Део 2, Поглавље 1: Паук
Напољу тужно јауче ветар кроз оголеле гране и киша сипи… А помрчина као у паклу. По такој ноћи ни хајдук не ходи; нико кога невоља не гони неће маћи испод свога крова; и сами пас тражи какво било склониште, па ту ћути и не пушта гласа…
Само један човек тумара по помрчини. Нога му клиза по каљавој земљи, он посрће и спотиче се, али жури да изврши заповест свога господара.
То је био Маринко. Журио је по жељи Крушкиној, који га баш тад жељно очекиваше у својој одаји.
— Гдје си, човјече! — викну он како Маринко прекорачи праг. — Гдје си?… Чекам те, ево, већ два сахата…
— Ево ме, драги ага… Мало сам се задржао — одговори Маринко, смешећи се и скидајући штапом блато с опанака.
— Јеси озебао?
— Нисам. Како сам журио, и ознојио сам се.
— Сједи.
— Маринко се, по обичају, веома пажљиво спусти на једну столичицу.
— Ружно вријеме? — питаше Турчин.
— Ружно. Киша из дрвета, из камена, што оно онај казао. А помрчина као тесто. Да ми је ко опалио шамар, не бих му се могао одужити!… Не види се прст пред оком!…
— Хоћеш духана?
Турчин је питао више обичаја ради, јер је знао да Маринко свакад хоће дувана.
Маринко развуче лице и маши се паса тражећи лулу.
Пошто задимише, Турчин му се приже:
— Па, Машо, тебе, канда они пас хтједе данас заклати?
Маринко махну руком.
— Махни! Кад ме стеже за гушу, ја рекох испадоше оба ока. Јаки је као црна земља!… Него, данас нам не пође за руком. Окрете се, ојађеник, народу па стаде беседити… Е, што јест — јест, драги ага; да то не беше твоја воља, и ја бих се заплакао!
— А народ?
— Море, растужи се!… Беше им жао једног од првих људи. Баш сам видео како и поп и кмет окретоше главе да сакрију сузе. А Шокчанић онде, уза ме, рече Поповићу: „Вала грех нам на душу што обедисмо права здрава човека!“
— Ха-ха-ха-ха! — смејао се Турчин. — А Иван?
— Као запета пушка… Слуша што му се заповеди…
Турчин се мало замисли.
— Мислим њешто — рече после кратког ћутања. — Како би било да се ми сад окренемо Алекси. Он је сјетан, невесео. Да му одем кући да га тјешим и разговарам?…
— Немој, ага! Ти га не познајеш. Пасја је то сорта! Пре би од камена реч измамио него од њега!… Боље је да се ми држимо Ивана. Он је човек пуштован и виђен. Лазар је твоја сенка. Он ће за тобом и у ватру и у воду. А Иван му је отац, а отац воли своје дете, он ће за њега све чинити…
Турчин се диже и ходаше замишљено преко одаје. Наједанпут стаде и окрете се Маринку.
— Ти знаш шта ја хоћу? — рече.
— Знам, драги ага.
— Па, де! Реци ми твој план!…
— Е, ево ти Црне Баре! Знам је као своју кућу! Почев од кмета и попа, била је то једна душа. Само сам ја одвајао свуда. Моја је душа волела само вас, Турке, па су ме због тога сви мрзели. Ако двојица разговарају, па ме смотре да им се прикључујем, они ућуте. Звали су ме: улизицом, изродом, изметом, Турчином, и… бог би их знао каквим ме именима не називаше! И… ја сам ти муке мучио! Ако сам хтео што сазнати, хватао сам жене и децу да ми кажу…
Турчин поста нестрпљив. Он махну руком и пресече га:
— Добро, добро! Немој ми причати! Ја хоћу да знам како сад ствар стоји. Твој план! Твој план ми кажи!
— Сад? добро! Од онога дана кад сам ја Станка оцрнио, и како се нашла она кесица што смо је ја и Лазар закопали, од онога је дана све како се само пожелети може: све пљује на кућу Алексину.
— Па зар онда не би било добро да ја око Алексе…
— Не би.
— Што?
— Прво, као што рекох, неће ништа вајдити, а друго, свет се већ одбио од њега. Ако га ти будеш призивао, одбиће се сасвим.
— На то ја и хоћу! — рече Турчин.
— То не ваља!
— Не ваља?!
— Не ваља! Не ваља! Држи се ти Ивана. Њему ти иди и дозивај га. Први који ће на њега посумњати биће поп. Он ће повући кмета и још неке, и почеће ревати против њега. Ама, није ти ни Иван тиква без корена, има и он својих људи… И тек једног дана видиш а Црна Бара се поцепала, једну страну води поп, а другу Иван. Поп ће Ивану рећи да је турска улизица, а Иван попу да је лоповски јатак.
Турчину заигра срце од радости. Он виде већ живу, остварену слику пред очима. И загрли Маринка.
— Алал ти вјера, соколе! Ти говориш тако мудро да би могао пашовати с таком памећу!…
Маринко му пољуби скут и руку.
— Хвала, драги ага! То што ми рече волим него небројено благо. Него…
— Шта? Шта желиш?… Ишти!…
— Не желим ништа, али још ти нисам све казао.
— Говори! — рече Турчин.
— Лазар хоће да се жени.
— Знам.
— Севића девојком.
— И то знам.
— Та девојка мора за њега поћи!
— Ама, ти ми рече да су се Лазар и Станко баш због ње завадили, и то стога што она воли Станка.
— Па?
— Хоће ли она хтјети поћи за Лазара?
— А ко њу пита? Питају ли мртваца хоће ли у гробље? Ми морамо настати да се они узму! — рече Маринко.
— А што се они морају узети?
— Морају! Иван је већ твој, а тада ће и Севић бити твој. То су већ два јака човека у Црној Бари. Више ће вредити двојица него један. А после, Лазар ти је на синџиру. Шта хоћеш учиниће; а Лазар је добро псето, вреди му бити госа!…
Турчин раширио зенице па нетренимице гледа у Маринка.
А Маринко наставља:
— Ето, то је план… Иван ће повући за собом Поповиће, Севић Бељиће, Бељићи Шокчаниће… Погледаш: преко половину Црне Баре биће твоје… Онда суди како знаш! Ти ћеш бити и бог и побожје!…
— Маринко! Брате!… Човјече! Реци шта хоћеш!…
— Не тражим ништа, само твоје братство! И хоћу да ме Турци знају и призивају!…
— Све што хоћеш учиниће Суља за те!
— Хвала ти! Него… још мој план није готов!
— Шта још мислиш?!…
— Шта мислим! Шта ја још не мислим од онога дана кад сам те онако окуњена видео!… Да ми је… да ми је…
Нешто шушну под прозором… Као да се неко накашља…
Маринко пребледе и реч му заста у грлу. И Крушка стајаше пренеражен, али брзо дође к себи те полете вратима.
— Мехо! Асо! Ибро!… Брзо напоље! Видите тко је тамо!…
Момци истрчаше у помрчину.
Али помрчина као тесто. Обилазише око хана — нигде никог.
— Даље! Даље! — викао је Турчин. — Њетко јест! Потражи! Потражи!…
Момци су тумарали по помрчини, али се ништа не чу сем ветра.
— Нема никога?
— Никога! — рекоше.
Крушка се врати у одају, вукући Маринка за собом. Он хтеде наставити започети разговор. хтеде се још наслађивати оном милином која га беше обујмила при причи Маринковој, али — залуд! Све прође, све се разби као сапунски мехур… Чинило му се да му неко иза леђа стоји… види му сенку…
Тек опет се настави разговор. Али се говорило хладно. Маринко беше блед као смрт, говорио је преплашено и зверао у прозор…
— Не плаши се, човјече!
— Не плашим се.
— Видјео си, нејма никог. Него… шта си оно још хтјео?… Шта си оно узвикнуо: „да ми је!“
Маринко га погледа дугим, значајним погледом.
— Други пут, драги ага, други пут!
— Ама сад хоћу!
— Немој! Боље други пут!
— Ама реци ми: кога си још мислио завадити?… Шта си се уплашио? Мехо! Дај донеси Маринку мало ракије, нека човјек душу прихвати! На, пуши!
Маринко запали лулу и сркну мало ракије.
— Пиј!
— Нека, доста је.
— Та није! Пиј, човече!
— Не могу више. А кад ме питаш, казаћу ти! Мени се чини да ћемо моћи попа и кмета завадити!
— Како?!
— Не питај ме даље! Ево ти велим: пошао сам твојим трагом! И нећу се пред тобом обрукати, ма ме главе стало!… Мени је стало за тим да ми ти верујеш! Волим твоју љубав него љубав сина свога!…
— Ама како ћеш то учинити?
— Кад ти кажем да ћу учинити — учинићу! Не брини! Завадићу их онако исто као што ти завади…
Опет нешто шушну. Чу се чак и топот хода човечјег…
Турчин излете напоље. Истрчаше и пандури. Трчаше, тумараше, завириваше у сваки тукар — нигде никога!
Турчин је псовао, викао, претио свима чудима. Маринко је ћутао оборене главе.
Онда се диже.
— Куда ћеш? — упита Турчин.
— Кући.
— Зар по овој помрчини?
— Морам. Ако ме виде с тобом, све ће пропасти. Ми се не смемо више овако лепо разговарати. Још ме и изгрди пред сељацима, нека чују!… А сад: лаку ноћ!
— Лаку ноћ! — рече Турчин и врати се у одају…
Маринко је журним корацима хитао кући.
Таман је замицао у шуму, а иза једног пања, недалеко од хана, диже се човек. Попрети за њим руком, па рече:
— Од твоје мреже, пауче, начинићемо ти личину! Иди, иди!…
Тај човек био је Дева.