Део 3, Поглавље 10: Збег
Немоћно и нејако напустило је свој мирни кров, па се склонило у дубраву, у гору… А и куд би могло! Небо је високо, а земљом ходе душмани. Шума је бранила слободу, нека она очува и нејач!…
Дренова греда била је склониште. У том густом, шумском склопу сирочад српска тражаше заклона од љуте, нечовечне најезде, што је убијала старце и черечила нејаку дечицу…
Преко стотину породица било је на том једном месту, а све је живело једном душом као да је једна…
Ништа тако не може зближити људе као невоља. Ту је једна душа и једно срце. Све то осећа, све плаче… Ту је се̂ди старина ђедо, ту је се̂да старица нака. Раном зором све трчи руци њиховој… Све се очи упиру к небу и све шапће једну исту молитву:
— Боже! Сачувај нас!…
А жалост беше погледати!… Ко је шта могао понети, повео је: неко хране, неко омршаја, неко другог каквог смока, неко хаљетак, неко поњаветак… И то што се имало делило се…
Како се спуштаху ноћи прилично хладне, то су старци водили бригу о нејачи.
Они правише колибице и копаху земунице. Жене им помагаху у том послу врло ревносно. Обарале су шуму и превртале црну земљу… Стари Трчаг, који беше у неку руку као старешина збега, узвикиваше:
— Тако, децо, тако!… Алал вам вера!… А чија си ти, снахо? — упита Јелицу, која иђаше под грдним теретом једног стуба као делија.
— Ја сам из Алексића куће! — одговори Јелица.
— Да ниси Станкова?
— Јесам.
— Да си жива и здрава! Што ваља-ваља! Ваљан он, па му и чељаде ваљано!…
Јелица порумене, па оде гледати посла.
На једној страни деца пиште, на другој немоћни уздишу…
Јелица мало-мало па отркне да види Петру… Петра је боловала, али не од какве болести; видело се како су године и брига стропоштале некадању снагу, па сад ве́ди и нестаје је као снега под пролећњим сунцем…
— Шта радиш, мајко?
— Ништа, ћери!… Гледај тамо посла, немој за ме бринути!… Ето… ја ћу децу мало забављати…
И приђе дечици:
— Ходите баји!…
Дан је пролазио у раду. Пред вече се раздаде по мало вечере, па се спустише на црну земљу…
И ноћ овлада… Ништа се више није чуло, сем попка, што онако тајанствено пева своју песму те њоме, нарочито у овим приликама, нагони још већу сету на душу…
Јелица је спавала тврдо после дневног умора. Наједаред Петра диже главу и стаде је будити.
— Јело!… Рано!…
Јелица отвори очи, па онако буновна упита:
— Вичеш ти, мајко?
— Ја, кућо.
— Да ниси жедна? — Да ти није зима? — упита Јелица и стаде скидати са себе покривач да је покрије.
— Није, рано!…
— А да ти није зло? — рече Јелица и стаде се дизати.
— Седи, чедо моје! Није… Саснила сам ружан сан!…
Јелицу ледну нешто у срце. Наједаред јој пролетеше и поља, и шуме, и бојишта испред очију. Глас јој дрхташе кад запита:
— Да ниси сањала њега?
— Јесам.
— Па?…
— Управо нисам сањала њега него Сурепа. Дође ми, наслони руку на раме, на рече: ти спаваш сербезно, а твој син лежи рањен!… Ја се само тргох…
у тај мах зачу се бахат, као да неко иде. Јелица скочи и виде неке људе како носе некога на носилима.
Она се окамени.
— Шта је?… Ко је то? — питала је Петра.
Јелица не умеде ништа рећи… У тај пар и људи стигоше. Један од њих одвоји се и приђе Јелици.
— Шта радиш, Јело?… Је л, ми мајка жива?…
То беше Станко.
Јелицу прођоше жмарци, а Петра, како беше покушала да устане, само клону, јер јој се подсекоше ноге.
— Жива сам, рано моја!… Ходи овамо да те види мајка!…
Станко јој приђе руци.
Смотри мајка увезану руку, па цикну:
— А шта је то?!
— Ништа, мајко, рањен сам!…
Збег се поче будити. Суреп оде тражити своју баба-Стоју, да рањенике вида…
— А ко је то на носилима?…
— Заврзан… Он је тешко рањен, — рече Станко.
— Је ли још жив?
— Жив је!…
У тај мах стиже Суреп са баба-Стојом.
— Овамо, бако, овамо! Овде су рањеници.
Баба приђе носилима. Ишла је погурено, ослањајући се на штап.
— Да је мало видела! — рече.
Суреп се маши паса и иза силаја извуче велики колут воштанице. Притрча ватри и запали је, па принесе рањенику.
Заврзан отвори очи и гледа око себе. Баба се наже нада њ.
— Где си рањен?
— Свуда, моја бако.
— Онда… А је л’ привезано?
— Јесте! — рече Суреп.
— Нека стоји до сутра!… Не видим!… Али нека се склоне људи, да их не бије ведрина…
— Ево, има колиба…
И Заврзана однеше у колибу…
— Хајде, Станко, и ти се одмори! — рече Суреп.
— Баш сам уморан!… Право велиш… Видећемо се, само да мало одморим снагу…
Али ни Петра ни Јелица не хтедоше га више пустити. Дигоше се с поњавама и јастуцима те у новој колиби наместише рањеницима таку постељу какву свога века нису имали…
Станкова мајка са снахама двораше рањенике. Она више не беше немоћна. Гледала је бабу Стоју, па је из њених очију читала заповести.
— Ала су им вреле главе! Дајте, наквасите какве крпе…
У тренутку су били наквашени убруси на главама рањеничким. И они поспаше.
Суреп погледа око себе па, видећи људе што донеше Заврзана где стоје, рече им:
— Идите, спавајте!
— Па и ти се мало одмори — рече му баба Стоја.
— Ја нисам уморан. Ја ћу седети код њих… А ви… тајац!… Нека спавају!…
То рече, па ућута. Поглед му је почивао на рањеницима…
И заћута све као заклано… Само се чуо попак…
Поглавље 10.1.
Али изневери лепо време. Чим прође поноћ, подухну од Дрине хладан ветар… Небом се почеше ваљати сиви облаци… Овде-онде виђаше се по нека сјајна звезда како дршће и напреже се да просија, али је облак хвата као паук муву…
Пред зору поче киша, она страшна ситна киша што продире кроз кожу до костију, од које ти и сама душа озебе…
Озебла сирочад поче плакати. Све се наједаред поче бринути да заклона нађе. Збег оживе, али оживе писком ситне нејачи. Старији се дигоше ложити ватре да би огрејали сирочад и своја озебла срца.
Чудно је одјекивала у ноћи та ниска. Као да гледаш мале птиће у гнезду како гладни и озебли мајку траже… Старији су хукали.
— Боже Господе!… Што не подржа лепо време!…
— Да би још за који дан, док колибе не поградимо или бар земунице не ископано!…
— Зар ово није јад?… Ено јадне Стаке… умире! — рече једна бака.
— Море, и наживела се!… Али ено Пера, јединац Живанин, умире!… — одговара неко.
— Вала, не знам које му је већа несрећа ја л’ то, ја л’ порађати се! Ено, онамо се једна порађа! — рече једна жена.
И тако је ишло. Јаук и запевка проламаху небеса. Један старац рече:
— Ово се и бог, боже опрости, дигао на нас заједно с Турцима!…
Та граја пробуди рањенике. Станко отвори очи и погледа нада се. Виде мајку, жену и снахе где стоје више њихових постеља, умузгане од суза… Виде и погружено лице Сурепово, који се окаменио.
— Шта је то?… Што јауче тај народ?…
— Ћути! — рече му Суреп. — Бог чини своје!…
Станко поче да се диже, али Суреп га задржа…
— Не устај!… Не можеш ништа помоћи!… Напољу киша, а сиротиња гола и боса под небом!… Лези!…
Станку клону глава… Поћута неколико тренутака, па рече:
— А што ће овде оволике поњаве и губери?… Носи тамо!…
И оном здравом руком поче бацати покриваче са себе…
— Не помаже то кад срце озебе! — рече болно Суреп.
— Ох!… Што нисам погинуо! — рече Станко, па се свали у постељу…
Задрхта срце материно, па је поче погуркивати то напред, то назад… Страшна беше жеља Станкова, толико страшна да јој следи јаук на уснама.
Он дође себи и виде њено лице. Виде Јелицу како стоји као светитељка кад је на муке мећу. Две му капи кануше из очију и он прошапута:
— Опростите!… Сад ми није до мојих рана!… Горе је ово!…
А кад забеле зора, он викну:
— Сурепе!
— Шта је?
— На посао!
— Шта ћеш?
— Што се год може урадити! Ашов и сикиру у руке!… До мрака се овај народ мора склонити ма под какав било кров!…
— Добро, Станко! — рече Суреп и изиђе из колибе…
Напољу се чуо његов глас како одјекује заповеднички.
— Овамо ти! Дај то грање овамо!… Хајде ви, идите и дотерајте сламе!… Шта си се ти уленио!… Деде, деде, снашо!… Тако, жива 6ила!… Добро је!… Дај ону сирочад овде!… Ходи и ти, бако!… Јесте готови ви тамо?… Добро је!… Дај оне четири породиље! Шта, још две?… Дај и њих две!… Тако!
Разданило се. Суреп је јурио на све стране, заповедајући и помажући. Радило је то као једна рука под његовим оштрим надзором…
Док је он надгледао посао, баба Стоја опра и привеза ране рањеницима.
— Стојо, сестро!… — шапутала је Петра. Може ли преболети?
— Кост му је само пребијена, није размрскана… Моћи ће!… Млада снага, на млада и кост, не брини!… А и овоме је добро. Много се крви одлило, ал’ ране нису страшне. Не брини!… С божјом помоћу све ће добро бити!…
— А јеси ли наместила кост?
— Јесам… јесам. И утегла сам!… Ништа не брини!…
Опет се разлеже запевка:
— Шта је? — питаше Станко.
Јелица изиде да види. Замало и врати се.
— Деца нека помрла… — рече снуждено.
— Јадна сиротињо! — рече Станко. — Докле ћеш нас, боже, мучити!… Зовните ми Сурепа.
Јелица опет изиде. Не потраја дуго, врати се са Сурепом.
— Има ли овај народ хране?
— Има нешто мало. Зато сам наредио те је неколико њих отишло у Раденковић, неколико у Баново Поље, а неколико у Засавицу, па да из амбара донесу хране овамо. Овде близу има две воденице, па ћемо то самлети. А наредио сам да дотерају и стоке.
— Добро си учинио!
— Баш сад дижем неколико великих вуруна за пециво хлеба.
— Добро је.
— Па ћу наредити да се дотерају казани да се и кува штогод…
— Свега си се сетио!
— Још се овде има пуно посла!… Треба ми подићи каку талпару где ће се брашно држати…
— Је ли се склонило све?
— Још није. Али све што је нејаче и болесније склонио сам!… Још раде…
Станко дахну душом. Погледа захвално Сурепа, па више за се рече:
— Да бар могу мирно боловати!
— А шта ти радиш? — упита Суреп Заврзана, ком је лежао отворених очију.
— Слушам како паметно заповедаш! Хвала ти…
Прође неколико дана. Суреп са оно неколико људи беше удесио све ствари у збегу, те је имало неког реда. Сад већ не беше никога без крова и хране…
Али ружно време дојади. Ситна киша и хладан ветар не престајаху… Ваздух тежак и пун влаге.
Свако јутро освиташе по које мртво тело; сваку зору дочекивала је нова запевка… Страшна болест срдобоља носила је као оштра коса и остарину и омладину…
Међутим, рањеницима је ишло набоље. Грозница већ беше попустила, а здрава крв и млада тела нису пречила пута оздрављењу… Заврзаново здравље је боље напредовало од Станковог, јер његове ране беху лакше. Али тек ни Станку не беше рђаво…
Баба Стоја је с неким достојанством вршила своју дужност. Она је поимала колико вреди њезино знање, па се некако и сама дизала.
— Стојо, сестро!… Је ли боље? — пита Станкова мајка увек кад Стоја рану одавије.
— Боље је — вели Стоја озбиљно. — Млада крв, здраво месо… Оздравиће пре него што ми и мислимо. Чекај само док му превијем овај мелем што чисти…
— А да неће остати сакат?
— Неће… Ево, видиш, како ниче прстима…
Јелица је са страхом и трепетом гледала у рањеника… Иако би се толико пута гласно зајаукала, опет онај урођени стид, што га је са мајчиним млеком посисала, не даваше маха ни њезином срцу ни њеним осећањима. Срце би јој силно залупало и крв ударила у образе кад би где чула Станков глас, али се свакад за времена уздржала да не ода бола душе своје…
Само је једно тиштало рањеника. Станко би вазда, чим би очи отворио, питао мајку или Јелицу: еда каквог гласа од побратима?… Па кад би чуо да нико ништа не јавља, склопио би очи и ућутао.
Тако је ишло једно за другим осам јутара. Заврзану је било добро. Могао је сам излазити из оног колибарка и погледати над собом сиво, облачно небо… Станко, иако му је боље било, још није смео излазити, јер му баба Стоја није дала маћи…
Девето јутро освану Дева у збегу… Нека чудновата сила диже Станка на ноге. Запрепашћеним очима гледаше Деву, не смејући га запитати шта је било…
Паметно око Девино смотри то, па да би га умирио, рече:
— Не брини! Добро је.
— Добро?
— Како се само пожелети може! Већ је трећи дан како оно Турака што оста у животу пресалдуми, јер их је много остало на нашој страни у пољани…
Станку сенуше очи радошћу. Заврзан и Суреп стали и раширили руке као да би неког хтели загрлити.
— Па да видиш, и нас је било доста… Дошао Ђорђе, па Лука, на Стојан, па Јаков… Ала их се натукосмо, до миле воље!… Ја мислим да им скоро неће пасти на ум да Дрину прелазе!… То је био страшан лом, који се не да ни опричати!…
И ту Дева седе причати о борби, о доласку војвода и Вожда, о јунаштву Кара-Ђорђевом и о томе како је собом нишанио и палио из топова…
Све беше зинуло слушајући Девину причу. Рањеницима севаху очи од задовољства. Више нису осећали рана, као да их и не беше на телу њиховом…
Баба Стоја рече:
— Станко, рано, лези ти.
— Немој, бајо, молим те! Ти не знаш да ме ово боље лечи и од твојих мелема!… Па, велиш, све сте растерали? — питаше опет Деву.
— Све.
— И више нема турског ува у Мачви?
— Нема. Још ми Стојан рече да ће вратити народ из збегова кућама…
— О, хвала ти, боже!… А је л’ се вратио мој побратим?
— Данас се враћа. Вечерас ће бити у Парашници… И поздравио вас све.
— Поздравио?… Хвала му!
— И одмах, сутра, ето га на Дренову греду да вас обиђе…
Жене понудише деву ранијом. Он се мало напи, па се диже.
— А куда?…
— Да прођем мало збегом, не бих ли кога свога нашао.
— Ту су! — рече Суреп.
— Сви?
— Сви.
— Јесу ли здрави?
— Хвала богу!
Дева седе, рекавши:
— Онда ћу их после обићи. Само кад је бог живота и здравља дао!…
— Је л’ било боја сутрадан по нашем одласку? — упита Суреп.
— Те још каквог боја! — рече он.
И онда поче причати све до ситница; а он је знао све до ситница, јер се његовом погледу ништа није измакла. Причао је слатко, лепо, као човек који је све очима гледао…
Они су гутали његову причу недахнимице…
И прође дан као да га неко украде… И спусти се тамна ноћ, још тамнија и страшнија са оне облачине и ветра…
Али рањеници поспаше тако слатко и тако мирно као да им све по кући пева од задовољства…
Тишину ноћну нарушио би само понеки тешки уздах, који би се извио из груди несрећне мајке…