Део 2, Поглавље 7: Расцеп
Иван стиже дома. Био је весео и расположен. Радујући се што му посао иде тако за руком он се стаде шалити с децом што му на сусрет изидоше, а шалио се обично издевајући им имена.
— Еј, ти шврћо!… А што си босоног море?… Што те није мати обула, а?… Видиш како је Чупа обувена; а Чупа, док се само убрише биће девојка од тог света!…
И, минувши мимо децу, уђе у кућу.
— А Где је Лазар? — упита своју жену Крсманију.
— Не знам, тамо је у авлији.
— Зовни га.
Замало дође Лазар. Он га погледа лепим, умиљатим погледом, па рече:
— Лазо, синко! Отиди један час до субаше, звао те нешто.
— Добро, бабо.
И Лазар се окрете да пође, али га он задржа.
— Стани-де! — рече.
Лазар стаде и погледа га.
— Је л’, море?
— Шта, бабо?
— А, лој ли ти детињи, ти тако зар?… А?…
Лазар не рече ништа, само обори главу, јер разумеде поглед очев.
— Ха-ха-ха-ха!… Гледај ти, молим те! Хоће човек да се жени, а овамо крије од оца!… А знаш ли ти да сам ја то давно чуо, а?… Не знаш!… Чуо сам ја, али нећу казати од кога… Него хајд, хајд!… Видећемо и то!…
Лазар изиде. Срце му је играло од радости… Да је могао, он би летео кроз голе лужњаке. Па му се чинило да се и она оголела дрва смешкају на њега.
У радости мало те не заборави увратити се попи. Био већ и прошао његову кућу. Онда се врати, уђе у авлију, па затим у кућу. Попа је седео са кмет-Јовом крај ватре.
Лазар скиде капу и приђе им руци.
— Жив био, Лазо! — рече попа. — А које добро?
— Молио те бабо, ако ниси у послу каквом, да одеш један час до њега, нешто важно хоће да ти каже.
— Добро, Лазо, добро.
Лазар их опет пољуби у руку, на скоро касом оде Крушки…
— И тако, сад видиш — настави попа разговор који им Лазар беше пресекао — да ће бити оно што сам ти онда још казао… Ја се и сад сећам Станка, као да ми је пред очима!… Не може човек онако планути за бан-бадава. Јеси ти видео како се он у часу преобрази: од детета поста човек!…
Кмет је ћутао.
— Још оног вечера мислио сам свашта — настави попа. — Сву ноћ нисам могао тренути. „Море, да ми не огрешисмо душу?“ — мислио сам. Онда ми опет дође друго у главу… оно како се Алекса пренеразио… све… И, онда опет помислим: ко зна! Да си само видео Алексу онога дана кад сам детету молитву читао!… Знаш ли да се чак ја хтедох заплакати, ја који сам тврд на сузи!… Није то лако гледати матора човека како плаче.
— Јесте!… Јесте!… Знаш ли каки је био пред судницом кад оно хтеде заклати Маринка?…
— Додијало, брате, човеку!… Није то лако! Он није ништа крив. Та, ми смо с њиме младовали, били чобани… па никад, никад „зурке“ туђе тај човек не узе…
— Тако је… — рече кмет. — Е, али, шта ћеш? Нашло се, брате, код њега… Баш да смо га и хтели бранити, не би га одбранили.
Попа се замисли… Ватра је пуцкарала на огњишту…
— Хоћеш ићи Ивану? — упита га кмет после дужег ћутања.
— Можемо. Хајдемо заједно.
— Хајдемо…
Попа се диже, огрте свој „ресаник“ и узе дреновачу.
— Стојо! — рече попадији. — Ако ме ко устражи, кажи нека очека, ако буде што нужно, пошљи Ивановој кући, тамо ћу бити.
И упутише се кући Ивановој. Обојица су ћутали као неми…
Пролазећи поред куће Алексине, видеше га пред кућом гологлава где стоји; дигао главу па се загледао у небо, а ветар се игра с његовим седим власима.
Кмет Јова затресе тужно главом.
— Боље би било да је умро!
— Боље! — рече поп. — Тешко њему!… Чини ми се да је и намећу померио. — Сиромах! — рече поп.
И минуше мимо кућу. А на срце као да им се навали нека стена…
Иван их дочека смешкајући се.
— Ама, као да сам поручио за обојицу!…
— Ево нас, вала! — рече попа здравећи се.
Чељад што беше ту приђе им руци.
— Деде, седите! — рече Иван. — Децо! Донесите мало ракије.
И заседоше. Принеше им тиквицу тесна грла.
Него, да рекнем коју и о томе како су пили наши дедови.
Мачва није богата виноградима. Вина си могао наћи врло ретко, а ретко се и тражило: само у причест и кад ко умре што га прелију. Међутим, Мачва је обиловала у јабуковим и шљивовим већима. И ракија и јабуковача мачванска беху тада на гласу. Ниједна кућа без тих пића није била. Нико из куће није отишао а да га не услуже једним или другим пићем.
Јабуковача се пила вргом, чутуром, ко је шта имао, а ракија тиквицом, којој је грло тако тесно да једва кап прође. Требало је човеку добрих два-три минута натегнути док прогута један гутљај.
Попа наже, па кад одујми, пружи кмету.
— Ово ти ваља!… Добра ракија, не да се доста пити, али је и суд према њој!
— Хе-хе-хе! — смејао се Иван.
— Право велиш, попо, — рече кмет, пошто одујми — не би ваљало да је тиква ширега грла.
— Не знам, то мој Лазар ујдурисао. Он ти је мајстор око тога.
— Па шта ми радиш? — упита поп, пошто мало поћуташе.
— А шта ћу радити? — рече Иван. — Ова киша не да напоље. Него ти овде седим с децом и разговарам. Јуче комисмо мало кукуруза, па данас, ето… Ишао сам мало до субаше.
— До субаше? — пресече га поп.
— Ја, звао ме.
— А што те звао?
— Ништа, разговарали се… Море, на оно је неки добар човек, бога ми!… Нисам знао, али баш добар човек!
— Е? — рече поп и покупи обрве.
— Кажем ти, разговара ти. брате, о свему и свачему као да није Турчин. Ето, са мном је говорио и о теби и о Јови…
— А шта је говорио? — запита поп, али преко срца…
— Вели: добар вам је онај поп. Красан човек! Ја онаког попа нисам видео, не памтим! А и кмет!… Не знаш ти, вели, Иване, како се мени допала та два човека. Ово што је све овако добро у Црној Бари, то су они учинили. Паметни људи, па то ти је!
Док је Иван говорио, кмет погледа попа и виде да му не годи Иванов говор. Заусти нешто да рекне, али га поглед попов задржа…
Иван је у својој наивности причао све што је с Турчином разговарао, па је, као кад некога хвалимо, мало и претерао. Дизао је Турчина у девето небо.
— Красан човек! Сладак човек! Ето, Маринко! Ти знаш колико смо ми на Маринка викали. А он за Маринка вели да је то баш добар човек. „Мало је, вели, прилен, али добар, поштен…“ И онако… њему су сви Црнобарци красни људи… Једино врчи на Алексу, њега не мари. Неће да чује о њему!…
Попу прекине.
— Славе ти, Иване, зар си ти мене зато звао?
— Па ја… Што се, брате, џаба туђимо од човека!… Да је он онако каки… што прави смутњу, ја бих први окренуо главу од њега!… Али добар човек!… Чак, ето, и мени говори како би волео да оженим Лазара! Ја само стао па се каменим!… Вели: „Оно је прави кућаник!… Ти би то пропустио, али он гине за своје!…“ Богами, тако воли Лазара као да му је на срцу лежао.
Ни поп ни кмет ништа не рекоше.
— Него… знате ли шта?
— Шта? — упита кмет.
— Да се вас двојица измирите с њим.
— Нисмо се ни свађали — рече поп суво.
— Знам. Али је он чуо…
— Шта је чуо?
— Као да вас двојица врчите на њега.
— А ко му је то казао?
— Не знам; али, вели, врло му жао. Он вас воли и волео би да је с вама у лепој љубави…
Поп се загледа у Ивана.
— Да му ти ниси казао да ми мрзимо на њега?
Иван погледа попа, па се чисто трже:
— Бог с тобом, попо!… Прекрсти се ти!… Како бих ја то њему могао казати!
Слага Иван, јер се запрепасти од погледа поповог.
— Па ко би му други и могао казати? — рече поп озбиљно.
— Па зар баш ја? — рече Иван, а подузе га као неки стид, јер је он, као што знамо, и казао Турчину. — Него… махнимо то, он је добар човек…
— Добар човек, добар човек!… Јест, добар, али својим Турцима!… А тешко теби када те он воли!… Него, упамти ово, Иване!… Сва Црна Бара, сви ви, моји пријатељи, љубите се колико хоћете с њим — ја нећу!… Ја никад не верујем у добро од Турчина… И кад бих видео овим својим старим очима, ја опет не бих веровао! Рекао бих: старе очи, па ме варају!… А сад, кад си се примио да донесеш поруку Крушкину мени, однеси и моју њему!… Збогом!
Поп је дрхтао од једа. Он би волео да је не знам шта изгубио него што је ово чуо…
— Али, седи, попо! Седи, Јово!… — викао је Иван, јер се и поп и кмет беху дигли да иду.
— Шта ћемо ти?… Ми смо свршили разговор за који си нас позвао! — рече кмет.
— Нисам ја зато звао! То је било онако уз реч. Ја сам вас звао да разговарамо о прошевини. Рад сам запросити Севића девојку за Лазара… Седите, људи!… Баш сте на крај срца!… Ја нисам ништа ружно мислио.
У тај пар бахну кнез Сима.
— Попо, зову те кући да читаш једну молитву.
— Добро, ето ме. Збогом, Иване!
— Али седи мало, човече.
А поп изиде из куће…
Иван окупи кмета да остане, али овај не хтеде за живу главу после попа остати, него се и он поздрави…
Иван оста сам. Неки га стид обујмио. Сад му се учинило да је одиста непоштено што је онако Турчину о попу и кмету казао… Све док поп не поче говорити, он је мислио да чини велико дело… А сад, сад је и њему то све изгледало ружно. И, ухвативши се за перчин, цикну:
— Будало матора! Оседео си, а ништа не знаш!…
Расположење, добра воља… све то прође… и оста нешто тешко као стена на грудма…
Поп и кмет иђаху ћутећи. Опет видеше Алексу пред кућом, видише како се низ расплетене косе његове вода слева.
Поп више за себе, али опет толико гласно да је и кмет могао чути, рече:
— Овај то не би никад учинио. Преко његових усана никад не би прешла тајна!… А ми тако учинисмо с њим!…