Део 2, Поглавље 12: Лом
Младен оде Ивановој кући да однесе поруку Милошеву. Дочекаше га тамо не може боље бити. Одмах га посадише да седне и донеше ракије да га услуже. Жене припитују за здравље жена, а Иван устурио тунос, па тек ће рећи:
— Па, пријатељу, шта ми ради пријатељ Милош?
Тешко, боже, Младену, казати се не може! Дао би да му одсеку десницу до рамена, само да не мора казати оно ради чега је дошао!… Али му не бива друго!
Он затресе главом и процеди кроз зубе:
— Та… добро је…
— Нада ли се гостима?… Спрема ли вечеру?…
Младен махну руком.
— Шта је?!…
— Не питај!
Све се очи окренуше на њ.
— Збиља, шта је?…
— Немој долазити…
— Да не долазим!… А што?…
— Он нема више ћери.
— Да није умрла?!… — привикаше сви пренеражени.
— Горе!…
— А шта?
— Она неће за Лазара. А Милош ти је лепо за рамена, па напоље!…
— А што неће? — упита Иван, а осети како је осрамоћен.
— Рече да неће, а бог би је знао зашто?…
Лазару се окретала кућа око главе. Он осети као да му нека ледена рука ухвати срце… Језа га прожма свега од главе до пете.
— Лепо, богами! Каки ми је то отац што му ћерка у очи каже да неће да га слуша?… Срамота!…
Младен сагао главу, па ни беле. У дубини душе осећао је да Иван има право.
— Па где му је девојка?
— Не знам. Како је истера, она изиде из авлије, па као да у земљу пропаде. Јадна снаша Круна уби се!…
Лазару дође па не може да дахне. Он је осећао како му се живот узима… Он виде да ако му Јелица сад измакне, више никад неће бити његова… А то не сме бити!… Њему ће живот бити црна развалина ако му она измакне…
Грозница га чисто поче трести… Он не може више у кући остати него јурну као бесомучан напоље.
Осећао је потребу да се коме повери, да се пред ким исплаче… Кућани му нису оно што би он желео… Бабо се сад и сам наљутио… Јако и да му Милош понуди девојку, он би му пљунуо у очи…
И он јурну Турчину. Посртао је и клизао по оној раскаљаној земљи. Није знао где главом удара…
И стиже тамо баш тад кад Крушка издаваше неке наредбе својим пандурима.
— А, гле Лазе?… Откуд ти? — упита га он зачуђено.
— Дођох до тебе…
— Добро, добро, хајде тамо у одају, сад ћу ја.
Лазар уђе у одају… Не потраја дуго, а ето ти и Крушке.
— Па, шта ми радиш, Лако?
— Зло, мој ефендија!
— А што?…
— Од нашега посла ништа!
— Како ништа?
— Ништа. Девојка неће…
— Ха-ха-ха! Па ако неће нека је силом нагнају.
— Њу је отац отерао.
— Па где је?
— Не зна нико… Нестаде је као да је у црну земљу пропала!…
Крушка се беше узјазбио… Он виде како нека невидљива рука брља и квари му његове планове.
— Ама, како то неће?
— Неће!
— Па шта вели Иван?
— Он се сад разгоропадио. Само што не пљује на Милоша. И све ми се чини да, ако би сад Милош и пристао, он је неће просити!…
— Па… готово, вала…
— Шта готово?
— И не треба му!
— Њему не треба, али треба мени!… Ја нећу више живети ако она буде ма чија!… Ја бих волео да си на мене опалио пиштољ него што си то рекао…
И полише га сузе. Турчин га поче миловати по глави.
— Немој плакати!… Срамота је!… А она мора бити твоја, већ ако јој бог узме живот!…
— Али, бабо?…
— То је моја брига. А ја ти велим: не брини ти моју бригу!… Хајдмо из овијех стопа Ивану. Ти знаш да он мене слуша.
Лазару се разгали лице. Он се није толико плашио непристанка Јеличина колико срдње и поноса очевог. Њему се чинило да ће се ствар добро свршити. И он пољуби Турчина у руку.
Турчин направи нежно лице. Загледа се у Лазара, па рече:
— Лазо, Лазо! Ти ћеш ме начинити дјететом. У теби гледам своју младост!… И све ћу за те учинити!… Хајдмо твојој кући…
И кренуше се. Кишне капи са оголелих грана падаху на њихово руво. Крушка је тешио Лазара:
— Не брини! Кад се ја чега прихватим, оно мора ићи. Мени је неки мерак да та цура буде твоја… и биће!…
Кад стигоше кући, они затекоше лом. Иван је праскао и викао. Зар он, Иван Миражџић, па да буде одбијен? Да му је то ко јуче казао, он би му, као највећој луди, у очи пљунуо!… А данас, ето, дочека човека на своме огњишту, и он му у очи рече: „Неће девојка у твој дом и за твога сина!“
Жене по ћошковима накиселиле лица, отпустиле усне, на скоро да плачу… Младен је био отишао.
Крушка назва бога.
Младеж му по обичају поче прилазити руци, а Иван се диже на ноге и отпоздрави стојећи…
— Што си се ти развикао? — упита га Крушка.
— Море, ма’ни ме! Ја бих волео да сам умро него што сам дочекао овај покор!… И још се јадно спремам! Белим: бог зна хоћу ли дочекати још које весеље, дај да се бар сад провеселим са добрим људима. А кад оно, ето…
— А шта је?
— Девојка неће.
— Нека је нагнају!
— Ко?
— Отац.
— Каки отац?… Зар је оно отац? Да је мени које од моје чељади онако рекло, ја бих га убио!
— Немој се жестити. Остави ти то мени… — рече Турчин благо.
— Не треба ми!… Зар ти мислиш да бих ја, после ове бруке, прекорачио праг Милошев?… О, не дао ми мој бог!…
— А… то мора бити.
Иван севну оком.
— Никад! — рече он.
— Али ја велим: то ће бити!
— Не могу!
— Моћи ћеш, моћи! За љубав свога дјетета отац може! Видиш, Лазо је добро дијете. Он њу воли. Грјехота је раставити оне што се воле!… А… најпослије, зар си ти једном учинио њешто преко своје воље?…
Иван обори главу. Видело се на њему како се бори сам са собом. Овамо понос, овамо човек који му је само добра чинио, моли га, и то га моли за његова сина.
Сви су погледали и очекивали реч Иванову, али нико тако жељно као Лазар. Његове се очи стопиле у лице очево.
Иван диже главу. Лазарево се лице разведри…
— Добро! — рече Иван. — Ово чиним за твоју љубав, драги ага!…
Лазар осети ластак на души; њему се учини да је Јелица већ његова…
— И онда идемо вечерас! — рече Турчин.
— Знам, али нема девојке! — рече Иван.
— Како нејма!
— Младен ми рече да је он њу напоље истерао и да је после тога нису видели…
— То је шала! — рече Турчин. — Наћи ће се она.
— Неће се наћи! — рече Маринко, и као бесомучан улете у кућу.
Сви се убезекнуше. Лазар полете к њему, а Иван се диже на ноге.
— А што?
— Више је нећете наћи. Она је у Алексиној кући.
Као да је гром међу њих ударио. Занемише, па нико да би речи… Турчин први дође к себи.
— Шта говориш ти? — рече он и погледа оштро Маринка.
— Истину, ефендија. Ти знаш да сам ја добро видео.
— Па?…
— Сад, ништа.
— Како ништа! — цикнуо Лазар. — Отећемо је!
— То нећемо моћи.
— Што? — упиташе сви.
— Зато што је тамо Станко.
Настаде тајац… Све обамре. Крушка осети као да га неко ухвати за врат.
— Станко?!…
— Јесте, Станко са дружином. Пуна кућа хајдука!… Тамо је и поп, и кмет… Поп благосиља и хајдуке и гнездо хајдучко!…
Крушка ухвати Маринка за прси и протресе та.
— Ама, шта говориш ти?
— Истину.
— Идем да је отмем! — рече Лазар и полете напоље.
— Да се нијеси макнуо! — Турчин као гуја и погледом укочи Лазара на месту.
Све ухвати страх од оног грозног погледа Крушкиног. Очи му у часу закрвавише, па сипају ватру по оном народу.
— Нико да ми се није макнуо!… Маринко!… Иди лагано, прикрадај се, те види да те старе очи нијесу превариле…
— Ама… — поче Маринко.
— Иди!… Знаш ли шта говориш ти?…
Усред бијела дана пуна кућа хајдука! Ти си луд!…
— Али, драги…
— Иди!…
И Маринко изиде на врата.
— Ако то буде истина, тешко теби Црна Баро!… — јекну Турчин. — Тешко теби, попе Милоје! Твоја ће се брада мрсити на голијем гранама првог дрвета! Објесићу те, нека се приповиједа!…
Страшан је био Турчин.
Маринко се вукао од дрвета до дрвета опрезно као мачка. Кад је већ могао погледати кроз отворена врата иза једног дрвета, он се запрепасти. У кући није било никога… Алекса је седео расплетен на своме обичном месту, гологлав и с чибуком у руци. Петра је стојала уз огњиште и загледала се у баџу…
Маринко стаде трљати очи. Та, је ли могућно да га очи варају?…
И опет стаде гледати. Прикрадао се све ближе и ближе… Да су они коју реч проговорили, он би чуо, тако је близу био!… Али не виде никога!…
— Ама то је лаж!… — шаптао је он. — Ја сам их све ту видео: и попа, и кмета, и Станка и још једног хајдука!… То је лаж!… Они су у кући прикривени!…
Али како не може видети ништа, он се реши да наговори Турчина да претресе кућу Алексину.
Турчин је већ излазио из стрпљења, кад се Маринко врати.
— Шта је? — упита он.
Маринко слегаше раменима:
— Драги ага, ја те нисам слагао!
— Па јесу ли тамо?
— Сад их нема ниједног… Али тамо су!… Они су прикривени. Ја дам главу ако нису прикривени!
— А гдје?
— У Алексиној кући, згради, авлији, ма где, само су ту!…
— Ти си будала!… Још сам ти отоич рекао да си се преварио… Не будали више, доста је било.
Турчин мишљаше да тим пресече сваки даљи разговор о тој ствари; али се грдно преварио. Јер Маринко је као тврдоуст коњ: кад узме на зуб, не задржа га.
— Али ти ми мораш учинити ово: ти мораш претрести кућу Алексину!
Турчин се насмеја.
— Али, молим те!
— Батали ћорава посла!
— Али… кад те молим!…
— Нећу! — рече он.
Маринко се реши да га натера. Он прибеже лукавству:
— Па немој!… Ја те то молим тебе ради. Хајдуци у селу, хајдуци у пољу, хајдуци свуда!… Под носом, а ти нећеш само да пружиш руку… Ја те молим!…
Турчин ћуташе.
— Жива згода да их похватамо, драги ага! Само да пружиш руку, па си их већ спопао за врат! Помисли, болан, ко год наиђе и чује, дивиће се твојој куражи и твојој памети!…
Реч је учинила своје. Маринко је знао где треба дарнути.
— Добро, хоћу!
— Али сад! — После може бити доцкан!
— Сад!… Хајдмо из овијех стопа!… Хоћеш и ти, Лазо?
— Хоћу!
— А ти, Иво?
Турчин је тако мило погледао Ивана да се овоме не може на ино, него рече:
— Хоћу!…
И кренуше се сви хану. Брзо су се опремили. Крушка опаса оружје, пандури, наоружани до грла, очекиваху заповести.
— Полази! — заповеди Турчин.
И кад бише близу куће Алексине, онда Крушка нареди те опколише кућу, а он са Иваном, Лазаром и Маринком право на праг.
— Ниједно да се није макло! — продера се он.
Које од чељади беше почело какав посао, оно се закаменило на њему…
Алекса је седео оборене главе, гологлав и расплетен. Само диже главу, па кад виде ко му је гост, он је опет саже.
— Мехо!… Ибро!… Асо!… — викну Крушка.
Пандури притрчаше.
— Све претурите!…
Турци се разиђоше по одајама и зградама…
— А је ли ти, матори? — рече Крушка Алекси.
Алекса диже главу.
— Ко ти је био овдје?
— Није нико.
— Лажеш! — рече Турчин.
Алекса не одговори ни речи.
— Је ли, бре?
Алекса ћути.
— Умијеш ли ти говорити?
Никаква одговора…
Турчин га стаде дрмусати.
— Одговарај!
— Ја сам ти казао! — рече Алекса и погледа га неким леденим погледом.
— Али ја знам да су овдје били хајдуци…
— Ето па тражи! — рече Алекса и махну руком око себе.
Пандур се врати из собе, пошто је све претурио а ништа није нашао.
Шта је, Усо?
Нејма никог.
Потражи, потражи!…
Овдје нејма!… Ако нијесу на тавану… Потражи на тавану.
Донеше стубе и Турчин се препе на таван. Пошто је у сваки ћошак завирио, он се врати.
— Никог?
— Никог!
Утом се вратише и они што су по зградама тражили, те јавише да никог нема.
— А је ли овдје био поп? — упита Крушка Алексу.
— Није.
— А гдје ти је Јелица Милошева?
— Која Јелица?
— Та немој ми ту твоје лудорије причати! Јелица Милоша Севића. Она је ту. Добјегла је у твоју кућу.
— Ја је нисам видео.
Турчин му погледа у очи. Али очи старчеве ништа нису називале.
— Лажеш!
— Јок!… Ти ме питаш, ја ти одговарам!… Од онога дана кад ме онај твој измећар и онај балавац онде (и он показа на Маринка и Лазара) осрамотише и обрукаше — моја кућа поста страшило и псима црнобарским!… Нико одонда није прекорачио овога прага до ви данас!… Па што онда да те лажем?…
Турчин погледаше час у њега, час у Маринка.
— И баш нико није био?!
— Нико.
Крушка приђе Маринку, погледа му оштро у очи, па рече:
— Ти си будала!
Онда се окрете осталима:
— Хајдмо дома!
Па окрете леђа и изиде.
Маринко је био као убијен. Та није могућно да се он преварио, кад је лепо својим рођеним очима видео кмета, и попа, и Станка, и оног другог хајдука, коме имена није знао. Он покуша да још једном увери Турчина да је истина видео те људе у кући Алексиној.
— Молим те…
— Одступи! — рече Крушка мрко…
— Не гурај ме од себе, драги ага!… Ти знаш да ћу се ја убити кад твоју милост изгубим!… Ја тебе никад нисам слагао! Ти то и сад добро знаш!
— Па, лијепо, а гдје су?
— Били су у кући!
— Па гдје су?
— То не знам… можда су се склонили!… Али, тако ми свега на свету, ја ћу их наћи!
— Па је ли све испретурано?…
— Опет они нису далеко.
Турчин само слеже раменима…
Све заћута. Сваки је премишљао своје мисли… Никоме не беше баш ласно на души. Крушка се озбиљно замислио. Све ово, ово зближавање попово и кметово са Алексом, упорност Јеличина, ова привиђења Маринкова, све то некако чудно, тешко паде му на душу. Он је видео како се руше његови планови које је годинама зидао, као да их руши нека невидљива рука.
И глава му поче падати на прса…
Иван, опет, пошто је видео Алексу, никако да се смири. Он је видео тек сад колико је тај човек пропатио и колико још пати… И нешто хладно прожма му сву снагу… А Лазар?… Није се баш ни он тако лепо осећао. Нестанак Јеличин, Станков долазак (јер се њему све слутило да ће Станко доћи, и он је једини веровао да је Станко дошао)… Он се сети оне страшне ноћи кад је гором бежао… Сети се оних страхота, оног обамирања… па му пође капа увис…
— Он је ту!… Он је ту!… — шапутао је Лазар и нехотице… — Шта ли ћу, боже, радити ако се сукобим с њим?… Ја знам, он ме мрзи… Оно, и ја њега мрзим, и дабогда му бог био онолико пријатељ колико ја!… Али ако се сукобимо…
И њему сину једна мисао кроз главу. Он приђе Турчину.
— Молим те! — рече он.
Турчин превали очима на њ. Лазара подиђе нека језа од тога погледа.
— Шта ћеш?
— Ја-ја-хтедох… — ушепртљи Лазар.
— Шта?
— Да те нешто замолим.
— Говори!
— Да ми одобриш да носим оружје.
— Што ће ти?
— Знаш… нека се нађе…
Турчин се јетко насмеја.
— Бојиш се Станка? — рече заједљиво.
— Па, драги ага, ко носи не проси…
— Бојиш ли се Станка? — рече Турчин и погледа га оштро.
— Због њега то и тражим.
— Онда носи. И гдје га видиш, гдје га сретнеш — убиј!… Јеси разумио: убиј пса!
— Добро — рече Лазар.
У том стигоше кући Ивановој. Иван позва Турчина и његову пратњу да се презалогаје, али Крушка одмахну главом и оде замишљен. Маринко пође с њим, али га он врати.
— Иди и пази!
— Добро, ага.
— Хајде, Маринко, попиј штогод! — рече Иван. — Ниси ништа ни пио ни јео од јутра.
— Хоћу, Иво, хоћу!… Баш сам гладан.
И уђе у кућу.
Пошто је мало пио ракије и доручковао, он се поздрави са кућанима… Лазар изиде за њим.
— Чика Машо!
— Ој, роде
— Право ми кажи: јеси ли видео Станка?
— Као ово тебе сад!
— А је ли и она била у кући?
— Јадни мој Лазо!… Волео бих ти казати да није, али шта ћу кад је била!…
Лазару се напрегоше прса. Он рече, више за себе:
— Ја њега морам убити!
— Мораш.
— Или он мене!…
— Како буде!… Јер, упамти! Ако не убијеш ти њега, он ће тебе насигурно!… А што се Јелице тиче… није ништа ни било!… Она је за те прошла!… Збогом!…
И оде…
Као да су главе погубили у кући Ивановој… Нека слутња о некој великој несрећи обујми све оно што је умело размишљати…
Озебао, окисао до коже, сав мокар врати се Крушка у хан. Али ни сав сумор дана не беше налик на сумор душе његове. Тамо тек беше пакао…
Па и није било лако!… Мада никог није затекао у кући Алексиној, опет му се чинило да је све оно истина што је Маринко видео… Не вара се Маринко! Његово око види у најгушћој тами…
И сад, хајдуци у селу. Поп, кмет и сви виђенији људи су с њима. Он је већ гледао како се Црнобарци купе око куће Алексине и мире се с њим…
И онда… све му се чинило да је то због њега, да је неко завирио у његове тајне и да је све конце похватао…
Уђе у одају да се свуче. Нареди да му се донесе кава. Па, пошто се преобуче, узе чибук и задими…
Кроз ове колутове провириваху главе његових душмана. Он је видео лица како се смешкају, као да би хтели рећи: „Узалуд мука, Турчине!…“
И то га толико наљути да скочи као опарен са дивана и стаде тумарати по одаји…
Гнев прекипео. Он је смишљао муке којима би мучио те гнусне људе. Хиљадама мисли укрстило се у оној јадној глави… И то само сене као муња, па је за час нестане…
Он се удари руком по челу.
— Али ја морам њих надвладати!… То мора преда мном пасти на кољена и молити ме!… Мора то бити! Али како?…
Јест, баш у томе је била сва несрећа!… Он хоће, и душа му хоће — ама како да уради то?… Сваки план што му кроз главу прође учини му се бедан…
— Полудјећу, тако ми дина! — рече, па се опет спусти на диван…
„ Не… не може!… Никако не може!… Тај поп!… Као какав чобанин што чува своје стадо, тако он чува своје Црнобарце… Још ће ми и Ивана вратити!…“
— Нећеш, попе! — дрекну наједанпут. — Не дам!…
Па му дође у главу да призове Милоша Севића.
И учини му се да ће то моћи… Удари длан о длан.
Пандур промоли главу.
— Ибро, иди Севића кући, на ми зовни Милоша.
Врата се затворише.