Део 2, Поглавље 3: Зека
Северозападни део Мачве покривен је самим барама. Од Дрине, баш код саме Црне Баре, одваја се једна растока, која се зове Студена Бара. Та се растока одмах изнад Црне Баре зове Рибњача. Ту се разлева и прави мале острвиће, који су врло плодни. Од састанка изнад тих острвчића зове се Јовача, а мало даље Засавица. Студена Бара каткад и пресуши, али у Засавици свакад има воде, много воде. Њене су дубине ужасне. Превари се човек гледећи шаш и локвањ на површини њеној; али кад су једном хтели извући један струк локвања из корена, запрепастили су се, јер је струк био дугачак осамнаест мушких педаља, и опет није с кореном извучен него прекинут.
Сељаци из Равња, Засавице, Раденковића и других околних села не зову Засавицу реком него језером. И имају право. Јер доста пута пресуши и извор и ушће њено, а она пуна воде као и обично.
Чудновато је њено становништво. Има ту водених тица сваке сорте, а рибе као и у Сави.
Ту поред Саве и Засавице најрадије се бавише хајдуци. Близу им је обала да би могли, у случају потере, сачувати своје главе и бекством се спасти. Даници њихни зваху се разно. На самом ушћу Дрине у Саву даник се звао Парашница… Изнад села Банова Поља други је даник Вишкупија, а изнад села Раденковића био је трећи даник Дренова греда.
Сва та места беху обрасла густом шумом, сем тога сва беху поред воде, те су од воденичара добијали храну и другу потребу.
Кад се Срећко харамбаша вратио с дружином на Дренову греду, дочека га Ногић врло весело.
— Добро дошао, харамбашо!
— Боље нашао!
— Богу хвала, сви сте живи и здрави!
— Хвала је богу!
— Да те обрадујем, харамбашо!
— Чиме?
— Приновком.
И како се све беше дигло на ноге да дочека свога старешину, Ногић му показа једног човека што стојаше одвојено, уз један пањ.
Могло му је бити нешто преко тридесет година, крупан, крупнији од свију у дружини, смеђ, лепих брка, леп као уписан. Оно велико господско око гледаше слободно и отворено право у зеницу.
Харамбаша му приђе.
— Одакле си? — запита га.
— Из Херцеговине — рече, а глас му је грмео као грмљавина.
Кад си прешао овамо?
Данас. Препливао сам Дрину.
Ко те упути к мени?
Неки воденичар?
Знаш ли му име.
Не знам. Само ми рече: иди те наћи Срећка харамбашу. Пођи овијем путем па ћеш право у његову дружину, и кажи му: Дева ме послао.
Говорио је слободно, отворено. На први поглед допао се харамбаши.
— Добро, добро… А како оно ти би име?
— Зеко.
Хајдуци се згледаше.
— Како му је то име! — рече готово гласно Заврзан.
— Тако су ме звали откад знам за се — рече он и погледа Заврзана.
— Па шта си рад? — упита харамбаша.
— Дођох к теби, на шта ми наредиш! Видиш, богу хвала, да се на данашње вријеме не оре и не копа. Данас ко срца има мора у гору.
— А што остави огњиште?
— Од добрина! — јекну из његових груди као ветар. — Побјегао сам да главу склоним… Турци ми побише све; оста ми само мајка и њешто нејачи. Остасмо: они да јадују а ја да крвим!…
— А знаш бар по имену свога душмањина. — упита харамбаша.
— Турчин!… другог имена не знам, а и што ће ми!… Звао се он Мујо или Мехо, Асан или Алија — мени је душманин јер је Турчин!… Зато дођох овамо, мислећи да вам нећу бити наодмет… Ја се надам да се нећу постидјети!…
Видело се да се допао хајдуцима. Привикаше са свију страна:
— Да га примимо, харамбашо!
— Нек бар Станко има пара да нас не буде „лијо“ — рече Заврзан.
— Бога ми је потешко Станку пара наћи, он пушком коље! — рече Суреп.
Та Сурепова реч вредела је Станку толико колико кад би га и гусле певале.
— Лијепо, — рече Зеко — бог ће дати да и мене видите у окршају!…
— Добро, соколе, примам те! — рече харамбаша.
Па пошто и он окуси хлеба и соли, почеше му прилазити хајдуци и љубити се.
Окретоше шале и приче. Заврзан се журио да задовољи радозналост својих другова. Причао је о Станковом мегдану, и мада је то заиста јуначко дело, опет га је Заврзан толико окитио да се чак и самом Станку учинило да прегони.
— Браћо! Људи! — викао је Заврзан одушевљено. — И ја умем гађати!… И сви ми умемо гађати, али онако… Говори, Сурепе! Та, проговори, онемео!…
— Ти говориш за десет жена! — рече Суреп, а сви прснуше у смеј.
Заврзан ухвати Станка за раме.
— Слушај! Слушај само како брбља! Та твоје ће јунаштво учинити да се чак и Суреп расприча!…
Зека је погледао сад једнога сад другога. Станко му је од првог погледа пао на срце. Дивио се поузданој руци и сигурном оку… Разгледао је, заједно са хајдуцима, сребрњаке и јатаган што је Станко добио и дивио се изради…
Заврзан исука јатаган, па се загледа у оне шаре исписане по њему.
— Зеко! — рече.
— Чујем.
— Јеси писмен?
— Јесам, у длане! А што питаш?
— Мишљах писмен си, те да прочиташ ова турска слова. Ја мислим да овде пише име бегово.
Зека се наже над јатаган, па показујући прстом срмали шаре рече:
— Ово не умијем читати; али погледај ове пјеге, њих знам. То је хришћанска крв. Дошло доба да их спира погана турска крв!…
— Дошло, богами! — рече Заврзан и махну јатаганом око себе. — Ала је згодан! Види, Сурепе!…
Суреп се одвојио од дружине, сео на једну кладу, поронуо у мисли, на и не слушаше разговора. Кад му Заврзан поднесе јатаган, он диже главу и погледа га.
— Шта? — упита.
— Види како је овај јатаган згодан, ево махни!…
— Ја никад џаба не машем! — рече Суреп, па опет саже главу.
Хајдуци се засмејаше, а Заврзан рече:
— Море, па ти и људе засмејаваш!… Је ли, Станко?… Ма, чиме нас тако омађија?… Откад ти дође међу нас, и Суреп се прођаволи!…
Суреп само одмахну главом, као да би хтео рећи: Хајд’, хајд’!… Брбљај, нек’ није речи у теби!…
И опет наста шала. Отпочеше јуначке игре… Наста права граја: надскачу се Станко и Зека. Али им се срца разиграла, па не дају један другом преда се. Скокови су били ужасни, али скачу један другом у стену…
— људи… ово је сло̀та! — рече Латковић.
— Сло̀та, богами!
— И ја хтедох скакати, али… боље да се не брукам! — рече Латковић, па седе.
— Зеко! — викну Заврзан.
— Чујем.
— Хајде прескачите Клемпу!
— Ког Клемпу? — упита Зека наивно, а сви се засмејаше.
— Онога што је обесио уши, па седи.
— Па зар је њему име Клемпо?
— Тако га мати од милоште прозвала — рече Заврзан.
Смех се разлегао по дубрави.
— Ама према човеку и уво! — рече Латковић. — Али, ти, завешче један, куд си ти пристао?…
— Пристао у дружину, да би се мало насмејали… Зар нисам?…
— Јеси, јеси! — привикаше са свију страна.
— А да би моја шала што слађа била, зато си ти, Клемпо, у дружини.
— Боље би било да нам штогод причаш него што којешта дробиш! — рече Латковић.
— Па не браним. Баш сам оран за причу.
Сколише га са свију страна. Он седе на земљу и поче причати причу о једној паметној девојци, што је имала крив нос…
Док је он причао, Зека је једнако посматрао Станка. Нешто га је вукло к њему, као да му је брат рођени. Гледао га је дуго, па га онда повуче за рукав.
— Не замери што ћу те питати!
— Шта?
— Јеси ли ти јуче ступио у дружину?
— Јесам.
— Је ли то тебе оцрнио побратим?
Станку севну око и букнуше образи чим се сети Лазара.
— Откуд ти то знаш?
— Казао ми воденичар. Све ми је причао: и како ти нијеси крив, и како су подметнули и закопали ону кесу у твоје ђубре… А то су све, по жељи субашиној, учинили твој побратим и неки Маринко…
— Јест. Тако је и мени казао. Ама ја не знам откуд он то све зна!… Да не греши он душу?… Ја бих рекао да је свему крив онај несрећник… Али, ако бога има, платиће ми!
— И, воденичар вели да ће ти се отац и кућани много намучити. Све устало на њих као на бијелу врану. Све се склања од дома твојега као да у њему чума мори…
На Станкову душу као да планина паде… Јадни његови родитељи! Поштено име, добар глас што га је имала кућа Алексића — све оде!… Као да је град потро… И сад јадају и кукају. Нико живи не чује тугу њихову; нико не верује да они нису ништа криви.
— Ох, Лазаре!… Лазаре!… Ваљда има жива бога!…
Зеку то гану до дна душе, он приђе, ухвати Станка за руку, па рече:
— Брате! И мени је неправда учињена!… Мени су Турци кућу затрли, и тешко ми је!… Али ми бар оставише поштено име… Твој је јад гори: теби хтједоше узети и име и главу…
Па, видећи да Станко ћути као заливен, настави:
— Бог ми је свједок!… Твоји јади и моји су, јуначе! Изгубио си побратима — ево га!… Ја ћу ти бити и друг, и брат, и… све!… Ко је теби натрунио, и мени је!… Хоћеш да се збратимимо?…
Па га гледаше оком пуним сузе и сјаја.
— Братство примам, али освета је моја! — рече Станко, пошто га је неко време нетренимице гледао. — Ја мислим да нема веће сласти ни среће од освете!
— И примаш братство?!…
— Примам, побратиме!
Стискоше руке један другом и пољубише се, па онда дигоше очи к небу… Ни чули нису шале Заврзанове, који је гору засмејавао… Ноћ се спуштала лагано као смрт… Харамбаша викну дружини да се богу помоли. Преста шала и смех. Све се диже на ноге и стаде по реду и старешинству. Станко принесе харамбаши жара на једном иверу, а овај из свог јанџика извади зрно тамњана, спусти на жеравицу па поче кадити себе и дружину. Молитва је била топла и срдачна. Нико не би рекао да су ови побожни људи горски хајдуци; нико не би рекао да је сваки своје хајдуковање запечатио бар по једним убиством…