Део 2, Поглавље 21: Парашница
Данас човек не би ни познао негдашњу Парашницу. Данас су ту њиве и ливаде плодне као Мисир; али негда ту беше густа шума. То згодно место, баш на самом ушћу Дрине у Саву, вазда су поседали хајдуци и устаници. Ту им беше жива згода, јер им ниједан Турчин што је у Босну или из Босне ишао, није могао промаћи.
Кад је устанак букнуо, Зека Селаковић, познати под именом „Голи син Зека Буљубаша“, ту је имао свој стални стан са својим „голаћима“. Ту се створила читава чаршија, и доскора, па и данас, стари људи зову Парашницу „касаба“, што значи варошица.
За име Парашница везана је и једна причица. Био је некад некакав џин, па заволео сестру рођену и хтео се њоме оженити. Пошто се то сматрало као грех и никако се није могло допустити, то рекну џину да ће му тек тако бити одобрено да се сестром ожени ако прокопа корито воде из Дрине у Саву. Он пристане и почне копати. Али се наједаред спусти тако густа магла да он није видео куд копа него је кривудао тамо-амо; на неким местима састављао је сам прокоп. Видећи да од његовог посла ништа нема, он се махне и прокопа и сестре. И дан-дањи стоје ту удолине, које изгледају као водено корито, али само донекле, јер нису доведене до Саве.
Били су заранци кад Станко с дружином стиже у Парашницу. Од воде је пиркао свеж поветарац, те им кладио врела чела и сушио зној.
— Уја! — рече Станко.
Хајдуци стадоше. Он им рече те одрешише торбе.
— Овде ћемо становати. Дрини и Сави на погледу. Гледаћемо да нам нико не промакне. А сад да се мало презалогајимо.
Јовица извади из торбе хлебац и нешто смока, те заседоше.
— Вала, више сам ти жедан него гладан — рече Заврзан. — Него, морам сићи до обале да извор ископам.
И, пошто једоше, он се прекрсти и устаде, па, узевши тикву, оде на обалу. Није много прошло а он се врати носећи воде.
— Хладна је као лед ледени. Ама сам сместа нашао извор, нисам трипут руком заграбио.
Хајдуци се напише хладне воде, па се налактише и предадоше сваки својим мислима.
Вече се спуштало лагано као смрт. Сутон је омотавао предмете у даљини. Мало-помало па оста пред очима њиховим само бела водена пруга… Небо се осуло звездама; ветрић шарка и шушти по зеленом лишћу, а тамо далеко, далеко чује се лавеж паса…
Хајдуци уснуше, само Станко не. Он се загледао у небеска свештила што лебде у плавоме зраку над њим, лебде и жмиркају некако сетно, као сироче коме сан на трепавице наваљује. И као да би му много казале те звезде, али су неме, или бар за њега неме.
Он се диже на ноге, скиде капу, па се стаде молити богу:
— Господе, Творче наш, — шапутао је — да ли сам право радио?… Ти, Господе, упути мене да вршим правду твоју!…
И опет погледа нада се.
А звезде трепте мирно, лениво… Он осети нешто тешко на души. Неки глас прошапта му:
— Ти не смеш вршити дела божја! Он даје живот, он га и узима…
Али други глас загрме:
— Ја сам правда божја! Није све лепо што је право; али што је право и богу је драго!…
И та грмљавина угуши онај шапат. То га мало разведри. Он готово гласно говораше са собом:
— Ја сам био добар човек, миран, поштен… А њима легло на срце да ме убију и осрамоте мртва, и да осрамоте онај дом, и све моје до седмог колена… Ја не дам!… Бог је дао мени све ово што је у мени; на што је давао кад је знао да не ваља!…
Па стаде ходати тамо-амо… Ветрић му је кладио врелу главу…
Али нека нелагодност притисла му тело, грло му се сушило… Он узе тикву, просу воду из Ње па се диже извору да се умије и нације…
И, дошав на извор, уми се и напи, па га разгали она хладна вода…
Седе на ону зелену издан на обали, па се занесе… Вода је куком жуборила испод ногу његових, а тај му је жубор годио души. Он се подними на лакат и загледа у ону белину…
Месец се појави и осветли водену површину. Он је назирао играње таласа у вртлозима… И допаде му се све то. Та, то ври бесно као у души његовој… Ови таласи, кад им други надођу, постају бесни и силни, руше и обарају све што је пред њима… Је ли то воља њихова? Није! Нагна их јача сила…
— Па тако је исто и код мене… Да сам могао мирно лежати у своме гнезду, ја не бих никога дарнуо, као што ми то није деда ни отац чинио… Али су ме истисли из гнезда мога, и ја, својом снагом, рушим и обарам све пред собом, све што могу, исто као и онај талас!…
И осети као да му спаде терет с душе. Осети да је у праву вратити истом мером свима који га задужише.
Опет погледа нада се, и опет виде трепераве звезде; али му се учини да га сад јасније гледају, да не жмиркају више…
— Па ја бих убио себе кад не бих убио Лазара!… Па оног Ивана!… Ја не знам, али ови су наши деца кад веле: „Опростити му треба!…“ Коме?… Зар зликовцу?… Па ти му твојим опроштајем дајеш права да и даље зло чини!… Не, не!… Бог нека прашта, а човек нека се свети!…
Вода је жуборила. Он се предао својим осећањима, па га то уљушка као у бешици, и он заспа.
Широка, велика равница прострла се пред њим, али ту равницу Турци притиснули… А њих неколико против толике силе. Питају се очима: шта ће? Он погледа и виде међ Турцима Лазара… Ускипе све у њему, и он рече дружини: „Хајдете!… Ако нећете ви, ја идем сам!“…
И јурну тамо… Осврте се, као, а за њим јуре Зека, Заврзан, Јован, Јовица, Суреп, и сви… „Да их помлатимо!“ — виче Зека. „Да правимо џумбус!“ вели Заврзан… А Јован и Јовица заједнички држе један колац, дигли га увис, те се лепо види обријана глава. „Сад нам је право, на макар оба главе погубили, кад смо ову на коцу видели!“ — веле обојица углас и смешкају се… И као Лазар га смотри, потеже да побегне, али га он ухвати, извуче у пољану, па пред свима Турцима одсече му главу и котурну се трипут њом!… И онда започе борба, страшна, крвава… Само се чуо Заврзанов глас где довикује Сурепа: „Та реци једну!… Говори, не онемио!… Видиш како ја правим џумбус!“
Наједанпут осети како засече оштар нож у снагу његову. Он јурну, смлави Турчина пред собом, али клону, и, као, изгуби свест… Кад мало себи дође, осети он неку влажну руку на своме челу, погледа нада се и виде Јелицу, лепу као месечину, у белу руву, где над њим сузе лије… „Јеси жив, господару мој?“ — упита га својим звучним гласом. Таман он да одговори, а пуче пушка… Он се трже…
Чуо је разговор…
Скочи и потрча дружини. У сусрет му је журио Јовица.
— Шта је то? — упита он.
— Дружина нам расте, харамбашо.
— Ко је?
— Суреп, Зека, Ногић, Крајчин… ево их, траже те.
Њему заигра срце. Брзо приђе.
— Ево га! — виче Заврзан. — Знао сам ја
да Суреп мене мора наћи!
— Добро ми дошли! — рече Станко.
— Боље нашли!
Па се стадоше љубити.
— Откуд ви?
— Ово је по договору. Сутра ће их још двадесет овде осванути — рече Ногић. — Харамбаша је поделио дружину: половину одведе он, а половину посла овамо, теби. Још ће која чета требати… Србија се побунила, свуд бију Турке. Он с четом оде на Јадар, да Турке причекује.
Станко баци капу увис.
— Господе!… Хвала ти на твоме дару!… Ногићу!… Ево ти чете!… Води нас све куда ти душа жели…
— А… јок!… Харамбаша рече: Станко је добар, нека он буде харамбаша!
— Тако је — рече Суреп.
— Онда добро! Али ви знате да ја хоћу да се осветим!… Ја се морам осветити!… Јер, браћо, мени се чини да би ме бог убио кад бих Лазара у животу оставио!…
На то му нико ништа не одговори.
— Дакле, пристајете?
— Пристајемо!
— У добри час! — рече он.
Зора је забелела. Исток се почео руменити… Хајдуци се спустише на росну траву.
— Јесте уморни? — упита Станко.
— Нисмо.
— А од чега би и били уморни? — рече Заврзан. — Сигурно су воденице вукли!…
Румен на истоку освајаше све више и више; мало-помало па се и предмети могаше разликовати; из села се чује петлова песма, цвркут птичји узавре да се разлегала дубрава…
Зека стао па се загледао у босанске планине…
— Шта је?… Што си се замислио, побратиме? — упита Станко.
— Ништа, побратиме… Ко се не би загледао у земљу која га је одвијала!… Чини ми се да гледам своје раскопано огњиште… И ако бих икад био старешина, овдје бих становао!… Све ми је оку на погледу… И… и још… никад не бих сметнуо с ума да ми се ваља светити!… Ово се мјесто зове Парашница?
— Јест, Парашница.
— Лијепо мјесто. Овдје ми је нека лакота на души…
— Дела, спавајте један сан — рече Станко овима што дођоше. — А док ви спавате, ми ћемо збринути мало ручка. Јоване, Јовица! Отидите те нађите које јагње…
У млађега поговора нема. Окорамише шаре па одоше.
— Ама, ја бих нешто с тобом говорио… — рече Ногић. — Носим ти једну поруку од харамбаше.
— Какву?
— То ти могу насамо казати.
— Онда ходи.
И одвојише се од дружине.
Ногић му исприча тада све потанко о устанку у Шумадији и ваљевској нахији; рече му како се и први људи у Мачви, као трговац Чупић из Ноћаја, прота Смиљанић из Белотића, Катић из Глоговца, Илија Срдан из Прњавора и још многи, многи, данас договорише да дижу устанак у овоме крају.
— Харамбаша ме дозва — настави Ногић — и педели дружину; нас, Мачване, посла за тобом, а половину одведе у њихов крај да дижу људе на оружје. „Поздрави ми — вели — Станка; нека и он ово исто чини; нека ми чува Дрину, јер нема дана кад по који турски буљук Дрину не пређе да овамо чини чуда и покоре! И сутра увече нека оде Катићу, а то је вечерас, тамо ће наћи све наше људе, на нека се с њима договори“. То ти је поздрав од харамбаше.
— А куд је он отишао? — упита Станко.
— Он је отишао у сокоску нахију да тамо то исто чини.
— Добро. Вечерас ћемо заједно Катићу. Повешћу још побратима Зеку и Сурепа. Како се договоримо, онако ћемо и чинити.
Кад се врати, дружина послала. Заврзан је ложио ватру и спремао ражњеве за јагањце.
— Ето, вала, — рече он кад виде Станка и Ногића — колико да не седим беспослен.
— Добро је — рече Станко. — Него, Ногићу, иди и ти мало прилези док печење не буде готово.
Ногић се спусти крај другова и заспа као заклан.
Заврзан је брбљао:
— Вала, Станко… опрости… хтедох рећи: харамбашо… волим ти ово што нам ови наши дођоше него бог зна шта. И, чини ми се, највише волим због Сурепа!… Ђаво један!… Тако заметне шалу да пукнеш од смеха!… А уме, као што знаш, да приповеда, па кад се накани — не проговори недељу дана…
Али га Станко није слушао. Друго је њега тиштало. Срећко баци на њ толику бригу; а да ли ће он умети одговорити, да ли ће моћи испунити наде које су на њега пале?
И, сем тога, још нешто му је душу тиштало. Као да је очекивао нешто; слутило му се да данашњи дан неће мирно проћи; као да ће бити нечега што дубоко задире у његов живот…
Наједаред зачу грактање. Он прену. Прену и Заврзан. Грактање се зачу опет.
— Одговори! — рече он Заврзану.
Заврзан загракта. Хајдуци се тргоше иза сна.
— Шта је?
— Неко нас тражи — рече Станко.
И наста тајац. Минути су пролазили као вечност. Станку је лупало срце. Са стране се размаче шибље и промоли се девина глава.
— Ту сте? — упита он.
— Ту смо, — рече Станко, а глас му је дрхтао. — Које добро?
— Па није баш ни добро…