Део 2, Поглавље 9: Прошевина
Маринку је играло срце од радости. Он је чисто видео ону одлучност на лицу Иванову. Премишљао је само о томе како и шта да ради, те да се Иван више не врати својим старим друговима… Састављао је много планова, али му ниједан није био баш сасвим подесан.
Међутим, Иван се беше већ решио. У души својој он је наскоро био раскрстио. Он не могаше бољег пријатеља себи наћи од човека који је толико пријатељ сину његовом…
Стигоше пред хан. Крушка беше у одаји с Лазаром. Чим чу да су Иван и Маринко ту, он чисто радостан потрча пред њих.
— А… дошли сте!… Ја мало сједох овдје с Лазом.
Маринко намигну на њ… Турчин разумеде и насмеја се.
— А… с Лазом, са ђувегијом… ако, ако… — церекао се Маринко.
— Јест, богме, С ђувегијом! — рече Крушка. — Зар то није момак као гром? Ја чикам цуру да каже нећу! — рече Крушка и потапша Лазара по плећима.
Иван се хтеде заплакати од радости, видећи како Крушка мази његовог Лазара.
— Деде, сједите људи! — рече Крушка, показујући на диван. — Ево и духана…
— То ти мени дај, драги ага, Иван ти слабо мари за то — рече Маринко топећи се сав од смеја.
— Зар не пушиш?
— Не палим.
Лазар хтеде отићи.
— Нека, Лазо, немој ићи. Ту ти је сад и отац, па да разговарамо.
Лазар обори бајаги главу.
— Ево шта, Иво. Баш сад разговараш с њиме и питам га би ли се женио.
— Па шта вели? — пита Иван.
— Шта ће рећи, — смешкао се Турчин — шта би ти рекао да си у његовијем годинама?… Хоће да се жени, ето шта!
Маринко се зацену од смеја, а Лазар се окренуо па гледа кроз прозорчић напоље.
— А је ли бегенисао цуру?
— Сигуран сам да јесте! Ха-ха-ха! — зацену се Маринко.
— А коју? — упита Иван градећи се да не зна.
— Ек, да ли знаш коју? — рече Крушка.
— Најљепшу цуру у Црној Бари. Зар може овако добар момак вољети рђаву дјевојку? Јелицу Милошеву хоће он.
Иван се осмехну. Он је давно знао да Лазар воли Јелицу.
— Па добро, добро — рече он.
— Знам добро, добро. Ма хоће ли што бити од прошевине? — пита Крушка.
— Да видимо. Ваљда ће бити!
— Немој тако говорити! — уозбиљи се Крушка. — Реци наједанпут: хоћеш или нећеш?… Ево, ја ћу питати Севића за девојку.
— Што? — уозбиљи се Иван. — Зар га ја не смем питати?… Чега би се ја стидео?… И чим би он мене застидео?…
— Ничим, вала! — рече Маринко. — Ако је на породицу, имаш више задруге од њега; ако је на богатство, бољи си од њега!…
— Тако је! — рече Крушка.
— Ти си још и новчан — додаде Маринко.
— Онда ја ћу сам ићи њему.
— Тако и треба. Ја се само мало нашалих, као велим: да кренем ствар… Знаш, младежи није до чекања!… Да је то за ме и за те, — онда би се могло и очекати, али…
— Па опет пре месојеђа не може бити ништа, сад је пост — рече Иван.
— Само нека се сврши прошевина, колико да се зна! — рече Крушка.
— Добро. Ја ћу још данас ићи Милошу…
— Тако ваља, тако ваља!… Па онда ћеш ваљда и мене позвати на прошевину?
— А… хоћу, хоћу!
— А ту ће сигурно бити и поп и кмет…
Турчин застаде. Погледа у Ивана, па кад виде како му се чело набра, упита:
— Шта ти је?
Иван не рече ништа.
— Збиља, шта ти је?
— Ништа, драги аго, ништа! — рече Маринко. — Мало се споречкао с попом и кметом… али, ништа…
И Маринко опет намигну на Турчина.
— А што?
— Па… ништа… он им говорио тамо о теби, па…
— Па?…
— Па… не знам. Ето, нека ти он каже…
— Шта је то било, Иване?
— Било!… Не можеш им ништа доказати кад неће да те чују.
— Ама то је због мене било?
Иван потврди главом.
— Па ништа!… Немој се ти толико карити! — рече Турчин, бајаги храбрећи га. — Знао сам ја то!… Него, хвала теби на лијепој љубави, хвала ти као брату рођеном… А они… тхе!… Шта ту ја могу?… Доћи ће, ваљда, кадгод и мој дан!… Што рекло оно сироче: умријеће и моја наја, најешћу се и ја погаче!… Тако и ја!… Доћи ће њима црни дани, па ће онда Крушка добар бити!… Него, шта веле, вјере ти?… Ради чега то они неће?
— Неће, брате, што си Турчин!
— Ха-ха-ха-ха! — стаде се смејати Крушка. — Лијепо, лијепо!… Зар је само њима дато да буду добри људи?… Видјећемо!…
— Баш сам им свесрдно говорио…
— Вјерујем ја теби.
— Али не помаже…
— И не треба… — рече Крушка, градећи се хладан, иако му образе обузимаше црвен… — Него, оставимо се тога… Ја знам, они не мрзе. Је л’?
— Јест — рече Иван.
— Много ме мрзе?
— Много.
— А и бог и људи виде да ме само џабе мрзе… То види сваки коме је бог дао два ока да може видјети…
— Тако је.
Турчин се насмеши, па рече:
— Оставимо се сад тога разговора…
— Али ти треба да знаш све! — рече Иван.
— Знам доста. Знам да су ми они душмани и да раде против мене; знам да си ми ти пријатељ. И, вјеруј, више волим твоју љубав него што се плашим њихова непријатељства. Него, ја!… Па кад ћеш разговарати са Севићем?
— Колико данас.
— Али иди одмах. Немој оклијевати…
— Добро. Идем из ових стопа — рече Иван.
Па се диже и оде Севића кући…
Тамо га дочекаше лепо. Милош Севић био је човек добар, благ, миран. У свима сеоским пословима био је вазда тамо где су били паметнији људи, као поп, кмет и други. У својој кући био је у пуном смислу речи домаћин. Ту је он дизао и обарао по своме нахођењу. У кући му је био ред као у кошници. Свако чељаде знало је и радило свој посао, а он је био господар. Мислио је да је у његовој кући свака његова реч светиња, па је тако и било. Једном речи: прави домаћин свога времена. Кад је Иван стигао, Милош не беше код куће. Отишао неким послом до Шокчанића. Међутим, кућани потрчаше сви да услуже госта онако како Се само пожелети може.
Иван седе да га причека. И није га дуго чекао. Милош дође готово одмах по доласку његовом.
После поздрава седоше и поведоше разговор о рђавом времену, о јабуковачи и казану. Разговор је текао прилично. Затим Иван окрете на општинске ствари. Спомену кмета и попа, онда субашу и како је он човечан.
— Не знаш ти, Милошу, како је то добар човек, ама као да се родио у Црној Бари.
Милош је, као што рекох, у тим стварима пуштао сваког преда се. Он је веровао да је сваки од њега паметнији, па и Иван. И одобравао му је све што рекне.
Иван се готово раздрага:
„ Ето, што је човек, мислио је он, прави човек! Зна, брате, прљило га, на зна! Где ли си сад, попе, да чујеш како паметан човек разговара!… А није као ти!… „Он је Турчин, а Турчин је наш душманин…“ Ето, видиш, ово је прост човек, али зна!… А морам се с њим опријатељити, па да би не знам шта било!…“
— Чујеш, Милошу! — рече гласно.
— Шта?
— Нешто бих те као човек упитао.
— Шта?
— Ја, брате мој, имам сина за женидбу, сокола!… А твоја је кћи стигла за удају. Шта велиш да ми ту децу саставимо?
— Па… ето… — слеже Милош раменима.
— Севап би било. А, после, и они се радо гледе.
— Не браним… — рече Милош.
— Па кад велиш да дођем?
— Кад је теби драго.
— Онда ето ме сутра с просцима.
— Добро ми дошао свакад.
— Е, баш се радујем!… Знаш, богу хвала, ми се пазимо од детињства. Одавно сам на то мислио, гледећи како деца расту!…
— Ваљда је и бог тако рекао…
— Рекао је, рекао…
Још су мало поседели, па се Иван диже кући да се спреми и сазове просиоце…
Поглавље 9.1.
Милош дозва жену у собу, па јој рече да је обећао Јелицу за Лазара.
Крунију нешто текну, она побледе.
— Па кад ће то?…
— Сутра навече долазе просиоци. Гледај те спреми све што треба. А и њој кажи…
Крунија изиде из собе, бледа као мртвац. Она се сети како јој је Јелица говорила о Станку…
Боже, што ти је срце материно! Мада је знала да треба чинити само оно што домаћин жели, да треба волети оно што он воли, опет јој се у души нешто закува. Она одједанпут омрзе и Ивана и Лазара, и сву кућу… Они јој се учинише као људи осим света… Готово и она, заједно с Јелицом, да поверује да ону крађу није учинио Станко, него да је Лазар тамо собом новце закопао…
Јелица је била у авлији. Она изиде у авлију, виде је тамо на дрвљанику где слаже нарамак да у кућу носи.
— Јело! — викну она.
— Чујем, нано.
— Дела, однеси та дрва, па дођи у вајат, ра̂но.
— Ето ме, нано, ето.
Крунија уђе у вајат и стаде се освртати. Замало дође и Јелица. Видећи мајку бледу, њу нешто проледи.
— Што си ме звала, нано?…
Крунија ушепртљи:
— Овај… а где ти је она пређа што ти дадох неки дан да оставиш?
— Ево је у сандуку, нано — рече Јелица чудећи се.
И пође сандуку да извади пређу.
— А… јест, јест!… Знам!… Нека, нека, немој вадити!
Јелица, видећи како се ушепртљила, приђе ближе и загледа јој се у очи…
— Мајко!… — рече она и сва задрхта. — Ти нешто страшно кријеш од мене!… Шта је?…
— Јесте, ра̂но моја, страшно!
— А шта је?
Крунији беше тешко да јој каже.
— Казуј, мајко! Казуј, не мучи ме!
И она склопи руке.
— Тебе просе! — рече Крунија.
Њој се окрете вајат око главе… Али се брзо прибра па рече:
— Просе?… А ко то?
— Иван Миражџић, за Лазара!… И отац те даје… Мени рече да се спремамо и да теби јавим!… И сад знаш шта је… ето ти!…
У Јелицу као да уђе неки бес… Она стеже обе шаке у песнице, диже руке нада се и рече оштро:
— Ја нећу!…
Крунија није веровала својим ушима. Није могућно да јој је кћи казала: нећу. Тога чуда још није било у свету.
— Шта рече, несрећнице?!
— Нећу! — рече Јелица упорно.
А у очима се огледала сталност, која је говорила више од сваке речи.
Крунија седе на креветац. Она још није ни појмила; није могла појмити све то што је дошло ненадно, као гром из ведра неба.
Обе ћутаху. Крунија се загледала у усне Јеличине, које су играле од љутине… Она као да дође к себи, јер устаде, узе Јелицу за руку, па, грцајући, рече:
— Иди!… бежи!…
— Што?
— Убиће те!
— Бабо?
— Јест он!… Бежи, несрећнице!
Јелица је опет погледа у очи и рече отворено:
— Нећу!
— Али… убиће те!
— Нек’ убије!… Ти мислиш бојим се ја смрти?… Јок!… Зашто да се бојим?… Ваљда ће ми бити жао онога живота што га нећу провести с Лазаром? (Она рече отворено. „с Лазаром“. Не, мајко!… Ја се волим у и паклу пећи него бити жена ономе одљуду!
Крунија занеме.
— Кажи ти баби нека ме слободно убије! Ја ћу на небу искајати грех његов. И пре ће му опростити бог да ме убије наједаред, него кад би ме убијао дајући ме у онај мрски народ!… Немој да прокунем утробу која ме је носила!…
Говорила је слободно стално; ни сузе јој не ударише, ни глас јој не задрхта. Из очију јој се могло видети да је тврдо решена поднети и највеће муке, само да не пође за Лазара.
Крунија се диже са кревеца, приђе јој и ухвати је за руку, па, и не гледећи јој у очи, поче говорити очајно:
— Али, мора то бити!… Знаш ли ти ко је твој отац?… Зар ти мислиш да ће он слагати?… Он кад једаред рекне — речено је!… Сву ће те исећи ако му се успротивиш!… А он је рекао Ивану да дође сутра навече!… Зар ћеш ти срамотити нашу кућу и његову реч?… Немој, ћери, тако ти моје хране којом сам те отхранила!… Па, дете моје, така је твоја судбина!… А од судбине се не може побећи!… Што ти је суђено — суђено!… Слушај! Чуј мајку кад моли!… А грехота је мајку не послушати!… Јело!… Ра̂но!…
И она диже главу… Али је следи поглед Јеличин. Она заћута.
Наједаред је обузе љутина. Дође јој па би да сможди Јелицу. Упршти погледом у њу:
— А што нећеш? — упита.
— Нећу зато што сам дала реч другоме! — одговори Јелица мирно.
— А коме?
— Станку.
— Дала реч Станку! — очајно узвикну Крунија. — И она даје реч!… А ко си ти кад тако дајеш реч?… И зар је преча твоја реч од очеве, а?… И коме си дала реч?… Лопову!… И то…
Јелица севну оком. Од погледа њеног задрхта срце мајчино.
— Он није лопов!
— Али је хајдук!
— Морао је!… Није се дао везати за пра’ бога!… Он није лопов!… И ја ти кажем: не зови га лоповом!
— Ти претиш?
— Не претим. Али он није лопов!… Ја то не дам никоме рећи!
Крунија диже руку на њу, али је она стојала мирно као колац. Ни мрднула није… Крунија трже руку, па, ван себе, рече:
— Одох да ти кажем оцу.
И као вихор изиде из вајата…
Јелица оста непомично.
Замало врата се отворише. Крунија промоли главу и рече некаквим тупим гласом:
— Зове те отац…
Њу прође нека језа. Али се крсте за матером… Што се ближе примицала кућњем прагу, све јој кораци биваху мањи. Осећала је, управо слутила је да јој је ту крај… И она се предала као јагње кад га на клање воде…
Уђе у очеву собу. Осети мирис босиока за гредама. Отац је стојао крај кревета и гледао у авлију. Кад она уђе, он се осврте.
— А… дошла си? — рече готово мирно.
Она не одговори ништа.
— Ама, чујеш ли, теби се јављају просци.
Она опет ћути.
— Иван те проси за Лазара, и ја им рекох да дођу.
Тајац…
— Али ми твоја мати рече: да ти нећеш за Лазара.
— Нећу! — рече она и погледа му отворено у очи.
— Шта рече, шта? Зар има неко у мојој кући ко сме рећи нећу, кад ја то хоћу?… Јеси ли ти то?… Не бих ти то саветовао!… Него, ти ћеш поћи за Лазара!
— Али, бабо…
— Ни речи више! Одлази!
— Убиј ме!…
— Ти ћеш поћи за Лазара…
— Нећу, па да си ми отац по сто пута! — рече она пркосно.
Милош се забезекну. Хтеде јој притрчати и удавити је, али се прибра и притајеним гласом рече:
— Купи твоје црње, па напоље!… Под мојим кровом нема више места за тебе!…
— Хвала, бабо! — рече она и пође му руци.
— Натраг, не погани ми руке!… Напоље…
Она се окрене и изиде из собе… Стриц Младен сеђаше крај ватре. Она га пољуби у руку и изиде у авлију. На самом прагу чу речи очеве:
— Младене! Иди Ивану Миражџићу, па му поручи да не долази. Прошевине неће бити, јер Ја немам више ћери…
Посрћући, Јелица дође до капије, отвори је и изиде из авлије. Нико за њом да би речи…
Њој се сви̂ туга на срце. Она ледена стена што јој на срцу беше као да поче копнити…
Ударише јој сузе и полише оне лепе, једре образе…
— Куд ћу сад? — пролети јој мисао кроз главу.