Део 3, Поглавље 12: 1813. година
Тако су им пролазили дани. То беху дани јуначког одмора, где се кадикад заподене и понека чарка, колико да се не заборави.
Једном сеђаше Станко са Зеком пред колибом. Око њих беше читав живот, јер се шалило и смејало до миле воље. И Зека је био расположен. Само Станко беше већ неколико дана оборио главу.
— Ама шта је теби, побратиме? — упита га Зека.
— Не знам, — рече он — али тако ми је некако око срца као да неког сахрањујем!
— Па разговори се, човече!
— Хтео сам ја то, али не може се!
— Зашто?
— Не умем ти казати!… Али ми се чини да ме је ова туга обузела од онога дана како слушах онај јаук и ниску!… Знаш ли ти, побратиме, да ја од тога доба мирна сна немам!… Чим очи склопим, ја чујем јаук и видим погурене старце и старице како превијају ону нејач око себе као квочка пилиће!… У сну ја гледам она брижна чела што дижу очи к небу, и на оним збораним лицима видим како се моле, а не надају се ничему ни од бога ни од неба!…
— Не говори тако, побратиме! — махну руком Зека.
— Не бих, да ме не тишти та невоља!… Знаш ли ти да бих се ја сит наплакао, да ме није стид плакати!… Па ти бар знаш да ја нисам човек који сузе лије!… Гледао си ме како мушки јурим у најгушће редове турске!… И знаш ли ти да бих ја волео најљући окршај; више бих волео то него завирити у један збег!…
— Па шта можемо сад?
— То је оно због чега и обарам главу!…
— Ти знаш да свадбе без меса бити не може! Кад се овако дигне и свака травка, као што се ми дигосмо против Турака, онда се човек не сме обзирати. Знаш ону приповетку како су ономе рекли: да иде, али да се не обзире, јер ће се окаменити!…
— Знам.
— Онда се не обзири. Ако имаш какве друге бриге, дај да поразмислимо, а тога се остави — рече Зека.
— Имам.
— Шта желиш?
— Желео бих да наши људи и у збеговима подигну овакве кућерке да се бар оно незаробљено робље може склонити од зла времена.
— Е, то ти је већ нешто паметно. То ћемо учинити сад, одмах!
Па устаде и викну:
— Војко!
Војко се занео, слушајући причу Заврзанову; прену чим чу Зекин глас.
— Чујем, буљубашо!
— Одабери дружине колико ти треба, па отиди на Дренову греду. Ја желим да ми тамо изградиш колибе као ове овде.
Суреп се диже:
— Стој, Зеко! — рече.
— Шта је?…
— Немој колибе!… Колибе се виде. Што их овде имамо, то ваља! Ми бисмо баш и волели да нам Турци у походе долазе. Али тамо ће бити само старост и немоћ, па ја мислим да је боље подићи земунице…
— Шта велиш, побратиме? — упита Зека Станка.
— Па… добро…
— Јест, јест, земунице!… Можда земуница није добра као колиба, али је у ово време паметнија од колибе — рече Заврзан.
— Онда, земунице! — рече Зека.
— Тамо има све готово. Требаће само боље покрити. А Војко ће то сигурно боље умети! — рече Суреп.
— Умећу, не брини!… — рече Војко.
— Онда, узми колико хоћеш дружине, па иди. Војко одабра једну десетину, па се крете с њима на Дренову греду…
Поглавље 12.1.
Али не потрајаше дуго ти ведри дани. Црни облаци гомилаху се по српском обзорју, а из њих севаху ватрене муње и потутњаваше, као да би хтели уништити све до једнога…
Глас за гласом црњи од црњега, страшнији од страшнијега стизао је. Више не беше радосних вести… Оборише главе голи синови, као да их је оштра коса смрти дохватила. Више се ни Заврзан не насмеја. Неста оних веселих шала као несташних лептирова — све оде, све прогута нека црна слутња…
Зека и Станко ретко кад и бејаху у Парашници. Јурили су од Чупића Смиљанићу, од Смиљанића Срдану, од Срдана Катићу. Није се говорило гласном речју него шапатом. Свако чело беше натуштено.
Чупић, као војвода, нареди кметовима да нејач склањају у збегове. И опет оживе Дренова греда.
А опустеше лепа села. Они мали кућерци стојаху некако суморно, као да никад жива душа није у њима обитавала…
Договор беше да се дигне шанац на Прудовима, на броду где Турци најрадије прелазе.
И Чупић сазва чете и ископа шанац; Зека то исто уради у Парашници. Али се Чупићу чинило да је то мало, да су то места незгодна.
И на првом скупу рече то.
— Па шта да чинимо? — упиташе сви.
И замислише се.
После кратког ћутања Чупић рече:
— Ја овако мислим… Они ће прећи Дрину, јер их је много — како вели Дева. Али неће смети ударити кроз шуме, него ће се држати воде: удариће, дакле, поред Дрине и Саве… Зека ће их дочекати на Парашници, али његова сила неће их моћи задржати, они ће продирати даље… Ха! Сад знам!… Да копамо шарампов на оној узини између Саве и Засавице и ту да их причекамо!…
Свима се допаде та мисао. Чупић се мало разгали.
— Прокопаћу сву узину од Саве до Засавице, и то ће бити шарампов. Ја сам јавио Ђорђу, и он је наредио да нам дођу у упомоћ Јаков с Ваљевцима и Милош с Рудничанима. Ту, на Равњу, задржаћемо Турке док нам Молер не притече у помоћ с Подринцима. Тада ћемо учинити један јуриш. Молер ће ударити с бока… Алал им мајци ако се одрже!…
Лако је текла реч са уста Чупићевих. Он говораше тако убедљиво да се свима учини да друкчије бити не може. И све их некако открави.
— Јеси ли поручио Молеру? — упита Смиљанић.
— Још јуче је отишао Дева.
— А кад ће стићи Јаков и Милош?
— Кроз три-четири дана биће овде.
— Ја бих нешто рекао! — рече Катић.
— Па говори! — повикаше са свију страна.
— Ја не бих ни копао шанца на Парашници!… Ја бих сместа на Равње! Стојан има право кад вели да они не смеју ударити друмовима, него ће ударити поред воде. Али ђаво не спава! Може то њима и доћи у памет. Али, кад турске уводе виде да је Парашница празна, — а, верујте, тамо ће прво отићи — онда ће се сви добро чувати друма и лугова… Опустити Парашницу, то је толико исто колико повести Турке на Равње.
— То ти је паметно! — рече Чупић. — Онда, тако ћемо и радити… Прото! — окрете се Смиљанићу. — Један од твојих људи нека сачека Јакова и Милоша, па нека их на Равње доведе…
— Добро.
И сви се разиђоше да нареде што је потребно…