Део 1, Поглавље 6: Преображај
Водећи Јелицу и држећи је чврсто за руку, Станко изиде на пут. Онда стаде, загледа се у очи Јеличине, па рече:
— Иди кући.
— Добро — рече она послушно и извуче своју руку из његове.
— Него… стани!…
Она стаде.
— Је ли, Јелице? Право ми кажи: или волиш мене или њега?
Она се зарумене и обори главу.
— Ти знаш — прошапута.
— А за њега не мариш?
Не марим.
Нимало?
Нимало.
И… свеједно ти је? Свеједно!…
Добро, иди сад!
Она се окрете и оде најлак.
Он погледа жалостиво за њом… И што је она више одмицала, њему све жалије… А кад је неста с очију, он се покаја и хтеде је викнути.
Али се уздржа…
Још му је грмело у глави, још су му црвени колутови летели пред очима, а на души му некакав тежак терет, тако тежак да му је тело притискивао па не може да иде.
И он се вукао и посртао као пребијен. Све беше неодређено и збуњено у мислима његовим. Он још није могао ни појмити, а толи размишљати о догађају који се десио. Мисао се његова отимала од забуне, али она беше тако замршена и преплетена, тако пригњечена оним леним немаром да се не може ни маћи између зидова тесне лобање…
Сунце је било већ на смирају. Око његове главе зузукаху комарци; са свију страна чуо се цвркут… И у тој лепоти сунце се лагано спушта, нестаје га на заходу, у оном лепом руменилу које је свакога дана друкчије…
А Станко, који би се вазда загледао у излазак и залазак сунчев, који се бацао у сањарије чим инсекти зазузучу око њега — први пут то не погледа.
Он је ишао тромо и лено… И стиже кући.
Радени људи рано вечерају, рано лежу, да би раније сутра на посао устали.
Отац његов, који ништа не знађаше о догађају, дочека га с прекором:
— Тако свакад! Никад ниси дошао кући као друга, срећна браћа!… Свакад њега морам чекати!…
Станко сагао главу и ћути.
— Момчадија!… Момчадија!… Трице и кучине!… Само пиљи девојкама у зубе!… Не знам какве су и те девојке! Што им не кажу: идите, море, кући! — викао је старац. — Све се искварило!… Нема ту момка па да га свећом тражиш!… Маро!… Је ли готово?
— Јесте, тајо! — одговори снаха.
Старац се придиже са свога места, узе воштаницу што беше прилепљена уза зид и запали. Мара му принесе, у земљаној кадионици, жара. Он узе с полице зрно тамњана, прилепи свећицу уза зид, спири пухор са жара и спусти зрно… Подиже се плавичаст, мирисан дим, а старац се прекрсти.
— Ва им’ оца и сина и светога духа, амин!…
И онда поче кадити прво свећу, онда себе, на кућане по реду и старешинству… Затим отпоче молитва, у којој је старац призивао све божје угоднике да помогну дому и народу његовом: здрављем и берићетом… Чак је призивао и „добре“ и „зле“ духове: добре да му помогну, а зле да се отклоне од дома његова… дуго је трајала та молитва његова; много је прошло док старац учини последњи поклон, метнувши крст на се. Онда се окрете.
— На здравље вам молитва! — рече благо и весело као да није малочас викао.
Млађи приђоше руци и оцу и матери, и онда заседоше за вечеру.
За вечером се водио обичан, домаћи разговор. Говорило се о вршидби, коју је требало сутра почети.
— Богами, децо, пожурите. Има се доста посла ове јесени… Ето, морамо и овога женити…
И показа руком на Станка.
— Богами, и реда је — вели Петра, мајка Станкова.
Станко обори главу.
— Како да није реда?… Ја и Иван чекамо да нам се синови једног дана заплачу!… Вере ми, да их не иженимо ове јесени, руљали би као волови!
Сви се око совре засмејаше, само Станко не. Њему тек сад пуче пред очима, сад тек виде шта хтеде Лазар учинити с њим. Та он је пуцао на њега, он га хтеде убити!…
— Него, не знам коју ли је луду овај лудак нашао?… Иван ми рече да је онај његов бацио око на ону Севића.
Станку застаде залогај. Као да му неки докопа срце и трже га, такав бол осети.
Он скочи и побеже напоље.
— Еј, море! — смејао се старац. — Бајаги стиди се, а овамо би полетео четвороношке да се жени!… Добро, добро!… Хе-хе-хе-хе!… Је ли, бабо, да је луд?…
— Ха-ха-ха-ха! — смејала се мајка. — Па млад је, стиди се!… Ходи, вечерај, рано!
— Море, мани вечеру!… Не би ти он сад окусио па да су царске ђаконије!… Ха-ха-ха-ха! — смејао се старац.
— Па и ти, брате, много га дираш! — рече Петра прекорно. — Ето дете и не довечера!…
— Море, бабо, ћути!… Нека га! Зар си ми ти свакад повечерала!… Остави ти младости њено, није он гладан!
А док се они смејаше, Станко је муке мучио!
Његово скоро детиње срце отрова наједанпут љубомора, силна, бесна, страшна љубомора… Дакле, Лазар га хтеде убити зато да би га склонио с пута!…
И створи му се страшна слика пред очима: Као он мртав… Из главе му лопи крв и мозак… Отац, мајка, браћа, снахе, синовци, синовице — све јада и нариче… Њега спуштају у црну земљу… Око његова лица вуку се хладне змијурине… А тамо? Лазар се смешка на Јелицу; његов му је отац проси и она полази… Прилазе олтару…
Он рикну као рањена звер. У његовој души букну нешто. То беше гнев. Он је растао нагло као квасац, и испуни га свега. И душа, и срце, и… сваки дамар његов постаде гневан на Лазара.
Да је то њему Лазар казао, да је бар он ма шта опазио, он би и опростио. Али… Лазар хтеде њега убити само зато да не узме Јелицу. А у Станковим очима тај грех беше већи од сваког другог греха. Да му је Лазар не знам какву пакост учинио, да му је узео све до голе кости, и то би му опростио. Сетио би се детињства, младости, друговања, братске пажње, и опростио би му.
Али Лазар хоће Јелицу. И то мучки!… И још хтеде да га убије!…
А… то му не може опростити!
И он осети мржњу, силну, страшну мржњу према Лазару… Она беше велика. Он није хтео само да убије Лазара, он је хтео да га уништи, да ниједна љуљка од њега не остане!…
И та га мржња поче преображавати. Он је осећао како постаје други, сасвим други човек…
Право веле, у човеку је све: и добро и зло; обе су клице у њему. Коју више дражиш, она јаче и осваја.
Да Лазар није подстакао злу клицу у души Станковој, она би остала у њему мирна као јагње, успавана, па би ту закржљала и сасвим изумрла… Он би био добричина, миран, благ, скроман; правио би се мањи од махова зрна, поштовао старије, волео млађе; живео би у миру са суседима; склањао би се да га не дирају; молио би и преклињао и горе од себе да га не вуку по судовима, да се парби с њима… Мира ради попуштао би на ма штетовао… Једном речи, био би то миран сељанин: давао би богу божје, а цару царево, и бегу бегово, и никад се, ама једном речном, не би противио.
Али дарнута је клица зла. А она је буре барута. У то буре Лазар је бацио варницу, и барут је букнуо…
Сад — не заустави!… Груди Станкове постадоше вулкан који је бацао све, а није примао ништа. Никакви разлози више не могоше њиме овладати; ништа на свету не би га могло задржати да не убије Лазара…
Он је био човек свога доба. Јуче млеко мајчино, данас љути рис; јуче миран ратар, а данас велики војвода!… У тренутку се решавао на све. И, мећући све на коцку, он је морао победити… Није се освртао на прошлост, није мислио о будућности, њему је само садашњост била пред очима. Она му је говорила:
— Убиј Лазара!…
— Јест, убићу га… као муву!… Да пирнем, нестаће га!… Сад ми је мањи од мрава, а лакши од паперка!
И погледа у небо, па се стаде заклињати богу, звездама и плавом небу да ће убити Лазара…
Ходао је немирно по воћу; капу забацио на затиљак, те му ветрић хлади врело чело.
— Јест!… Убићеш га, али куда ћеш онда?… Знаш ли: ко убије, и њега убију? — шапуташе му један глас.
Он се трже, Заиста, тако је. Ако он убије Лазара, убиће и њега. И онда, Јелица опет неће бити његова.
То га запрепасти и готово поколеба… Зар да се одрекне Јелице? Па како ће проживети оне дане до смрти?…
Е, али како да остави Лазара? Зар да не казни греха његовог? И зар неће Лазар, ако у животу остане, опет мучки покушати да му живог узме?…
Душа га заболи… Ништа црње, мислио је, нема од живота његовог. Та, докле је год могао погледати унапред, видео је само патњу и неизвесност.
Стојао је као на ивици неког понора, не могавши се решити ни на шта.
— Да га убијем!…
— А куда ћеш онда?…
— У гору! — сену му кроз главу. — Јест, у гору!… И кад тамо будем, онда се не сме нико такнути Јелице!… Она само може моја бити!…
— А отац, а мајка?…
Он погледа. Врата на кући отворена. Јасни пламен осветлио им лица, смеју се и разговарају.
Ко да их остави?… Зар да их под седу косу убија? Зар да им под старост загорча дане?… Зар да им тако буде захвалан за њихова доброчинства и негу?…
Па онда, она добра браћа и снахе, па она мила дечица, синовци и синовице што их је он на свом колену цуцао, да они ведри и весели дани, радни дани што су шалом зачињени, па они лепи свечаници, па коло, па прело, па другови… Свега, зар света да се одрече?…
Живи пламен горео је у души његовој… Срце га је болело за тим мирним и тихим животом… Зној му облио чело… Он је стојао као окамењен пред том светом сликом домаћом…
А та слика, жива слика, као да га је мамила к себи, као да му говори: Ходи к нама! Сладак је живот у дому твоме!… Слатка је рука материна; благи су укори старога бабе! Ходи к вама!… Све ће бити што ти душа зажели. Довешћемо ми теби и Јелицу!… Тек тада ћеш осетити како је топла љубав њезина… Та, ти нигде згоднијег кутка за себе наћи нећеш!…
И ударише му сузе. Он рашири руке и пође да падне у наручје томе благу овога света…
Док се, уједанпут, крај ове лепе слике појави и риђе лице Лазарево.
Нешто врело, нешто страховито прожма му снагу… Он цикну, цикну као гуја под каменом… И све своје мило и драго, ову лепу слику, сложи на пламен и сажеже…
Оста нешто страшно у грудма његовим, нешто што зија као ала ненасита, оста освета…
Лазар и он не могу живети под небом, један мора бити мртав!
Он се реши у гору, али најпре да убије Лазара…
И, чудновато! Од тога часа он беше други човек. Нико више није могао раскварити намеру његову. То оста као у камен урезано… Отац, мати, браћа, деца, Јелица… све је на своме месту, али нада свима је смрт Лазарева… Чинило му се да неће моћи живети, да неће моћи дисати ако Лазар дише…
И, стегнувши песницу, баци страшан поглед на кућу оца Лазарева.
— Тешко теби, стари Иване! — рикну он. Тешко теби, крове, који си прво заклонио главу ономе зликовцу!… Од твоје куће, Иване, остаће кућиште, а од народа из дома твога страшна приповетка!… Тако ми Господ гласа не чуо, тако ме не огрејало сунце сутрашњега дана!…