Део 2, Поглавље 19: Почиње освета
Онога часа кад су Алексу бацили у подрумче и кад се Крушка са Иваном и Маринком врати у своју одају, промоли се иза шумице, што је близу хана, Девина глава…
Он попрети руком, па се онда, прикрадајући, докопа шуме.
Кипео је гневом.
„О, где хоће да сатру човека ни крива ни дужна!… Алу, неће… Ту је бог, стари пријатељ!…“
Па окрете журно дну селу. Упутио се поповој кући.
„Прво да њему јавим, па ћу онда потражити Станка…“
Али срете попу.
— Акобогда ти?
— Теби.
— Шта је? — рече попа пренеражен, видећи како изгледа.
— Није добро… Алексу бацише у тамницу, у подрум под ханом…
— Кад?
— Сад… Ја идем отуд. Страшне му муке спремају… Чуо сам шта су говорили… Маринко ће га мучити…
— Па?…
— Јављам ти да знаш, па се разговори с људима шта нам треба радити… Јер што је данас било с њим, биће сутра с тобом… с Јовом… и другим људима… А ја идем Станку.
— А где је он?
— Они су сви на Подинама… Ту је и харамбаша. Дошли су пре неколико дана… Идем да кажем: више се не може трпети… Па кад њима то кажем, онда идем Катићу, Стојану, проти Николи… Свима ћу им рећи да нама није вајда од њиховог сашаптавања, него, ако ће што чинити, нека почињу!… Збогом, попо!
И окрете се назад, па се упути Подинама…
Ишао је нагло. Зној му се слеваше низ лице… Издалека је чуо потмули жубор Дрине и ишао му ближе. Одједном стаде и загракта.
Из луга му се одазваше. Он пође неколико корака кад искрену човек преда њ.
— Ти си, Дево?
— Ја, Јоване. Је ли ту харамбаша?
— Ту је…
Дева се упути к њему.
Харамбаша и дружина засели по зеленој трави. Дева виде да им је својим грактањем прекинуо какву лепу шалу Заврзанову. Кад га видеше, сви се дигоше на ноге.
— Помаже вам бог! — рече Дева.
— Бог ти помогао! — загрме са свију страна.
— Шта ти је? — упита харамбаша, видећи његово снуждено лице.
— Зло.
— Зло?! — повикаше сви.
— Зло, Станко! Оца ти отоич бацише у тамницу.
То дође ненадно. Станко му пође, али посрте, јер му се смрче пред очима… Хтеде нешто рећи, али му се свеза језик…
— Како? Зашто? — заграјаше са свију страна.
Дева исприча све, од самога почетка.
— Па каква му је то тамница? — пита харамбаша.
— Ја сам једаред само завирио! — рече Дева. — То је таки јад да и саме гује беже одатле…
— Харамбашо! — рече Суреп — да избављамо човека!
— Јест, јест, да га избавимо! — повикаше са свију страна. — Да идемо сви!…
— Сви нећете!… Нису вредни да на њих крећем сву моју чету!… Је ли, Дево, колико Турчин има пандура?
— Десет.
— Десет и два дванаест… четрнаест… добро! — рачунао је харамбаша. — Онда нека пође Суреп… Илија… Станко… Зека… Јован и Јовица… То ће бити доста…
— Доста! — јекну Станко. — Ја ћу им сам дати посла! Поклаћу их као јагањце!…
— Лакше, Станко, лакше! — рече харамбаша. — Ти заборављаш да са угурсузима посла имаш!… Да су то јунаци, ја бих послао тебе и још двојицу, али то су угурсузи… Сурепе! Ходи овамо!
Суреп му приђе и он му стаде лагано наређивати шта све да ради:
— Прво иди попу, па се с њим споразуми… Дева и Заврзан нека све добро разгледају, јер од њих не треба гласник да изиде… Нико од њихових не сме причати шта је било!… Можеш их помлатити, можеш их и мени довести — то ми је свеједно!… То што учиниш — учињено је…
— Добро, харамбашо!
— На Станка ми пази! Он је жесток. Не дај му да налети!…
— Добро.
— Спремај се! — викну харамбаша.
И док длан о длан, све је било готово.
— Дево!
— Чујем, Срећко.
— Попа ми поздрави… и… пазите…
— Не брини… Збогом!
— Збогом! — рече харамбаша. — Овде ћемо се видети.
Окорамише дуге шаре, па се кренуше. Заврзан је поигравао…
— Станко! — рече он. — Баш ми срце на мери што и мене харамбаша одреди!… Не знаш како волим што ћу једаред изблиза видети твога Крушку!…
Станко је ћутао. У њега беше ушло сто бесова. Чинило му се да миле а не ходе, па је одмицао испред свију.
— Станко! — викну га Суреп.
— Шта је?
— Лакше.
— Ја̂!… Лако је вама!… Можете ако хоћете и одспавати мало, али мени није лако! Да бог дао крила имам, ја бих одлетео тамо!… Јер тамо је мој отац, и лежи ни крив ни дужан!… Можда га муче свакојаким мукама ти бездушници! Ја морам журити!…
— Па немој ти тако.
— Не пристајте ми на муку. У мени крв кључа од беснила… Ја на очи не видим од муке… Ако хоћете, пожурите; ако ли нећете, ја идем сам!…
— Па ми смо и пошли тамо! Не брини!… Твога ћемо оца ишчупати! — рече Суреп.
Кад стигоше до Стараче, Суреп заповеди да стану. Онда зовну Деву на страну, па се стаде нешто с њим разговарати. Затим Дева оде.
— Је ли, Сурепе, а шта ми чекамо овде? — упита Заврзан.
— Што треба — рече Суреп кратко.
— Добро. Али нама треба много штошта.
Суреп само слеже раменима.
Са Станка је ђаво кожу дерао. Он не могаше појмити то његово очекивање. Љут као рис, само је попреко погледао свакога ко би му ма једну речцу проговорио.
Ноћ се спусти на земљу. Беше то тиха, летња ноћ без месечине. Из луга се чула песмица птичија; ветрић је шушкао по лишћу као мали лопов…
Око Станка се земља окретала. Већ му прекипе. Цикну и баци Сурепу ове речи:
— Ти седи… може ти се, а ја идем!
— Ти нећеш ићи!
— Ко ми то брани?
— Твоја заклетва… Заклео си се на хлебу и соли да ћеш слушати заповести старијега.
— Али…
— Он је знао шта је заповедио. Ти само можеш покварити сав посао!… Кад човек нешто ради, он треба да ради паметно… После се не вреди кајати… Седи!
И Станко се спусти.
Једва у неке ето Деве. Суреп му изиде на сусрет.
— Шта је?
— Добро је. Тамо су код субаше.
— Сви?
— Сем Лазара.
— А поп?
— Он се нада. Припремио је све што треба.
Суреп се окрену дружини и више шапатом рече:
— Полази!
Станку као да неко скиде терет с душе… Хајдуци већ беху на ногама.
— Пази! Опрезно само!… Илија! Ти ћеш заићи од честе са девом и Јовицом, а Станко, Зека и Јован ће са мном. Само полако… Кад дођете пред сами хан, ви станите. Нека нико ништа не почиње док ја не заповедим.
И кренуше се…
У Крушкиној одаји горео је жижак. Крушка је био врло узнемирен… Опет га беху спопали они чудни снови… Зато је и позвао Ивана и Маринка да седе с њим.
Сви су били као у неком полусну. Пандури су спавали у хану крај огњишта. Напољу је пиркао ветрић и гонио суво лишће…
Крушки пале трепавице као да му је неко брег на њих навалио. Он се намести и заспа…
И тек што је уснуо, а јави му се Станко с четом, стоји на прагу и погледа страшним погледом… Хтеде дрекнути, али му се реч узе…
Станко са Сурепом, Зеком и Јованом беше на прагу… Турчин протре очи. Мислио је да сања, али то беше грозна јава.
— Да се нико није макнуо! — грмео је Станко, а око му сева као муња.
— Јесте ли повезали оне у кући? — пита Суреп.
— Та мани их! — одговори Заврзан. — Вредни неки Турци!… Ево, сами се вежу!…
Па се грохотом насмеја.
А тај смех одјекну некако страшно у души Крушкиној.
Станко уђе у собу са голим јатаганом у рукама. Погледа оштро Турчина, па грмну:
— Везуј се!
И не знајући шта чини, Турчин се стаде распасивати.
Иван и Маринко окаменили се на месту. Станко погледа Маринка, па му рече:
— Помози твоме Крушки, вежи га!…
И Маринко послушно, као снаша, приђе и стаде везивати Крушку.
— Боље стегни!
Маринко цртеже.
— Душмански! — цикну Станко.
Маринко удари коленом Крушку међу плећке. Плећа улегоше а прса одскочише… Појас утону у мишице. Крушка беше модар као чивит.
— Тако!… А сад, деде газда-Ивана.
Маринко приђе па притеже и Ивана као и Крушку.
Кад се то сврши, Станко приђе Турчину и изврте га као какву кладу, исто онако као што је некад сањао. Онда се наже нада њ.
— Је ли, Турчине, где ми је отац?
Зашкрипа нешто у грудима Крушкиним. Он заусти да рекне, али не може.
Станко замахну ножем.
— Где је, одговарај!
— У подруму… — простења Крушка.
Суреп викну:
— У подрум идите па изведите Алексу!
Заврзан и Јовица поскочише као јелени… Кад отворише подрум, видеше Алексу где лежи усред оне каље. Руке му окрвављене, одело поцепано а међу прстима, улепљени блатом, седи праменови косе његове…
Изнеше га напоље. Старац је лежао непомично. — Заврзан се наже нада њ.
— Шта је? — упита Јовица.
— Још дише…
У тај мах Станко истрча из хана.
— Где је, где је?
— Ево га! — рече Заврзан.
Станко паде по старини. Љубио му је смежурано, каљаво лице и руке.
Старац поче долазити к себи.
— Воде… — шапутао је…
Потрчаше да воде донесу. Суреп рече Јовици:
— Ходи и пази на ове!…
А он приђе, узе врг, па стаде Алексу водом кропити… Наслони му затим врг на опечене усне и пусти неколико капи…
Као миље неко разасу се живот по снази Алексиној. Он се опре рукама, али још беше малаксао.
— Воде!… Воде!…
— Не смемо му много давати, то би га убило! — рече Суреп и пусти још неколико капи на његове суве усне…
Онда се окрете Заврзану:
— Понеси Алексу! — рече му.
Зора је свитала. Месец у последњој четврти тек избио и оборио своје рошчиће земљи. Свежина се дизала и будила све живо…
Хајдуци су журно одмицали. Од неколико пушака начинише носила, на којима су Алексу носили. Станко је ишао поред оца, гледећи и пратећи жедним погледом сваки покрет његов…
Алексу прилично оживе свежина. Он затражи да га спусте, па онда поиска воде…
Суреп му даде, али само један гутљај.
— Немојте ме мучити… Изгорех!
Суреп ништа не одговори, али му више не даде.
Заврзан погледа нада се:
— Господе, да лепа дана!… Али, лов је још лепши. Је ли, Сурепе, харамбаша ће се више обрадовати оној тикви ћелавој (и ту показа на Крушкину главу) него да му носимо од злата јабуку.
Суреп махну главом у знак одобравања.
— А већ за Станка и да не говорим!…
— Данас је мој дан! — рече Станко, а очи су му севале од задовољства. — Само да ми би наћи још онога!… Њему, њему да ми је да се светим!… Он не би умро како се умире!… Сав страх мора најпре осетити!…
И приђе заробљеницима, које је Зека гонио.
— Па, Иване Миражџићу! — рече јетко. — Шта сад велиш?… Ето ти сад и твога Крушке и твога Маринка… Кажи им нека дигну потеру! Зар под седу косу да се обрукаш?… Срамота!…
Иван оборио главу. Сад тек беше му јасно колики је грех учинио; сад је тек потпуно осетио колико је велика мржња коју је на се навукао!… Реч му се узела. Није му жао било седе главе, та он се и онако доста наживео, али му је жао оне његове нејачи, што ће она ни крива ни дужна испаштати грехе његове. Напреже снагу па рече:
— Станко!… Богом ти проста моја глава!…
Али… немој се светити!… Оно што је тамо… није криво ништа…
— Онај је онде био крив, је л’? — упита Станко и показа на Алексу.
— Бог ће питати!
— Ама док до бога дођеш, хоћу да те питам ја!… — јекну Станко и поче дрхтати. — Ја сад с тобом хоћу да говорим!… Упамти, Иване! И кад бих могао да ти најстрашније речи добацим у лице на твоме последњем часу, опет је то мало према греху који си ти учинио!
Иван завеза. Он је видео пред собом разљућена риса. Очи су Станкове муњом палиле…
Дан је све више освајао. Сунце је пробијало кроз густо лишће и већ се осећала топлина зрака његових.
Наједанпут стадоше. Заврзан залаја и одазва му се лавеж. Онда неколико оружаних хајдука изиде им у сусрет.
— А… уловисте их? — упита Ногић.
— Уловисмо! — рече Заврзан. — И ма колико да су били љути ови пси, падоше нам у клопку и не регнуше!…
— Хајде, хајде, чека харамбаша.
И дођоше на место. Харамбаша и дружина поздравише их весело. Зека привеза ону тројицу за један танковијаст јасен, а Алексу принеше оној клади на којој је седео харамбаша.
Срећко се наже над Алексом.
— Јеси ли жив, брате? — упита га он.
— Жив сам… Воде!…
Срећко потеже своју чутуру.
— На, напиј се!… Ово ће те окрепити…
И Алекса повуче два-три гутљаја из чутуре…
— Можеш ли устати?
— Ако могнем…
Станко притрча и придржа га… Страшно је изгледало измучено лице Алексино…
— Намести га овде, поред мене… — рече харамбаша. Посадише Алексу на кладу… И он, наслоњен на харамбашу, погледа она три несрећника…
— Сад ми испричајте све како је било. Деде ти, Илија!
И Заврзан поче причати све до ситница. Кад би готов харамбаша рече:
— Право ми је! Све је добро било!… А сад?… Шта ћемо сад?
— Да их побијемо! — рече Станко.
— Да им судимо! — рече Суреп.
— Да им судимо! — заграјаше са свију страна.
— Зеко! — рече харамбаша. — Одреши их и приведи овамо…
У млађега поговора нема. Хајдуци се окупише око харамбаше све по реду и по старешинству.
Зека их приведе.
— Турчине! — рече харамбаша. — Ти си овде пред судом осветника… Ми знамо твоја дела. Ти си постављен за старешину у Црној Бари?
Крушка је ћутао.
— Немој ћутати! — рече харамбаша. — Ти си постављен за старешину ономе народу. А старешина у једном селу, то је исто што и старешина у једном дому. Је ли тако?
— Па шта сам окривио? — упита Крушка.
— Завађао си народ.
— Јок ја.
— Јеси.
— Сад сам у твојим рукама, — можеш ме натјерати да признам, али нијесам. Све је бјежало од мене. Једини ови Маринко и ови Иван што беше онако људи према мени. Ја саму овој Црној Бари био жељан људи и лијепе ријечи… Све ме је гледало попријеко… Ја рекнем ријеч, а они оборе главе… Шта сам могао ја квара учинити?… Реци, Иване!… Реци, Маринко!…
Хајдуци су ћутали. Иван и Маринко исто тако.
— Ја сам био мученик! — настави Крушка. — Да сам пао у постељу, нико ми се живи не би нашао!… Сироче од малена, ја не знадох ни за оца ни за мајку. И онда… ја завађао!… Ко се с ким завадио?…
Опет нико речи. Крушка се окуражи. Помисли да ће их и расплакати, па настави:
— А бог је и мене створио као и друге, као и вас. И ја сам човјек, који срце има… Зар ја немам својијех јада, зар ја немам суза и зар ми не треба нико пред ким бих се могао изјадати и заплакати?… Реците!… Зар вас нијесу јади у гору натјерали?… Зар нијесте то због срчанијех бола учинили?… Па кад је тако, онда шта сам ја крив?
— Не би био ништа кад би тако било. Али није тако.
— Тако је.
— Дево! Ходи овамо! — рече харамбаша.
Дева приђе.
— Чуо си шта Турчин рече?
— Чуо сам, али Турчин лаже!…
Крушка га погледа убезекнут, а Маринко и Иван пребледеше као смрт.
— Ови је луд… Он бунара којешта! — рече Крушка.
— Ха-ха-ха! — насмеја се Дева. — Јест, ваша ме сила научила да бунарам, али ја нисам луд! Нисам луд већ и зато што сам ти од твога доласка сваку стопу пратио. Ти ниси могао клањати твоју молитву а да те моје око не смотри!…
И онда стаде причати све што знамо. Сваки договор с Маринком, Иваном и Лазаром, сваку речцу, сваку намеру њихову…
Ноге заклецаше под Турчином. Он се запрепасти кад чу да овај човек зна све, сваку и најмању помисао његову…
Дева је говорио речито, отворено. Хајдуци зинули од чуда, запрепастили се!…
— Тако је, Турчине! — завршавао је Дева своју оптужбу. — Тако је! И хоћеш ли да знаш ко ти је омео све твоје намере?… Ја, Турчине! Ја и онај поп, који је као орао лебдео над Црном Баром и није дао људма да падну у твоје замке!… Деде, реци да није тако!…
Турчин се сруши као громом погођен.
Из Девине приче видело се да су главни кривци Крушка и Маринко. Међутим, Иван је био оружје у њиховим непоштеним рукама… Он је невољно запао у клопку, из које се после није могао искобељати…
Харамбаша се замисли, хајдуци су ћутали.
— Браћо! — рече Срећко после дужег размишљања… Велите да се Турчин и Маринко убију.
— Велимо!… — загрме са свију страна.
— И то одмах! — додаде Станко.
— Јест, одмах… Теби су највише пакости учинили, теби их дајем! Узми двојицу-тројицу, па их води тамо у шуму…
— А Миражџић?
— И њему ћемо судити.
— Зар без мене? — упита Станко.
— Чекаћемо те.
Станко зовну Зеку и Заврзана.
— Потерајте ова два Турчина! — рече он с неком грозничавом радошћу. Очи су му севале као у мачке…
Ни Крушка ни Маринко не могоше ићи. Али се Заврзан и томе досети.
— Знаш шта, Станко? — рече он. — Пошто ови не могу ићи, то да свршимо с њима овде.
И ороз на његовој пушки кврцну.
Тај нејаки звук ороза јекну страшно. И Маринко и Крушка пренуше и скочише.
— Ићи ћемо! — рекоше обојица у глас.
— А… ићи ћете!… — насмеја се Заврзан. — Онда, друга ствар. Ја као човек велим: ако не можете, да вас не мучимо. Али већ кад можете, онда… да се иде… Хајде, Машо кућо, хајде полако… Сад бар можеш бити сербез. Тамо има пуно Турака, можеш их се надворити до миле ласти…
Пођоше… Кроз густо лишће пробијаху сунчеви зраци. Хиљадама бубица милело је по земљи и пролетало око глава њихових.
А у Станку је кипело. Он је смишљао муке. Он је хтео да их натера да осете шта губе, да осете сву страхоту смрти. Душа му је у коталац потезала од силних жеља…
Међутим, то је Заврзан вршио да би се нашалио.
— Видиш, газда Крушко, како лепо сунце сија. Бадава!… Што бог да, он да! Ето, ова бубица!… Видиш како мили. А она је срећнија од човека… Шта је теби вајде сад од свега твога господства. Ништа!… Мреш од страха кад помислиш шта ће од тебе бити за тренут-два… А ми се на то научили, па свеједно… И кад нема какве потере, ја заседе, ја се лепо убетежим.
И Маринко и Крушка ћутаху… Само си им на лицу видео како бледе, црвене и модре…
Заврзан осети нешто тешко на души. Готово се застиде што брбља тако с људима којима смрт над главом стоји.
И наста тајац. Чуло се само суво грање како пуца под ногама.
Наједаред Станко диже главу па рече:
— Стој!
Његов глас одјекну дубравом. Он следи срж у костима и Крушки и Маринку. Колена им клецнуше и они седоше.
— Овде ћемо… Ево овај храст. Ту ћемо нашег потурицу подићи…
Маринка поче остављати памет. Крушки изиде сан на очи. Њему се учини да је баш ово дрво у сну видео. Хтеде замолити да га уклоне одавде, али му се реч узе.
— Деде, Заврзане!… Деде, побратиме!… На посао!
И ови приђоше ближе.
— Немој тако!… Прво ћемо Маринка обесити, па ћу онда ја с Турчином свршити рачун.
И он се маши први Маринка, те му одреши руке, али у исти мах од појаса направи омчу, па му је натаче на врат.
— Тако… А сад, устај!…
Онај страшан поглед диже Маринка. Он је бленуо сад у једног, сад у другог. Станко га поведе и доведе до храста. Круна храстова беше доста ниска…
— Заврзане!… Ал’ не! Ја ћу се препети!… Морам то својом руком учинити. Бог би ме убио кад бих коме другом дао!…
Успуза се уз дрво, па се спусти ближе оном граном. Цупну два-трипут ногом да види је ли довољно јака, па викну:
— Приведите га ближе!
Маринко се наједанпут освести. Он виде шта га чека и стаде се отимати. Али га стегоше чврсте Зекине мишице.
Он стаде уједати…
— Та дај га овамо!… — рече Заврзан, па га докопа по средини и принесе ближе дрвету.
Маринко се дерао из свега гласа.
— Шта је?… Шта се дереш? —— рече Станко. — Док си гасио огњишта и мучио јадне старце, смејао си се, погана веро, а сад се дереш!… Шта ти је?
— Не допада му се дрво! — рече Заврзан. — Него, држи крај!…
И добаци Станку онај други крај појаса.
— Придигните га мало! — рече Станко.
Зека, онако висок, диже га сасвим до гране. И Станко привеза појас за грану…
— Сад пуштај!… — рече он.
Пустише. Маринко се копрцну два-трипут, очи му искочише, а језик испаде из уста.
Станко погледа Крушку.
— Јеси видео, Турчине?
Али Крушка ни да би речи.
— Е, сад је на тебе ред. Право је да твој Маша види шта ће и с тобом бити! — рече он, па сиђе с дрвета.
— Хоћемо ли и њега вешати? — упита Заврзан?
— Њега нећемо. Њега ћемо клати.
И приђе, завали му главу па потеже јатаган. Баци поглед на Маринка, па рече:
— Гледај, Маринко!… Ево шта чиним од Крушке!
И задену јатаган у грло… Млаз крви шикну… Нож се зари још дубље…
Онда отури главу Турчинову. Нож обриса о његово руво, па га метну у цагрије…
Па диже главу и скиде капу.
— Господе! Хвала ти на овом лепом дару!… Али, Господе, дај ми да докусурим моју освету!… Ово је само почетак…
Метну капу на главу, па се окрете друговима:
— Хајде да судимо Ивану!…