Део 2, Поглавље 5: Сима Катић
Хајдуци се смејаху потери… Прикривени иза једног жбуна, гледали су како потера измиче и како појединци страхују од сваког шушња. Да су могли, они би се на сав глас смејали… Смејали би се највише Маринку, који као пас облеташе око Турчина, преклињући се да их је ту смотрио…
Кад се та жалосна чета изгуби у шуми, кренуше се и хајдуци.
Станко се задубио у мисли. Њему као да поче мало-помало свитати. Он се поче досећати и веровати да у његовој ствари има много масла Крушкиног и Маринковог. Само није могао паметовати зашто су они на њега тако мрзели, кад им није натрунио ни колико црно испод нокта.
Ноћ је била тиха. Бахат њихових ногу одјекивао је.
— Боже, ја лијепе ноћи! — рече Зека.
— Лепа! — рече Ногић.
— Шта ли сам овакијех ноћи провео сједећи!
— Сад ћеш и више. Него, вала, имаће се кад и спавати, дуга је зима…
Заћуташе и сваки се предаде својим мислима. Суво грање пуцало је под ногама њихним. Овде онде зашушти нешто тихо, тајанствено, као да нека невидљива рука барата по опалом лишћу.
Стигоше пред кућу Ногићеву. Беличаст дим вио се на баџу и ишао право к небу, као чиста душа праведникова.
Ногић закуца на вратима.
Укућани се избудише чим разабраше његов глас. Дочекаше их да веселије бити не може… Жене спремише вечеру и хајдуци вечераше као цареви, иако вечераше на Дреновој греди.
— Марице, — рече Ногић жени — узми поњаву па нам простри у качари.
Жена оде да простре.
— А ти, Јово, иди још ноћас Сими и јави му да га чекамо овде.
— Хоћеш ли се колико бавити, бато? — упита га Јова.
— Бавићемо се неколико дана. Треба да свршимо неки посао.
— Јуче су се спремали у потеру за вама — рече му брат.
— Знамо ми то… али су отишли покуњене главе…
— Кажу, због неких Турака, што сте их побили на Журави…
— А… јест!… Па ако, нека нас терају!… Него, ја мислим да би боље урадили да мало одспавамо.
Жене их изуше и опраше им ноге, онда хајдуци одоше на легало.
Наста тајац и тишина. А, замало, све усне дубоким сном…
Зора тек почела рудити, први петли запеваше, а Катић с Јовом бахну пред кућу.
— Где су? — упита Катић.
— У качари — одговорише жене.
Они приседоше мало крај огњишта.
Сима Катић био је марвени трговац. Родио се у селу Дворовима у Босни. Неправде и неприлике крену га с његовог огњишта, и он пређе Дрину те се настани у селу Глоговцу… Али никад није могао опростити Турцима, нити се ма једнога тренутка помирити с њима. Зато је напустио мирни ратарски посао, па се машио трговине. Ишао је од села до села, бајаги трговачким пословима, а у самој ствари он је текао пријатеље и зажизао им пламен мржње према Турцима… Сваку мртву турску главу поздрављао је необично весело. Радовао се њиховој несрећи — јер само тада он је био срећан.
Волео је хајдуке, те синове горске, те одметнике, који дугом шаром исправљаше криву Дрину и оштрим јатаганом делише правду земаљску… За њих је он давао све, чак и само спокојство своје. Не знам како да је уморан, требало му је само на уво шапнути: „зове те тај и тај хајдук“ — он је сместа скакао на ноге и трчао да се с њим, као с рођеним братом, изљуби…
— Је ли, снахо, а како би било да пробудимо бату? — рече Јова. Марица слеже раменима.
— Нека их, нек спавају мало, — рече Катић — уморни су. — Одох да му јавим, — рече Јова — може се љутити.
Замало па се врати и позва Симу у качару.
Изљубише се братски, па поседаше.
— Надао сам се да ћеш ме звати.
— А зар си знао? — упита Ногић.
— Јавио ми је Срећко. Него, алал вам вера! Оно што сте на Журави урадили — вреди царевине.
— То је овај! — рече Ногић и показа на Станка.
— Дакле, то је Станко!… Ти си син Алексин!!… Алал ти, соколе, српско млеко које те отхранило!… Само да сте видели онај лом, оно тумарање. Што је год чалму носило, дигло се на ноге… Ја сам сместа разаслао људе те јавио Стојану у Ноћај, проти у Белотић, поп-Теши у Бадовинце, Иванку, Авраму, поп-Раћи… свима… Ја сам и вама јавио да вас потера гони.
— По Деви?
—Јест, по њему. А он ти је и онако понајзгоднији за те ствари!… Њему је то док другом длан о длан.
Онда се опет окрете Станку:
— Дакле, ти си Станко?… О, брате, лома си начинио! С колена на колено причаће се о твоме јунаштву; и, кад помену твоје име, они ће казати: то је онај што пушком коље! А још да знаш каквог си зулумћара скинуо са света!… Ја њега најбоље знам! Ако друмом путујеш, на те он сретне — тешко теби!… До његовог ћефа стоји ти живот! Тај исти Сали-ага се понекад веселио убијајући људе. Јединца у оца убије само зато да би се насмејао!… Али дође и њему!… Нађе се чова па закла из пушке!… Причам ја Стојану, а њему мило. А тек проти Николи!… Он није знао шта ради од радости!… Знаш шта је казао? „Тај Станко, вели, није лопужа!“ Ја сам чуо од Деве зашто си ти отишао у хајдуке!… Како Дева прича, тебе су обедили ни крива ни дужна!…
Станко не рече ништа. Катић настави:
— Ту је сплетка коју су сплели Крушка, Маринко и Лазар. Дева каже: Крушка је плео да би завадио Црнобарце, Маринко да би се додворио Крушки, а Лазар због Севића девојке, која је са тобом стојала… И, како Дева каже, Турчину је пошло за руком. Сва Црна Бара пљује на дом Алексин… Ја сам говорио проти Николи из Белотића да оде до попа Милоја да ту ствар изравна.
— Па шта је рекао? — упита Станко.
— Рекао је да ће ићи.
— Хвала и теби и њему!… Али није потребно…
— Како није потребно? — упита Катић.
— Поп Милоје и кмет Јова боље познају Алексу Алексића од проте Смиљанића. Што да њима прота говори? Алекса Алексић растао је с њима у Црној Бари. Па кад они могу поверовати да је његова кућа лоповска кућа, — онда нека тако буде!
И Станко севну оком. И Катић, и Ногић, и Зека видеше нешто ледено у томе погледу.
— Али… — поче Катић.
— Немој, газда Симо, о томе причати!… — пресече га он. — Приче ће причати шта сам ја од њих порадио!…
То рече мирно, али те речи зазвонише страшно.
Он саже главу и ућута.
Наста тајац. Нико не умеде ништа рећи… Ногић, као домаћин, скрете разговор на друге ствари. Он је питао те за овог те за оног. Катић је одговарао кратко.
— А, вере ти, Симо, шта се оно зуцка као да су Турци поубијали неке људе тамо, око Београда?
— Истина је.
— Па кога то?
— Палалију и Станоја из Зеока.
— А што?
— Ђаво их знао. Зовну лепо људе на веру, па кад им ови дођу, они их посеку.
— Па што им иду?
— Кнежеви су, брате. Зове га, мисли човек, каквим послом, и оде. А кад тамо…
— Чувајте своје главе! — рече Ногић.
— А која ми је вајда и да је чувам ако ми је суђено!… Од судбине се не побеже!…
— А побеже, брате, ја!… Не или му на веру, веру му његову!… Дођи, брате, к нама!… Гора нам је и отац и мајка!…
— Та већ тога ће бити!… Стојан вели: ја морам најпре моју главу заменити. А прота каже: ја им жив у руке не идем. Ако ме позову, ја бирам гору!…
— То је паметно… И тако говори виђенијим људма. Боље је скинути сто турских глава него да падне једна хришћанска!… Њих је и онако много, много, нека се прореде мало!…
— Та, већ, људма не треба ни говорити више, они то знају и сами.
— А, после, немојте им све ни кабулити. Будите мало оштрији према њима!…
— Не брини!… Има их и таких. Илија Срдан из Прњавора први ће почети!… Ако ико, он ће први од нас у гору. Кућа му крај друма, па као оно дрво украј пута: која год кола прођу, она се о њега очешу. Ономадне одем у Прњавор, те се нађем с њим, на ми рече: „Е, довде дође! Ја их, вала, више не могу трпети, па да бих знао круну понети!… Док само чујеш: ја отишао у гору!…“
— Додијало човеку!
— Додијало нам свима! Не можеш сербез вечерати од њих! Овде смо ти на ударцу као у гујиној рупи. А удари какав гољо из Босне, тражи вечеру, тражи постељу, па, богами, још и нешто друго! Не смеш чељадета у кући задржати. Разломи ми се она стара мати дворећи их. Па још пас пита где ми је жена?… Пре десет дана један гоља уби дете у Клењу, па ником ништа!… Влашко пашче убијено, ко ти о томе води рачуна? Он тражи да преноћи с твојом женом, а ти ако погледаш његову булу, поздрави се са својима!… Па онда, мало им је све то него, кад га нахраниш и напојиш, још те бије. Вели: удри га што те је нахранио, па ће те други пут и боље нахранити!
— И то се све трпи? — рече Зека, а образи му пламте.
— Трпи се. Тешко се ратару од плуга растати! Тешко му оставити нејач; лакше му је на својим леђима понети него слушати како се они злопате!…
— Па зар једнако тако? — упита Зека, а крв му јури у главу.
— Док не догори! — рече Катић. — Али кад се дигне… онда ће земља прокукати од крви, али се ратар неће смирити!… Неће дати ни зеленој травци да се јави — згазиће је!
— Кад ће то бити?
— Кад?… То не зна нико!… Ми трчимо те припремамо, али то се не да припремити!… То бива наједаред, као гром… И, кад загрми и кад удари, он руши све у корен!… Али, иако је то тако страшно, опет ће скоро бити!… Мени се бар тако чини!… И кад се врисак дуге шаре помеша са ниском нејачи, онда тешко не само Турчину што овуда гази него тешко и самом султану у Стамболу!… Ја вам то рекох!… А, гле!… већ зора!… Ја идем, доћи ћу довече… Збогом… Ако што устреба, пошљи…
И брзо се поздрави са свима, па оде.
Зора је свитала, а хајдуци се удубише у дубоке мисли…