Део 1, Поглавље 5: Злочинац
Чим је спалио пиштољ, чим је видео Станка да посрте и паде — Лазар се наједанпут окрете, баци пиштољ, па наже бежати… Трчао је што игда може; јурио је као да га беси гоне…
Чуо је да пуца грање за њим, па му се учини да га неко вија. Беше заборавио да је крај њега био Маринко… Мислио је да се све село дигло за њим у потеру… Није имао куражи да се осврне; бојао се стићи ће га, освртајем ће издангубити!… Напрегао сву снагу па јури. Куда?… Он није знао, није чак ни мислио куда ће. Хтео је да побегне, да се сакрије, па ма у пакао, ако само склоништа нађе… Прескакао је трн, пањ, све што му на путу беше, јер није гледао куд иде ни где главом удара.
Али снага га поче издавати. Дах му је бивао све краћи и краћи, а корак све мањи и мањи… И најзад он паде ничице и покри лице рукама… Заптио слух, притајао дах, решио се на све: што је — ту је!…
Крв му јурну у главу, и као нека мала несвестица помрче му свест за часак…
Наскоро дође к себи. Онако понурен ослушкивао је, али не чу ни шума ни вреве, и он диже главу… Диже је мало више и звераше по оном вечерњем сутону… Нигде никог… Он дахну душом, диже се и седе…
Али је умор био веома велики… Руке, којима се опирао о земљу, дрхтале су; сваки рибић на телу играо је… Крв је нагло јурила по жилама, као планински поточић кад се вода у њега слије; лепо је осећао како се понегде згусне и застане од силне навале… Ноге му почеше трнути, а табани бујати; у глави је грмело, а оба ува пиште као две пиштаљке.
Он опет клону на земљу и склопи очи…
Али то не беше сан… Био је као у неком полусну, у којем је чуо и оног малог цврчка што цврчи изнад његове главе, и онај шушањ што га зеленбаћ пред сами смирај сунчев прави хватајући муве и бубице, и онај цвркут мале птичице што цвркуће у свако божје доба дана; али му памет не беше присебна… Он је чуо све то, знао је све то, али није могао размишљати ни о чему…
И, мало-помало, тај шушањ и та цврка навукоше му тврд сан на очи, као застор неки, те му усну и тело и душа…
Дуго је тако лежао… Пробудио га је глас једне совуљаге што беше на дрвету, више њега.
Он диже главу и стаде зверати око себе… Не беше то кућа његова…
Где је сад?…
Поче трљати чело и чешати се по глави… Напреже мисао да га сети где је… Ово је шума, а откуд он у шуми?…
Полако, врло полако поче му долазити свест… Он се сећаше… и сети се свега што је било, сети се и онога што је урадио…
Мисли му се мало задржаше на самом делу… Пред очима му се јави слика Станкова: како безбрижно игра поред Јелице, како јој нешто шапуће на уво, и како се она смешка; затим, како га је он привребао и спалио пиштољ…
Савест га није гризла… Штавише, осећао је и нешто осветничког задовољства гледајући у памети како Станко пада…
— Тако и треба! — мислио је. — Хоће он мени да отме Јелицу… Нема, синко крвави, то се главом плаћа!… И како је безочан, па ме још зове да му будем девер!… Будибокснама!… Овако ја тебе, па сад нека ти деверују хладне гује под земљом; ја ћу узети Јелицу и без твога деверства!…
И био је тако миран… било му је тако право као да је учинио какво добро дело…
Јелица!… Та лепа девојка!… И она ће бити његова!… Што је било на путу, он је склонио; а Црна Бара бољег од њега нема!…
У памети је гледао Јелицу како се смешка на њега… Видео је како је његов бабе проси, како их попа Милоје венчава… Срце му се раздрагало, па игра, игра у прсима…
У том слатком заносу заборави и где је, и шта је учинио, и шта сад ради…
Наједаред се нешто преломи над њим, нешто што му одјекну у души као трем небесни; нешто што га запрепасти и пренерази, што му прекиде тај лепи нит снова његових… Учини му се да се свет сруши.
А то беше совуљага на храсту више њега!… Она залепрша крилима и прелете му тиком поред лица, тако да је осетио ветар крила њених…
Беше скочио на ноге, али је стојао на месту као закован… И уздрхта као прут…
То га освести… Одоше му мили снови. Он виде само да је бегунац и ништа више…
Нека страшна мисао, страшна као авет, дође му на памет.
— А ако ти ниси убио Станка!… Ако он буде жив, куд мислиш онда?…
Он осети да му се земља под ногама гиба… Али се опре тој мисли.
— Убио сам га!… Убио!… Добро сам гађао!… Куршум је ударио у главу!… Он је посрнуо и пао. То сам видео овим мојим рођеним очима!
Па, опет, опет!… Чинило му се неверица: он није био уверен да је Станко пао!…
И опет напреже мисао да га сети целог догађаја!…
— Посрнуо је… посрнуо је… то сам видео!… А ја сам гађао у главу… усред главе!… А кад је посрнуо, онда је и пао!… Није му глава од камена, пао је!… Јесте, пао је!…
И он увераваше себе да је пао…
Али на уверавању и остаде… Нешто му изнутра шапуташе:
— Жив је он, жив!… Можда још лута дубравом ноћас, на те тражи!…
Коса му се диже увис… Ужасан страх овлада њиме…
Нешто зашушта иза њега… Тело му прожма језа… Заустави дах, напреже уво и — не чу ништа!…
Погледа нада се… Небо се осуло звездама; а оне звезде гледе га хладно и подругљиво као очи уходине, који је пронашао кривца, па се прави да га не види, него дремљиво трепће… Али кривац као да чита из тога погледа, који му вели: знам те, видим те!… Ти си… не можеш побећи!…
И звезде му улише страх…
И опет нема тишина… И листак стоји, и птица ћути, и све је занемело, само из дубоке дубраве јекне по неки глас… Али то није глас ни човечји ни животињски… то је глас тамне ноћи: дубок и таман, и неодређен и силан, и тајанствен; глас који те раздрага, али ти од њега и памет стане, и крв се следи; глас који те убија, али и крепи — према расположењу душе твоје…
И од ове горе ухвати га страх. Од горе у коју је побегао!… Ухвати га страх усред луга где, можда, није никад крочила нога човечја…
Он се осети сам, остављен и од бога и од људи. Сам усред природе пуне живота: код неба — без неба, код бога — без бога, код онолике родитељске и братске љубави — без љубави! Никога код њега, никога око њега, никога над њим сем страха… Он му се једини натурио за пријатеља.
И он наже да побегне од тога пријатеља…
Јурио је и јурио. Наједанпут стаде.
Учини му се да угледа ватру, али ватру велику, као да кућа гори. Он застаде, дршћући, а хладан зној поцури низ слепе очи и лице…
Ватра је била велика, сјајна; пробијала је кроз густу шуму… а пламен је лизао све више и више… И он осети топлоту тога пламена…
Мало-помало, ватра се поче тулити, а изнад дрвећа подиже се месец, истина мало окрњен, после уштапа, али опет велики и сјајан.
Први пут, те ноћи, дахну он душом… Месец му осветли шуму, а њему као да свану. Застајаше овде-онде не би ли нашао какву путањицу да се њоме упути. И после малог тумарања нађе је.
И осети ластак души… Био је уверен да ће га та путања извести на пут. И то га је веселило. Та, само да му се опростити ове пусте дубраве! Нису људи тако страшни! Страх је пустолина, јер у пустолини осећаш како су и твоје груди празне…
И он пусти кораке…
Али… наједанпут застаде…
На неколико корака пред њим поче пуцати грање, као да неко иде. Он диже главу и виде пред собом човека…
Да је смотрио вука или медведа, лакше би му било…
Прва мисао беше му: Станко. Од те сенке што му се лагано приближавала учини му се Станко. Учини му се да види и гараву цев управљену правце на груди његове…
Сву је ноћ обамирао, али сад умре!… Ноге му се подсекоше, и он се сурва на земљу као пањ кад му жиле подсечеш… Затвори очи да ништа не би видео…
И учини му се као приђе неко и наднесе се нада њ: нека ледена рука ухвати га за врат и стеже… Он осети како га та рука све више и више стеже; како хладни прсти утањају све више и више у облику његовога врата. Дах му се поче губити…
И… он се обезнани…