.
— Ко ће ићи ономе у кућу?
— Па ти, бато, — рече Младен.
— Их!… Како ћу?
Круну полише сузе. Она, као и свака мајка, повуче своме детету.
— Па шта ћеш кад одеш тамо? — упита она.
— Да је доведем.
— А ако је не дадну?
— Ја ћу је отети!
— А ако не могнеш? Ако они буду јачи?
Милош се опет устумара… Наједаред поче викати.
— Ја ћу је отети!… Ако ли она не хтедне ићи, ја ћу је убити! Ја сам је родио, у праву сам…
— Па што си је онда гонио из куће? — запита кроз плач Круна. — Што је овде ниси натерао?
Милош виде да је дотеран до дувара. То што му жена пребациваше, пребашто је, као што знамо, и сам себи.
— Па… нешто се мора учинити!… Ко сме жив Турчину на очи?… Нема ти оно, брате, ни срца ни душе! Ја не знам куда ћу!…
— Како би било да припитамо попу?
— А, то је баш како ваља!… Иди, иди одмах, Младене. Кажи воли да сам га молио да ми дође.
Младен одјури као ветар.
Њих двоје остадоше сами. Крупи се сузе слеваху, па се састајаху под грлом…
— Што си то урадио? Ти знаш да ти ја никад речи нисам рекла, али сад морам: срце ме боли! — јецала је она.
— Био сам љут!… А она, јогунаста, као што знаш, оде!… А сад… ето!…
И заћуташе…
Врати се Младен са попом. Поп погледа обоје, на рече:
— Шта ћете са мном?
— Попо!… брате!… Да си ми по сто пута
отац, реци ми: шта ћу сад?
И поче му причати. Поп махну руком, те га пресече.
— Знам све! — рече он. — Она ми је сама све причала… Ја сам био код Алексе онога јутра кад је њу Станко довео… Па реци ми сад шта мислиш.
Он му исприча како га је Турчин звао и шта му је заповедио.
— Јест, јест!… Хоће Турчин!… Хоће да нам ћери удаје и синове жени!… Још ће се нешто њему прохтети!… Зажелеће да нема наших глава!… И оне ће падати као гњиле крушке!… Па шта си наумио?
— Ја не знам. Звао сам тебе да те припитам!… Научи ме, као бога те молим!…
— Да те научим?… Али како?… Да је то моја ћерка, ја бих Крушки казао: ја је не дам онде где ти хоћеш! То бих рекао ја, а ти…
— Молим те, попо!…
— Не пресецај ми реч!… Ти то не смеш рећи!… Ти мислиш да је лакше кудикамо отићи Алексиној кући, узети Јелицу за руку, па је довести и дати Лазару. Је л’?
— Ја сам доиста тако мислио.
— Ето да сам знао! Е, па сад ме лепо чуј! То нећеш моћи учинити.
— Што?
— Што не можеш! Знаш ли ти да је Станко хајдук?
— Знам. Ал’ ја ћу њега шамаром!
— Охо!… Видиш ти јунака!… Не смеш једном кркљавом Крушки ништа, а хоћеш шамаром горског цара!…
— Па ја знам њега од оволицког. Шта ме је пута пољубио у руку.
— Јесте. Али то више није онај Станко. То је хајдук, горско зверче, који ће ти пушком гркљан извадити, као што је Сали-аги! Него, драги мој, иди ти кући Алексиној, па се с њим лепо намири…
— Бог с тобом, попо!
— Чуј ме! Нећеш се кајати!… Иди се намири с Алексом! Намири се и помири с њим!… И држи се њега, он је поштен човек!
— Зар Алекса?
— Алекса. Кога год Турци мрзе, он је поштен човек, јер је Србин. Турци не воле Србе!… Онај лоповлук је турско дело, дело субашино и његовог улизице Маринка…
— Јесте, попо! — рече Круна. — Јесте, истина је!… И Јела ми је то рекла. Видела сам по њеним очима да је говорила истину!… „Мајко, каже она, он није лопов!“
— И није! И ја кажем да смо онда сви огрешили душе и о онако красног младића и о ону кућу.
Милош се заћутао.
— Што ћутиш?
Милоша је било лако поколебати. Он никад није-имао своје мисли о селу и сељанима. Као што знамо, он је свакога слушао и примао савете. Зато се сад и забринуо.
— Али, попо, — рече — како ћу сад? Ја сам се осрамотио пред Алексом… Једаред ми је назвао бога, а ја сам окренуо главу.
— Па зар си ти сам?… Има нас доста што смо се пред њим обрукали! — рече попа.
— О, брате!… Ама, не знаш ти како је мени то…
Али реч попина је на њега утицала. У часу заборави што је Турчину обећао.
— Добро, да идем! Хајде и ти са мном, попо!
— А што сам не идеш?
— Велим боље да си ти са мном! Ја не бих знао шта да му кажем…
И кренуше се. Уз пут је Милош причао све до ситница шта је код субаше било.
Кад стигоше на капију, попа викну. Једна снаха изиде, те им отвори капију и позва их у кућу.
Ведро је сјало чело Алексино. Бацио чибук, оплео перчин, па се смешна неким небесним осмехом.
И Петра, и кућани, све беше живље и веселије… Та, ево, опет настадоше стари дани, дани среће и разговора!… Ето, људи прелазе праг за који се мислило да га неће прекорачити нога човечја.
— Уђите, уђите! — вели Алекса.
— Помаже бог!
— Бог вас чуо!
И младеж пође руци гостима.
Пошто поседаше и принеше им чутуру с ракијом, рече Алекса:
— Па, како си, Мило?… Дао те бог видети!
— Богу хвала!
— Како на дому?
— Оно што је тамо добро је. Ама није ми све тамо…
Алекса се смешка.
— Једно ми јагње залута у твоје стадо… — рече Милош — па дођох да га потражим…
— Ту је! — рече поп.
— Па… где је?
— Алекса! — рече попа. — Кажи нека доведу Јелицу.
Алекса погледа у снаху Мару, а она, као хитронога срна, одскакута…
— Право ми реци — рече Алекса Милошу — шта си ти науман с девојком?
— Да је водим кући.
Алекса скочи.
— То нећеш! — рече он, а око му сену.
— Ко је властан мојим дететом? — рече Милош.
— Ти… Али само док је била у твојој кући!… Сад сам властан само ја!… И ако само хтеднеш силом је одвући, онда нећеш ни твоје главе изнети!…
— Али ја сам отац!
— И ја сам отац!
— Знам, знам… Али ја сам јој родитељ!…
— Што си истерао своје дете напоље?… — пресече га Алекса. — А ја сам јој хранитељ и бранитељ!… Она је под мојим кровом Станка потражила и нашла га.
— Па шта хоћеш ти?
— Ја је просим за мога сина.
— Ког?
— Станка.
— Али он је хајдук!
— Зар је један хајдук ожењен.
— Знам, али…
— Упамти, Мило, ово! Хајдуци нису баш најгори људи. Оно што је у гору отишло, оно је челик, оно су срца што не могоше отрпети неправду… Попа је слушао тај разговор мећу њима. Онда им рече:
— Чујеш, Милошу! Ти, брате, имаш ћерку на удају. Просе ти је двоји просиоци. Једнога ти је дете одбило, а други је за руку довео у своју кућу. То јој је зар и бог одредио судбину…
— Знам, попо, али како да остане она у његовој кући…
Алекса јекну:
— Ама ја не дам њу, упамти ти!… Она је мени све! Од њеног бога и ја имам бога!… Откад ми она праг прекорачи, одонда ми и људи почеше у кућу долазити!… Ја је не дам!
Очи су му севале као муње…
— Чујеш, Милошу, подај девојку!
— Па… добро! — рече Милош.
— Дајеш? — викну Алекса.
— Дајем.
Алекса му притрча, па га загрли. Заплака се старац од радости… Наста љубљење… Све живо оплака од радости.
— На кога се наљутио бог? Кога заборавио?… То није истина. Ја га видим!… Он благосиља моју кућу!… И живеће колено Алексића дуго, дуго!… Много ће живети!… Ту ће бити људи, каквих људи!… Као да их гледам мојим старим очима!…
И старина дигао главу, а глас му јечи некако свечано.
Отворише се задња врата кућна; у кућу ступи Ногић, водећи Јелицу за руку. Приђе Милошу, пљесну га по рамену и рече Јелици:
— Снахо, ево ти сад два оца! Љуби обојицу у руку…