Део 3, Поглавље 15: Љута битка
Освану дан кишовит, пун влаге; небо беше претрпано мркосивим облацима, који се гомилаху и из којих је сипила ситна киша…
Људи се прибили око ватре, те се греју и суше у исти мах. Од силне влаге и назеба сви су скоро говорили промукло, очни им капци надувени, а очи закрвављене.
— људи, ако овако потраје још два дана, неће се моћи барут сачувати! — рече један.
— Богами ће трајати!
— Ја спавао у шарампову, ла ме пробуди вода!
— И мене! Лепо подли пода ме!…
— О, брате, ко би пре три дана рекао да ће овако захладнети? — рече један Рудничанин.
Док ти се наједаред чуше пушке. Стража која је пред шанцем чувала, поче се повлачити к шанцу.
Логор се ускомеша. Свак се докопа пушке. Војводе наместише своје људе и наредише да се спреме за борбу…
Стража се сасвим повуче у шанац.
— Јесу се кренули? — питају војводе.
— Јесу. Све се кренуло овамо. Слушајте како земља тутњи! — рекоше стражари.
И заиста, чуо се тутањ, као да из дубине земље долази.
Видећи она бледа лица, Чупић се насмеја:
— Јадни Турци! — рече. — Све мисле да нас силом својом заплаше!… Свакад они тако! Мишар… Лозница… Али беже!… Право веле:
Бој не бије свијетло оружје,
Већ бој бије срце у јунака.
И стаде соколити своје људе…
И поможе то. Реч поста живља, око светлије а лице ведрије…
Указаше се први непријатељски редови…
Чупићу се слутило да ће данас бити окршаја. Надао се љутом боју стога што је знао да ће Турци свом силом настати да пробију шанац… Срце му је лупало. Нека лака дрхтавица обујимаше снагу његову. Да је био насамо, пустио би зубе да цвокоћу до миле воље, али овако… стегао вилице и натурио осмејак на лице…
Све беше спремно. Ратници већ узели сваки по једног на око и чекаху заповест. Тобџија стојаше код топа са запаљеним витиљем и чекаше заповест да га принесе ваљи.
— Само јуначки, браћо! — викао је Чупић. — Немојте журити! Хитар одвише, срећу прескаче!… Не, он не може лако ући у наш град, јер ово није шарампов, већ град!… Пази!…
Турци се све више ближише.
— Пали! — заповеди он тобџији.
Рикну топ, а синџир ђуле покоси турске редове…
Осу ватра. Пушка учестала као јаглица. Диже се облак од дима. Затутњи, забруја, запишташе уши, заиграше рибићи, запали се месо на телесима…
То беше страшан окршај. Турци су наваљивали као бесни, али свакад беху одбијени… Леш до леша падао је по пољани пред шанцем. Кроз пушчану грмљавину чула се запевка рањеника…
Турци стукнуше. Наста тајац.
— Тако ја умем! — рече Чупић. — Него, војводо Јакове, нека твоји људи заузму прве редове.
Јаков нареди.
— А да би се што брже пуцало, ја мислим да ови позади пуне пушке!…
— Врло добро! — рекоше и Јаков и Милош…
Пушке се напунише. Сваки нишанџија имађаше по четири-пет на руци…
— Шта је с Турцима? — рече неко. — Да не побегоше?
— Не. Сад се прибирају. Сад ће ударити силовито, али то ништа није!… Само добро гађајте!… А сад мир!…
Заћуташе. Тајац је био као у гробу. Чуло се како шушти сув листак на дрвећу…
И затутњи, затутњи страшно…
— То су коњаници! — рече Чупић.
И није се преварио. Удари коњица турска… Страшна је коњица њихова. Све на хату, сваки засукао рукаве и држи оштру ђорду у рукама, а све јунак биран и одабран, крвавога ока и погледа.
Јуре ка шанцу као бесни. Вришти хат да се небеса проламају.
— Пази!… — заповеди Чупић. Тобџија опет принесе витиљ.
— Пали!…
Тек је топ издушио, а осу ватра пушчана. И опет заглунуше уши, и опет се навуче мрак на очи, и опет борба очајна, борба између неба и земље…
Сахат у са̂т гледајући трајала је та борба. Коњаници су јуришали. Два пута су догонили до самога шанца, и то их је стало много жртава. Ко се шанцу примакао, тај више не виде Босне поносне, не загрли мајке ни сеје, нити пољуби љубе.
Коњи и коњаници лежаху као обаљени стубови или изваљени пањеви.
Јаук рањеника и вриска коња надмашаваше грмљавину пушака. То беше покољ каквог није било. Нико од ових што у шанцу беху не виде на једном месту толико мртвих и рањених…
Турци опет одступише.
Војводе весело проходише кроз војску; они тапшаху сваког појединца по рамену довикујући:
— Алал ти вера!…
Борцима овладало неко одушевљење за бојем. Они би сад појурили из шанца и јурнули у Турке, али им то старешине не дадоше.
— Нека, нека!… У овом шарампову ми смо громови, кад бисмо изишли одавде, ми бисмо били или гробови или робови!… — говорио је Чупић. — Нека нас овде! Турака је много, а нас је мало према њима. Па да нас је и мање, опет бисмо били јачи!… Нека Турчин поведе не Босну него Азију — ми ћемо и њу овде скрцкати, као што добри зуби орахову љуску скрцкају!… Боље ће бити да мало пушке прочистите!…
— Право вели!… Тако је!… — повикаше са свију страна.
И латише се чишћења оружја…
То се радило брзо, јер су Турци могли сваки час ударити. Борба је била јака, па су пушке прилично загореле…
Али Турци као да се предомишљаху да ли да ударе…
Војводе стале насред шанца, па разговарају:
— Шта мислите, да л’ ће ударити? — пита Чупић.
— Неће! — вели Милош. — Доста им је било!…
— Ја мислим да хоће!… — рече Јаков.
— Неће, неће!… — тврди Милош.
— Знам ја Турке!… Не остављају се они лако белаја!…
— Док не набелаје!…
Али, иако су мислили да су Турке добро ишчибукали, опет се учини све да их ништа не изненади. Војска је била у приправности, топови напуњени, пушке запете. Очекивало се ма шта, очекивао се само покушај…
Војводе прођоше кроз своје војске да храбре. Али убрзо су видели да то никако није потребно. Све то беше острвљено на бој, све је очекивало макар само шушањ, свако је око горело грозничавом ватром…
Баш на самој капији шанца беше Зека с његовим голаћима. Кад је Чупић дошао међу њих, Заврзан се био распричао.
— Шта радите, добри људи?…
— Чекамо, војводо!… — рече Зека.
— Ја мислим да су се добро опрљили…
— Јесу… Погле лом испред шанца — показује Зека.
— Видим.
— Него, чујеш војводо.
— Шта, буљубаше?
— Ја бих те нешто замолио…
— Говори. Таком јунаку не могу ништа одрећи.
— Онда ми одобри да усред окршаја излетим с овима мојим из шарампова.
— Да излетиш?…
— Јест.
Чупић се мало замисли. Та он је и тако мало људи имао. А сад пуштати Зеку и његове људе у ватру где лако могу главе погубити — то му се не може.
Зека виде да се предомишља.
— Војводо!… — рече он. — Никад ја нисам боја био док мало ножем не прорадим!… Ја ово и не рачунам у бој!…
— Јесте, тако је!… Зека право вели!… — привикаше голаћи.
Чупић макну руком:
— Најпосле… нека ти је богом просто!…
— Хвала, војводо! — Хвала!… Хвала!… — заори се око њега.
У тај мах затутњи земља. Са свију страна повикаше:
— Иду Турци!…
Чупић оде низа шанац соколити људе. Јаков и Милош чинише то исто.
Напослетку указаше се, али то беше лес од људи, то је ишло као огроман талас који је ишао да потопи…
И дочека их ватра из пушака и топова…
И опет паде тама, и опет се проломише дубраве, и опет се диже врисак и запевка… Војводе су пролетале шанцем соколећи…
А Турци су наваљивали; њихова коњица догонила је до самога рова. То више не беше ни очајнички напад, то беше борба у којој луде нападају. Људи су надали као крушке са дрвећа, па се преко њих газило као да нису од меса и костију…
Усред најљућег боја, усред највећег окршаја Зека погледа Станка, чије је око севало од раздражења:
— Велиш ли, побро? — упита га.
— Откад ја на то помишљам!… — рече Станко и трже белокорац.
Зека викну дружину и отвори капију на шанцу.
Полетеше као сиви соколи. За час их нестаде у редовима турским.
И дотле се лила крв, али се сад проли. Наста забуна међу Турцима. Они изгубише памет… Што пође на шанац, то паде од зрна… Нико више и не помисли да напада, него како да се спасе!…
И прште све, прште као снег под зрацима пролетњег сунца; разбише се. Нешто удари на Засавицу, нешто на Саву, а остало наже натраг, с главом без обзира.
Нико више не може задржати распрслу и преплашену војску… И саме се старешине узјазбиле; и они гледаху да спасу своје главе…
Голаћи јурише за њима као махнити. Усред овог окршаја чуо се глас Заврзанов:
— Само џумбуси!… Нека нам није жао кад су главе овако јевтине!… Данас је скупљи један вепар од Турчина!…
Поље пред шанцем оста празно. Пушке престадоше.
Зека викну:
Стој!
Што?
Натраг.
Ја мислим…
Доста је било! — рече Зека.
Та оно право велиш — насмеја се Заврзан — треба што оставити и за сутра!
Сви се насмејаше.
— Да се вратимо у шарампов!
Кад се вратише, дочекаше их не може лепше бити. Војводе се љубише с њима. Чупић да је могао у недрима би им места правио.
— Нисам ја џаба рекао: док ми је Зеке и његових голих синова, могао бих без бриге и на Стамбол ударити!… Не рекох ли вам да нам Турци ништа учинити не могу!… Може их бити још толико колико је пошло, па ћемо их опет за петнаест дана помлатити као једног! — узвикивао је Чупић.
Дим се дизао облачном небу, одакле је киша сипила; и таман се он разиђе, паде ноћ.
Старешине поставише страже. Војводе се повукоше у своје шаторе,
— Докле ли ће ово трајати? — помисли Чупић кад у шатор уђе.
Па, бацивши се на постељу, прошапута:
— Да само хоће бог дати да ова киша стане!… Није ми због нас, али ће нам џебана овлажити ако овако потраје!…
На све то одговараше му ситне капи, што чисто лоповски лупкаху по шатору, као да шапућу…