Део 2, Поглавље 10: Благослов божји
Станко је спавао и сањао леп сан: као за руку држи Јелицу, а она оплела венац од ружа, метнула себи на главу, па се смешна на њ… Никад му лепша није била. Као да је свему на белом свету позајмила своје лепоте, тако све беше лепо око њих… Наједаред пуче пиштољ. Он се трже.
— Устај! — викао је Ногић.
Он скочи и погледа нада се.
— Шта је, што ме будиш?
— Дева те тражи.
— Шта ће?
— Да ти нешто каже.
— Јесте, ја те тражим. курјаци су солујили јагње са свију страна.
— Какви курјаци, какво јагње?
— Јелицу ти просе за Лазара. Ако се у се можеш поуздати — иди, стани на пут!
— Кад?
— Сутра навече.
— То неће бити! — рече Станко, а месо му заигра.
— Зато ти и јавих. Ако тамо не будеш сутра навече, онда ње ради не иди више. Лазар хоће, Иван хоће, Турчин хоће!… И она мора бити Лазарева, мањ да умре!…
— Док Станко живи, она неће бити Лазарева! — рече он и устаде. — До данас сам слушао харамбашу, али га сутра послушати нећу, тако ми живога бога!…
Сав је цептео као у грозници.
— Побратиме! Неће она бити Лазарева док ми живимо! — рече Зека ухвативши га за руку.
— А како си ти то сазнао? — упита Ногић Деву.
— Ек, како!… Ја морам знати!… Чуо сам!… Све на белом свету, све што ова моја уста кажу, ја или чујем или видим!… Ја не лажем без велике нужде; а кад ме нужда снађе, ја слажем, па онда спавам мирно, не гризе ме ништа…
— Па причај нам… како?
— Лепо. Или станем за грм па видим, или прислоним уво па чујем. Лепих сам се ствари наслушао!… Црну Бару ће Турчин закрвити. А кад легне крв, Турчин ће по њој табати и мирити!… Тешко теби, Црна Баро, кад имаш и онаких као што је Маринко Маринковић!… Он Турчину седи уз колено и саветује га како ће браћу завадити… Алексу Алексића одгурнуо од свију, Ивана Миражџића оценио од браће и пријатеља. Сад хоће и Милоша Севића… Ја мислим да би један метак шарин учинио добро оном јадном народу…
— Ја ћу га убити! — рече Станко.
— Лакше лакше Станко. Знаш ли шта рече харамбаша?…
— Знам. Али харамбаша није знао за ове јаде и чемере… А ја…
— Ти имаш много посла у Црној Бари — рече му Дева. — Док ти пречистиш рачуне са свима који ти дугују, много ће воде Дрином протећи!… Знаш ли шта ти код куће раде?… Па и не питаш?…
Станко обори главу.
— Не смем! — прошапута он.
— Јеси ли гледао кошницу кад замре?… Е, тако је твоја кућа замрла!… Оној седој коси треба вратити образ, то ја не треба ни да ти казујем!… Ено га, расплео косе, запалио чибук па ћути. Једино је небо куда погледа… Он од бога само смрти тражи.
Станка облише сузе.
— Јадни мој бабо!… Јадна моја мајко!…
— Жене јаучу, људи се стиде суза!… Него… чујеш Ногићу?
— Шта?
— Још данас иди у Црну Бару. Иди правце кући попа Милоја и кажи му ово што си од мене чуо. Кажи му да чува људе од Турчина, Ивана и Маринка. А Ивана слободно нека не враћа себи — он је пропао за Црну Бару!… Ако те поп запита откуд ти то знаш, ти реци да си све чуо под Крушкиним прозорима… Сад збогом! Станко, не пуштај јагње међ курјаке!…
И Дева оде. Хајдуци осташе оборених глава…
Станку је врило у грудима. Та он ће опет видети Јелицу!… Да ли ће она пристати да пође за Лазара?… Мора, натераће је… Не неће! Видео је он онај оштри поглед њезин, ко: ји је речитије говорио од сваке беседе… Неће, неће!… Али, опет, где је то било да се девојка противи оцу?…
Он скочи и стаде ходати по качари. Био је врло узрујан и немиран; није се могао ставити на једном месту…
Ногић наже чутуром, устаде и скиде шару.
— Ја идем.
— И ја ћу с тобом!… — рече Станко.
— Немој ти!
— Али ја не могу данас преседети овде! Лакше би ми било да ме метнеш на жеравицу да преседим него да сваки час ослушкујем да ли ти идеш!… Молим те… да пођем и ја с тобом!… Ја нећу ићи кућама. Лугове црнобарске знам као својих пет прста… Молим те!…
— Добро, најпосле.
— А зар ја да сједим као бабетина овдје? — упита Зека.
— Нећеш, нећеш. И ти ћеш С нама… — рече Ногић. — Опремај се.
И док длан о длан, све је било под оружјем. Напише се још по једном ракије, па се кренуше…
— Вала, људи, слути ми се да не идемо џаба! — рече Зека.
— И мени! — рече Ногић.
Станко је сагао главу и ћутао. Био је веома узбуђен. Срце му је нагло лупало, као да би и оно хтело напоље из груди… Мисао за мишљу пролетала му је кроз главу…
— Побратиме! — викну га Зека.
— Шта је?
— Шта би било кад би ми сада срели твога Лазара?…
— Откуд је мој?… Колико мој, толико божји!… А већ шта би било то само — сами бог зна!… Не бих ја пружао пушке на њега! Ја бих га лепо зубима заклао!…
Очи су му севале.
— Право веле! — рече Ногић. — Кад неког волиш, па кад те уједе за срце, горе га мрзиш од најљућег душмана!…
И Станко опет обори главу, и опет се подаде својим мислима.
Јелица му није силазила с очију. Откад је није видео, па опет она стојаше у машти његовој права правцата… Он је видео како се она брани, опире, не стрепећи ни од гнева очева ни од клетве материне…
„ О, девојко, — мислио је он — да ми је да ти могу сваку твоју речцу позлатити!… Па, опет, моје би злато било ђубре!…“
— Вас двојица идите Бѐздану и тамо ме чекајте! — рече Ногић. — А ја одох попу…
И оде. Станко и Зека осташе сами.
— Је ли, побратиме, — а гдје је Бѐздан?
— Тамо! — рече Станко расејано и пружи руку те показа.
— Па хоћемо ли ићи?
— Можемо.
— Ја знам шта би ти хтјео…
Станко је ћутао.
— Ти би хтјео њу видјети, је ли?… Па добро, добро! Не мораш се ти трзати, ја сам твој побро… Видјећемо је!
— Хајде! — рече Станко журно.
— Добро, хајдмо. Али пази!
— Не брини! — рече Станко.
И упутише се Севића кући.
Станко је летео а не ишао. Зека, иако је био онако кракат и лак, једва га је могао сустизати.
— Ама лакше, човјече!… — Што журиш?
— Само пожури!… Све ми се нешто слути… Све ми се чини да ћу данас нешто доживети, нешто од чега сам срећан и при самој помисли… Пожури, побратиме!…
Иако беху прокисли до кости, иако им ноге клизаху по раскаљаној земљи, они су опет журили…
И стигоше на домак кући баш у онај час кад Јелица изиде из авлије…
— Је л’ она? — упита Зека.
Али није требало ни питати. То је на први поглед по Станку могао видети.
У први мах, кад је виде, Станко пребледе… Затим му румен обли образе, снага задрхта… Он не одговори Зеки ништа, јер му се реч узе…
— Куда ли ће? — пита Зека.
Станко стојаше као колац. Поглед му се стопио у Јелицу.
Наједанпут јурну као кобац. Зека га не може ни сустићи… И у тренутку стојао је пред Јелицом…
Она је била толико изненађена да посрте кад га смотри.
Јелице! Јело!…
Па је дохвати за обе руке и стаде их стезати и трести.
— Откуд ти?! — запита она, долазећи себи од изненађења.
— Не могох срцу одолети, дођох да те видим!…
Јелица пребледе. Она виде човека да прилази к њима.
— Шта ти је? — упита Станко.
Она показа руком Зеку, који им се приближавао.
— Не бој се! То је мој друг, побратим!…
— Бежи! — шапну Зека. — Неки људи иду овамо!…
И док се Јелица осврте, њих двојица већ беху засела иза два грма.
Неки сељаци прођоше, назваше бога Јелици, па одоше даље.
Станко позва Јелицу себи.
— Па шта радиш?… Што си плачна?
— Не знам куда ћу!
— Како не знаш?!
— Отац ме је истерао из куће.
— Истерао?! Баш зато што ниси хтела за Лазара, а?
— Зато!
Станко скочи од радости.
— Знао само то!… Ко?… Ама зар она поћи за Лазара?… Да јој дају меда и шећера, она би опет окренула главу!… Знао сам!… Јеси чула, Јело!… Ти си баш права правцата девојка!… И што је мени на бога тешко? Та, он је мени дао што никоме није!… Хвала ти, Господе!…
И он скиде капу и прекрсти се.
— Је ли? — окрете се Јелици. — Па баш те отера чича Милош, а?…
— Отера ме!… Био заказао Ивану да дође, а кад ја рекох нећу, он ме отера.
— А није те мучио?
— Није.
— Ни грдио?
— Ни грдио.
— Хвала му!… Да то није учинио, бог зна да ли бих те ја видео.
— Знам, — рече Зека — али куда ће она?
— Мојој кући.
— Шта велиш? — упита Јелица.
— Ти ћеш мојој кући, и то сад одмах!…
Јелица се покори и пођоше.
— А хоће ли ме примити? — упита она.
— Само кажи да сам те ја послао…
Поглавље 10.1.
Алекса је седео крај огњишта, Петра је спотицала ватру око лонца у којем се ручак готовио, кад Јелица пређе праг њихов и рече:
— Помаже бог!
Пренеражени, изненађени, обоје се окретоше.
Јелица им приђе руци.
— Жи-жи-жива била! — грцао је старац… — Откуд ти?
— Дошла — рече Јелица и обори главу.
— Па три месеца псето неће да прекорачи овога прага…
— Ја сам дошла…
— Је ли те бог послао да ми будеш разговор?
И кад то рече, старац заплака. А Петру су полевале сузе још кад је видела жива створа да пређе праг.
— Ја сам дошла… Ја немам куд! Хоћете ли ме примити?…
— Још питаш?… Ходи!… Па ти си ми први створ који ми праг прекорачи!… Ти си ми благослов божји!… Тебе је сами бог послао!… Ходи!… Ходи, прво моје добројутро!
И старац тетурајући приђе јој, узе је за главу, па је стаде љубити, а Петра јој узела обе руке па стискава…
— Бабо!… Нано!… — викну Станко обливен сузама, и улете у кућу, па им стаде љубити дрхтаве смежуране руке…
Старац посрте, а Петра се сроза низа зид… Радости беше и сувише за њих.