Део 1, Поглавље 11: Дева
Не беше лако Станку растати се од Јелице; Окретао се више пута и видео је како стоји и гледа за њим. Кад се већ дохватио луга, окрете још једанпут, али ње не беше тамо… Само уздахну па саже главу…
Ноћ је била тиха. На небу ни једног облачка, само звезде трепере, а месец се лако подиже и плови по плаветнилу небеском, као лаки чамац по глаткој воденој површини…
А у ваздуху мир… Ниједан се листак не залелуја на дрвету, ниједна птица не залепрша крилима; чак и ћук ућутао… Ни цврчак не цврчи, ни из земље не дија више топла пара… све се ућутало, све одмара сањиве очи, све спава.
Само једно момче у селу не беше заспало… Оно дуваше у двојнице: прича месецу и звездама осећаје млађане, занесене душе; а нежни звук двојница тепа и јеца тако бурно, тако топло, тако силно као што само љубав може и уме…
Станко је слушао двојнице, па му се ражали… Та, још јуче је и сам тако свирао; и сам се топио у сласти и милини… Осећао је чисто као да га по коси мази топла и нежна рука Јеличина…
Па се загледа у прошлост, скору прошлост, и уздахну…
— Доћи ће дан кад ће се и мени вратити моје живовање!… Ох!… ала ћу умети живети!… А то ће бити кад онога пса нестане.
И сама помисао на Лазара опомену га на дужност и његову заклетву. Он се сети на шта се заклео пред богом, људма и пред собом…
Па притеже шару уза се и упути се лугом.
Премишљао је:
— Сад идем Деви… Он ће ме упутити… Он ће ме поучити… Он ће сигурно знати где се они налазе…
И, место да се упути дубравом, он окрете Дрини. Пут му је познат, прошао је њим безброј пута.
Већ је чуо жубор таласа и хуку. То Дрина прича чудновате приче. Прича чуда и покоре што их се нагледала и наслушала… Многога је невољника у своја недра примила. Тај ужасни хук, то је јаук њихов… Они га дижу богу правде и истине, те се смртном створу диже коса увис…
Станко је тражио воденицу. И нађе је. Он се упути право к њој.
Воденица је била припијена уз обалу, као ластино гнездо. Станко пређе моштаницу… Испод њега су јурили таласи.
Стаде на вратима и закуца, али не доби одговора. Он викну:
— Еј, домаћине!
Нико се не одзива… Само таласи хуче…
— Домаћине!
Опет ништа.
Он стаде песницом ударати у врата.
— Домаћине!
— Па ти си луд! — загрме глас изнутра. — Дом је дом. Он је на земљи, а није на води!… На води стоји само лађа и воденица… Ја нисам домаћин него воденичар…
— На што си се закапијао?… Отвори врата! — рече Станко.
Кључаница кљоцну и врата се отворише.
Станко корачи унутра.
Насред воденице горела је ватра. Крај ватре једна поњавица и мало сена, — то је била постеља воденичарева. Крај мучњака ишао је човек, сав бео од паспаља. Станко га познаде и приђе му.
— Добар вече, чича Дево!
— Бог те чуо!
Име му Глигорије. Бог би их знао што га прозваше Девом; ако није зато што је вазда ишао погурен, те је изгледао мало грбав.
Чудан беше то човек. Он је био… воденичар. Живео је сам у својој воденици, иако је имао кућу и имање у селу. Са људима се врло ретко виђао; па и ако дође каткад на састанак, он ћути, или, ако збори, он као да са ветром збори…
О њему су причали страшне приче. Кажу да он има једну лађицу. На тој лађици он превози, махом Турке, преко Дрине… Возио је само ноћу. Је ли видео да је Турчин богат, онда тај није стигао на другу обалу. Насред Дрине он опипа колико је тврда Турчинова глава, па, пре но што Турчин к себи дође, придигне му оно што код њега нађе, па га онда спусти у воду… Многи је Турчин тако заврљао пошав из Шапца или из Босне, па никако не нашао пута да се кући врати.
Обично је свршавао сам са појединцима. А ако ли пак путује какав бег са својом пратњом, њега опет морају срести хајдуци, па да би не знам шта било!
А кад га преокупе за то, он се смеје, прича им о кесегама и штукама, о птицама и бубама… И то прича са таквом ватром, смеје се тако слатко, да га Турци пусте као будалу која ништа не зна…
А он је знао све. Знао је гору, знао је воду, знао бродове, знао хајдучке данике и зимовнике; једном речи, знао је све.
— Молим те, чича Дево, где бих ја могао наћи хајдуке? — запита га Станко после поздрава.
— Хајдуке?
— Јест.
— Хм!… хм!… — мрмљао је Дева. — Па ти, синко, знаш да хајдуци нису у воденици… Звезде су на небу, рибе у води, а хајдуци у гори… Ти знаш, сваки је на свом месту… Ако ти, дакле, хајдуци требају потражи их у гори!…
— Али где ћу их наћи?
— Откуд ја знам?
— Људи кажу да знаш.
— Људи кажу!… Људи кажу!… Откуд ја све знам?… Бог само све зна!… Иди у гору!…
Станко саже главу… Камен је млео зрна у паспаљ, а чекетало надало лупњаву… Дева погледа Станка испод ока.
— Је ли, Станко?
— Шта?
— Баш си намерио у гору?
— Ја немам куд на другу страну! — рече Станко и слеже раменима.
— Не жалиш ништа?
— Све сам прежалио.
— А знаш ли ко то све учини?
— Знам, Лазар.
— И ко још?
— Више нико.
— Ето, видиш да не знаш! Сем Лазара још је неко умешао своје нокте.
Станко погледа пренеражен у њега.
— А ко још? — упита.
— Е, мој синко! Ђаво је ту своје нокте умешао!… То је мајсторски смишљено, а још смишљеније изведено!…
— Ама ко је, тако ти бога?
— Чекај, ја говорим реч по реч; не могу две наједанпут!… Видиш, ти си још жут око кљуна, па не можеш да схватиш сву ту мајсторију!… А ја понешто натуцам и у књизи, иако нисам био у манастиру… Ево шта је ту!… Турчин не може беспослен седети, треба му нешто да ради!… И он вели дај да завадим ову двојицу; због њих ће се завадити и њихови старији, а због њих опет у селу сељани… Разумеш?
Станко зину од чуда.
— Н-н-не разумем!
— Знао сам да ме нећеш разумети!… Добро, знаћеш после. Засад знај ово. Колико си дужан Лазару што у гору идеш, толико дугујеш Крушки и Маринку Маринковићу!… Упамти!…
— Ама откуд ти то знаш?!
— Казала ми тица!… Донео ветар… Ти знаш да ја морам знати све… Нису ти лоше казали!… Тражити хајдуке… Знаш ли где је Суви грм?
— Знам.
— Тамо… Из ових стопа крени се тамо!
Наћи ћеш их на окупу. Јави им се. Узеће те на око, окушати колико вредиш, па ако си за њих, примиће те, ако ли ниси, показаће ти пут!… Хајд’, сад!…
— Али, молим те, кажи ми… — поче Станко.
— Казао сам! — пресече га он. — И много сам ти казао… Ја никад не пуштам језика иза зуба, јер он, ђаво један, доста пута однесе и саму главу… Бос човек може ићи. Ако се убоде, он извади трн из ноге, а ако га не могне извадити, он навуче чарапу па сакрије. А кад се убоде на језик… Али, иди!… Иди!…
И ухвати Станка за рамена, па га поче гурати напоље…
— Дакле, велиш: Турчин и Маринко?
— Њих два!
— Криви колико и Лазар?
— Још кривљи!… Управо, то је њихово масло… Је ли доста сад?
— Доста, хвала ти!… Збогом!
— Збогом!…
И Станко изиде из воденице.
Дева седе на трупац, што му беше и столица и узглавник, зарони главу у руке, на поче премишљати… Ватра се скоро поче тулити кад он диже главу и рече више за себе:
— Дарнули су љуту гују испод камена!… И сами би им ђаво опростио, али он никада! Тај ће се светити на седмом колену!…