Део 3, Поглавље 17: Дивови
Зека се врати у шанац. Тамо га дочекаше весело. Заврзан није знао шта чини од радости, само је жалио што му Суреп није ту.
— Али, стићи ће ваљда… — рече.
И Станку се срце разиграло… Кад Зека дође, он рече:
— Једва чекам!… Чујеш ли тутањ?… То иду они… Откад не имадоше сербезног боја. Све ти је неко над главом, заповеда ти кад ћеш ударити на душманина и кад ћеш метнути белокорац у корице!… Ово ме, побратиме, сећа на оно срећно време кад царовасмо по луговима нашим!…
— Да се договоримо и разговорима, браћо! — викну Зека.
Све се окупи око њега.
— И отоич вам рекох, а и сад кажем: тући ћемо се с Турцима док једнога траје. Нагоне није, и коме се живи нека иде!…
Све је ћутало.
— Остајете сви? — упита.
— Сви!
Зекин глас поста наједанпут нежнији.
— Онда, браћо… — рече — да се опростимо!… Људи смо, па смо могли згрешити један другом. Неко је некоме, и преко воље, штогод нажао учинио… Реда је, браћо, и да то нисмо учинили, да се братски изгрлимо и опростимо!… Сила на нас иде, ово нам је као и смртни час!…
Па уздиже гласом и викну:
— Још једанпут велим: коме је живот мио, ко има за кога живети, нека иде!…
Све је ћутала. Заврзан се окрете и смотри Деву, наслоњена на зид од шанца.
— Мањ Дева да иде, други нико неће!…
— А што ја да идем? — упита Дева. — Зар се ваша дружина стиди мене?…
— Боже сачувај!… — повикаше са свију страна.
— Ја сам мислио… — поче Заврзан озбиљно.
— Не тиче се мене шта си ти мислио… Ти ваљда мислиш да мени смрди барут, шта ли?…
— Опрости, Дево!… Мислио сам тако!… Али…
— Нека ти је богом просто!… Ја праштам и молим да се и мени опрости!… И ја ћу с вама!… Мој је посао свршен, и сад ми остаје само да умрем јуначки с јунацима, ако ме примете?…
Зека га загрли.
— Ама што ме гледаш тако?… Ја ти говорим целу истину!… Ја сам свршио своја посла… Коме ћу сад? Коме бих и могао причати недела турска?… Кога бих ја позвао да брани сиротињу?… Нема више!… Што је срца и јунаштва, овде је!… Вама сам јаде јадао, с вама хоћу и да погинем! Умем ја и пушком гађати и ножем сећи, а не само дотрчати и дошапнути!…
Зека, Станко, Заврзан, Јован, Јовица… све се то грлило и љубило с Девом… Овај човек као да их задахну новим животом и новом снагом. Свако срце живље закуца…
У тај пар сунце разагна облаке и сјајни зраци његови обасјаше…
Зека диже руку:
— Браћо!… Бог нас слуша!… Чуо нас је!… Гледајте!… Шаље нам сина свога, јарко сунашце, да нас овесели и обасја… Хвала ти, оче небески! — рече он скидајући капу. — Хвала ти кад нам шаљеш твоју милост у овом часу…
Наједаред се нешто преломи. Они пренуше… Пољану пред шанцем притискао Турчин…
— Мирко, соколови!… Само у месо гађајте!… Нека свако зрно олова донесе смрт ономе који се заклео уништити име наше!…
Док је он то говорио, ови дивови, што тако јуначки хтедоше погледати смрти у очи, разредише се по шанцу…
— Пали!…
И плану…
И отвори се борба страшна, и нечувена, и невиђена. Охрабрени, Турци јуришаху свом снагом, али их ови одбијаху…
И нешто чудно обујми Станка у овој борби. Он је пунио своју шару, нишанио и гађао у месо, али му мисао беше сасвим на другој страни.
Пред очима његовим лебдела је слика лепе жене, која држаше детенце у рукама… Ох, колико је он жудео за тим створовима!… Како ли би их сад пригрлио!…
И обоје се смешкаху на њ. И то беше тако живо, тако јасно, да он ништа друго и не виђаше сем њих… Ову грмљавину што је небеса проламала надмашаваше тепање са њихових усана…
Пунио је своју шару и пуцао, и гађао сваким метком, али то је чинио тако као кад би дељао какву иверку…
До њега с десне стране стојаше Зека, поносит као бог, а с леве Заврзан, који брбљаше као врабац с Девом. Машао се чутурице, што му је преко рамена о кајишу висила, па вели Деви:
— Хајде да пијемо даћу ономе на зеленку, што је устурио чалму те му се сија темењача као бакрена тепсија и… ономе лепом, црномањастом Турчину до њега.
— Хајде! — вели Дева.
— Е, ђаво их однео!
— Нек носи!
Нагну чутуром, па узме њих двојицу на око… Пушке плану, а они стрмоглавице с коња.
— Добро је! — вели Дева.
— Зато ја свакад и волим тући коњаника, што некако смешно падне! — вели Заврзан смејући се. — А сад ону двојицу до њих. Ко ли је онај срми?…
— Видајић из Бељине! — вели Дева.
— Ех… њега и оног до њега.
И опет пуцањ, и опет узвици радости.
Јован и Јовица засели као код казана, па не бирају… Њима је право ко био, само нека је Турчин…
Два сахата у са̂т гледајући трајаше та страшна борба, и Турци се морадоше повући натраг, јер погубише толике бегове и војсковође…
Видећи да се Турци повлаче, Зека се насмеја, па рече Станку.
— Бог и душа, побратиме, још ћемо их надбити!
Станко прену из својих снова и рече онако, и не знајући шта говори:
— Готово…
И би му криво што борба престаде, јер за све време док се тукоше, он је био свој госа; сад пак мораде одговарати на питања са разних страна…
Заврзан погледаше низа Саву.
— Шта гледаш, Заврзане? — пита Латковић.
— Погледам Сурепа! Их, да ми је он овде, не да видиш џумбуса!… Је ли, дево, би ли примио и њега у ортаклук?
— Бих! — рече Дева смешећи се.
— И оваких трговаца није нико запамтио.
— А каква је то трговина? — упиташе са свију страна.
— Пази! — викну Зека.
Погледаше… А упутила се у трку коњица турска право к шанцу…
Наједанпут све полеже по црној земљи и завлада тајац. Чуо се само топот што је земљу потресао и цакат ороза на пушкама…
Ништа скупље и ништа јевтиније од главе човечје. И крушке кад тресеш милостивији си него у боју… То је падало као снопље; сваки пуцањ носио је по један живот… Кроз онај лом разлегала се запевка и врисак коњски. Јарко сунце, које тек што беше обасјало, зави се тамним плаштом, кроз који не могоше пробити сјајни зраци…
Али се опет тукло. Старешине турске голим сабљама нагонише своје људе у борбу… А ови у шанцу све одушевљенији…
Станко је јурио тамо-амо и тукао. Зека, прав као бор, чисто попеваше од радости што његова нејака четица такав лом гради. Заврзан је правио шале и са живим и са мртвим. Иванко му рече:
— Грехота је подсмевати се мртвацу!…
— А шта смо ми? — питаше он онако узгред, па, не тражећи одговора, иђаше даље од једног до другог.
Дева је седео мирно и пуцао. Ниједан рибић на њему није заиграо. Он беше хладан као да покива камен у својој воденици…
Трипут јуришаше Турци, и трипут их одбише… Гласно се смејао Заврзан кад угледа да се повијају њихови редови.
— Зеко!… Још ћеш их завитлати у Босну!
И ко зна шта би учинила ова шака соколова да беше барута; али барута нестаде.
Турци баш у тај мах јурнуше четврти пут.
— Нема барута!… Да јуришамо! — виче Заврзан.
И скоро да се реше, али се диже Дева и рече:
— Па шта ћемо? — упиташе.
— И јуришаћемо!… Али најпре да учинимо све. Нека пођу неколико за мном…
— Шта ли је сад смислио? — питаше Станко Зеку.
— Мора да је нешто паметно — рече Зека.
Па заповеди неколицини те пођоше за Девом.
— Притегните ви мало!… — рече Дева.
Оде. И за неколико тренутака врати се. Сваки је носио по две кошнице у рукама…
Гласан смех поздрави га.
А он докопа кошницу и стаде уза сами бедем.
— Пуштајте Турке ближе! — рече тихо.
За неколико тренутака утишаше се они у шанцу. Турци халакнуше и јурнуше… Коњи се пропињаху да ускоче у шанац…
У тај мах паде неколико кошница међу њих.
И наста нов лом… Разљућене пчеле чинише своје. То беху тек непријатељи, што гонише и коње и јунаке у вале савске и засавичке…
Кад се то начини, Дева погледа у Зеку па рече:
— Сад можеш отворити капију…
— То и хоћу!… Него, браћо, да се још једанпут алалимо! — рече Зека.
И изљубише се као да ће у сватове.
— Ја говорим браћи и јунацима… Хоћемо ли да изгинемо?
— До једног! — повикаше.
— Онда, ево!…
И отвори капију, па јурнуше с голим ножевима међу Турке… И изгубише се у турским редовима…
Чуло се само довикивање:
— Ха!… Не дај!… Држ’ оног тамо!… Збогом браћо… осветите ме!…
И сусретаху се у љутом боју.
— Јуначки, Дево! — довикује Заврзан. — Ала Станко џумбуса!… Гледај Зеку шта чини! Еј, весели Клемпо, зар изгуби главу? Чек да те бар ја осветим!…
И млатну Турчина што одсече главу Клемпи, али ударац што га иза леђа доби обори и њега!… Умукнуше уста која су веселила дружину…
— Погибе Заврзан! — викну Станко Зеки. — Јуриш тамо!
И упаде у најгушће редове. Отуда се врати с пребијеним ножем…
Али дружина све мања. Остало их десетак, и то без оружја. Тукли су се пушкама као врљикама. У највећем очајању Станко погледа небо. Поглед му паде на садевене хватове, што их преко Саве преносише на неколико дана пред борбу. Њему сену кроз главу:
— Побратиме!… Ево нам оружја!…
И у тренутку сваки држаше по једну цепаницу у рукама…
И сложно учинише још један јуриш. Још једном прснуше мозгови, па се све утиша…
И Турци провалише Равње…
Поглавље 17.1.
Шуми Сава и својим шумором прича о јунацима… Ћути Засавица као стари грешник од кога не можеш речце ишчупати; и њени вивци као и њене рибе неми су. Али стоји неко што ремети историју, што јој ништи најсјајније примере, што је одскочио од свију и стао у ред Термопила. То је шанац на Равњу. Као седа старина, он је обрастао у трње и коров али је још поносит те дере небеса…