Део 3, Поглавље 8: Натуштено небо
Сахранише Алексу. Света је било доста на потребу. Весела Петра, чим је с гробља дошла, одмах је ухватила запећак… Њеној души годила је тишина и сузе. Она је свесрдно плакала за својим старим другом. А како и да не плаче!… Сваки би јој поглед пао на по какву успомену… Живело се то и радило…
Али је кућа морала живети. А куће без старешине нема…
Те тако, нешто Алекси издадоше деветину, окупише се сви у домаћинској соби.
— Нано, — рече Станко — нама ваља данас бирати старешину. Ми не хтедосмо без тебе то чинити. Реци кога ћемо?…
Старица је ћутала.
— Ја велим нека буде Станко! Он је и познатији с људима! — рече Крстивој.
— Нека буде!
— И ја мислим! — рече Петра. — Он је, истина, најмлађи, али некако је најпознатији и најчувенији…
— Али ја не мислим, мајко!… — рече Станко. — Ја сам се одбио од куће и плуга! Моја је гора, мајко!… А кући треба домаћин, а не хајдук… Зар не чујете како пушка грува; зар не осећате како крв мирише свуда, та свака је травка њоме заливена?!… Тамо ја идем где се крв пролива и барут мирише, мене ће овде угушити дим у кући!… Ја мислим нека домаћин буде Крстивој, он је најстарији!…
— А зар ћеш опет оставити мајку! — јекну Петра.
— Морам, мајко!… Морам рад оног робља што је од своје мајке одвојено!… Ја сам гледао по неколико синџира робља: све је младо, као капља росе. То су Турци од мајке одвојили да под нож и на муке метну!… А ја се заклех богом и љубављу мојих родитеља: отимати робље од Турака и пуштати на слободу, нека се својој мајци врати!
Старица се дигла на ноге. Она је дрхтала као прут.
— Иди, сине!… Нека бог благослови сваку стопу твоју! Ја, твоја мајка, ја ћу се и за те и за Њих богу молити!
Па га стаде љубити и поливати сузама.
— Рекосмо ли да је Крстивој домаћин? упита Станко.
— Рекосмо! — одговорише ови.
— Онда, Крстивоје, брате, нека ти је у аманет наша стара мајка и ова нејач!… Ја у кући остати не могу! Наоблачило се небо над јадном Србијом. Свака мушка рука данас мора пушку пригрлити… Није лако, браћо моја, с царем царева ратовати!… Нас је душман опколио са свију страна. На Каменици погибе јуначки Синђелић, погибе тако јуначки да му и бог позавиде; Делиград ће скоро пасти Турцима у руке; Кара-Ђорђе бије на Сеници, али која вајда што бију и он и Вељко кад нас је сила сколила… Ја морам још данас у Лозницу. На Лозницу је Турчин ударио… Ако бог да те Турке побијемо и вратим се здрав и читав, онда ћемо се и друкчије разговарати… Дакле, Крстивоје, пази!… Ако буде какве турске навале, ти узми укућане, и што можеш понети, па се склони на Дренову греду, код Раденковића. Тамо је густа шума, а и Сава је близу, па можете и преко Саве прећи.
Онда се изљуби са браћом и приђе руци Материној.
— Благослови ме, мајко!…
Петри ударише сузе. Она узе његову руку и притиску је на своје смежуране образе…
— Мушка руке!… Одбране нејаких а понесе мајчин!… Иди, сине!… Мајка ће плакати, али ће те благосиљати!… Иди, соколе мој!… Иди, брани оне који се одбранити не могу!… И они имају своје мајке, које за њима цвиле!… Иди, сине, иди!…
Станко је пољуби у руку и изиде из собе.
Пред кућом, држећи белу, пртену торбу, стојаше Јелица. Кад је смотри, њега мрави подиђоше.
Не рече јој речи него прође мимо њу. То беше знак да га испрати. И она пребаци торбу преко рамена, па пође за њим.
Ишли су ћутећи. Кад одмакоше далеко од капије, он стаде. Окрете се и сачека док му она приђе. Тада је узе за руку, која је дрхтала.
— Шта ти је?… Што дршћеш? — упита је.
— Не знам… — рече она.
Он се загледа у њу. Никад му се није лепша учинила него сад, обасјава јутарњим зрацима сунчевим… Срце му залупа од бела.
— Баш смо ти уде среће! — рече.
Она ништа не одговори… Али он виде како јој поигравају румене уснице.
— Не да нам бог!… Знаш ли, Јелице, да сам те жељан!… Мени букну образи само кад те видим!… Та мени се није дало ни да те милујем!… Ја сам жељан твојих очију, Јело, твога загрљаја, твоје милоште!… Мени се слути да ћу и умрети жељан тебе…
Њу полише сузе…
— Зар ја нисам тако исте жељна, али зар се можемо борити с богом и судбином!…
— Али стегни срце, запечати те сузе. Јер ме суза прати кроз цео век!… Ја сам жељан насмејаних уста и милоште, а не суза!…
Она убриса очи и насмеши се.
— Тако, среће моја! — рече Станко, па је загрли. — Смеј ми се да твој осмејак видим и у Највећој осами и у најстрашнијем окршају!… Да ли ти знаш колико ме он разговори! Па, чуј ме, жеље моја!… Гледај чедо наше, нашег Милоја!… Чувај га од свакога зла!… И гледај ми мајку. Њој треба твоје неге и милоште… Што њој учиниш, мени си учинила!… Хоћеш ли?
— Хоћу! — смешкала се она.
А он јој пољуби румене усне.
— Кад ме тако гледаш, ја сам у небу!… Као да видим и бога и анђеле његове!… Само тако!… Слушај ме добро!… И слушај мајку… донећу ти дара да ти очи занесе! Што пашинице носе, то ћеш ти носити!…
— Ништа ми не треба, само ми ти дођи! Ти си мој најлепши и највећи дар!… Ја бих се смела богу заветовати да друге жеље нећу имати сем ове!… А што тражиш да послушан, послушаћу. А зар ја нисам и досад слушала!
— Јеси, али…
— Шта?
— Али ово је сад друге!… Бар мени се чини да је друге!… Пре је ту био и бабо… И нана је била некако кочопернија. Нисам се бар ништа о кући бринуо!… Па онда, и Турци су зазирали… Све је било некако друкчије… А сад…
— А сад? — упита она.
— Зар не видиш да наваљују из дана у дан… Нема места на Дрини што им брод није… Од ране зоре до мрклога мрака бије се крвав бој!… Убијамо их, и што их више сатиремо, то их све више придолази!… То ниче као трава из земље!
Јелица задрхта.
— Не дршћи, не бој се!… Ми ћемо се тући до истраге наше ја њихове! Црна земља мора пропиштати под теретом мртвих, а од јаука женскога и богу ће уши заглунути!… Тешко турској и мајци и сеји куд прођем ја с мојим побратимом!…
Јелица обори главу.
— Не сагињи главе, жене моја! Тако је доба у којем живимо. Не само људи него и жене треба да буду јунаци!… Овде се не бије јунак с јунаком него душман с душманом!… Зато сам ти овако говорио! Зато ти рекох да чуваш сина и надгледаш мајку! Јер ја мислим да ти имаш и јуначког срца!…
— Немам! — рече Јелица. — Немам, али ћу га имати исто тако као и ти, јер ћу на те гледати!… Имаћу срца!… — Ја сам жена Станка Алексића! Ако не умеднем убити, умећу погинути!… Збогом, господару! Срећно пошао, а још срећније дошао!
И приђе руци Станковој. Кад га целива у руку, она му придржа торбу да упрти…
Станка као да неко гураше напред. Он јој само пружи руку и рече.
— Збогом!…
Па оде дубравом…
Поглавље 8.1.
Ишао је Станко кроз шуму некако чудно расположен. Ова жена, која је умела тако волети, сад га задахну неким новим жаром, даде му неку нову мисао… Из њених очију као да је читао: мислиш на ме, на моју љубав, а заборављаш толике уцвељене мајке и сеје, заборављаш љубе у род опремљене!… Нема нама милоште и миловања док све не запева једним грлом! Иди, брани нејаке, кад ти је бог дао те можеш и умеш, а ја ћу се дичити што сам била љуба томе јунаку што га гусле певају…
Нешто му се дизаше и спушташе у грудима; он је осећао у својој души неку светињу, нешто налик на мирис запаљене измирне… Окрете се још једаред и виде њу где стоји и гледа за њим, стоји поносита и права као онај стари храст што је вековима одбијао ветрове и олује, и остао сталан и још чвршћи него што је био у младости својој…
И он осети неко поштовање у души према тој жени.
— Та она се одриче своје радости да би други могао пригрлити своје чедо и запалити мирно крсну свећу под својим кровом!…
Окрете се још једном, али је више не виде тамо, већ беше отишла. И он, с дубоким уздахом крете напред. Сећао се првих дана своје љубави; сети се оног црног растанка кад, са обести Лазареве, мораде у гору отићи…
Па заплива у прошлост… Ни сам не знаде кад је стигао у Парашницу. Кад тамо стиже, нађе другове где се опремају.
— Акобогда?
— На далеке путе! — рече Зека.
— А куда?
— У Лозницу.
— Сила је ударила. Ко само пушку може носити, он треба да пође тамо! — рече Заврзан.
— И полазите сад?
— Сад.
— Па зар тако, побратиме? — упита Станко, пребацујући. — Зар би ти отишао без твога побратима?
— Ја бих те известио у свакој другој прилици, побратиме, ама сад нисам могао!… Ја знам зашто си отишао…
И Зека саже главу, не довршивши реченице.
— Умро је — рече Станко.
— Умро?!
— Јест, бог да га прости!… А и боље!… Ко зна шта би га још у животу чекало!…
— А на коме си кућу оставио?
— Крстивој је тамо… А готово, вала, неће куће ни требати. Наредио сам му где да их склони на случај навале…
— Хоћемо ли поред Дрине? — упита Ногић Зеку.
— Само до Бадовинаца. А од Бадовинаца ћемо преко Царског поља и Новог Села на касабу (Лешницу) — заповеди Зека.
И кренуше се.
Ишли су журно. Станко иђаше оборене главе поред Зеке. Дан је био леп. Сунце је пријатно грејало. Жуто, увело лишће падаше као паперак са дрвећа. Овда-онда прхне по која сеница и тужно зацвркуће… Земља оголела, а овде-онде види се по који прамен суве и спарушене траве… Јесен, права јесен, пуна и туге и лепоте; па кад човек погледа око себе, а њему се нека сета свије око срца, почне га обузимати студ као да се змија свија…
Заврзан развезао разговор:
— Ја велим да сваки од нас треба да има бар по десет жена!… Да их половина роди мушкиње, то би било пет јунака!… Турци су, брате, паметни!…
— Јадна им памет а гора година! — укопистио се Иванко. — Не дам ја, бре, једног нашег за десет Турака!… Ево ја ћу ударити на двадесет њих!…
— Тако је!… Иванко право вели! — вичу Јован и Јовица.
— Море, није о томе на колико ће ке Турака ударити, него велим да нас је бог дао више!… — виче Заврзан.
— Доста нас је!… — вичу сви.
— Ми се не бојимо Турака!… — рекоше неки.
— Вала, ни ја!… Нека им бог да ако ће и зубе и рогове, мене неће поплашити!…
Смех се заори са свију страна.
— Бог му дао веселу нарав — рече Станко смешећи се.
— А то му вреди колико и јунаштво… Него, добро би било да мало ујамо? — рече Зека.
— Како ти хоћеш…
Зека викну:
— Уја!…
Чета стаде.
— Јесте уморни?
— Јок.
Станко погледа њихна ведра лица, осмехну се, на рече Зеки:
— Побратиме!… Облаци се навлаче на сунце, али зраци и кроз облак пробијају. Док је Србији сваких синова, дотле тешко и цару у Стамбулу… Ја не бринем!… Победићемо!
— И ја мислим!… — рече Зека.
И седеше да се одморе…