Део 2, Поглавље 16: Први сусрет
Шта ти се није радило у Црној Бари и околини да се похватају хајдуци, па ништа!… Обили су ноге и Лазар и Маринко, па узалуд. Они их пронађу, чују да су на неком месту, јаве Крушки и дигну потеру. Па кад тамо, нигде никог…
Цела зима прође у томе витлању. Боже!… Како ли се изменила Црна Бара!
Нема оног веселог збора ни разговора. Где двојица говоре па трећи дође, они ућуте…
Иван кмет, а људи га гледе горе него оног пандура субашиног. Његов Лазар се сасвим одбио од куће. Сваки у бога дан је поред Турчина, па ту с Маринком и Крушком очајава.
А Крушка?…
Крушка сања страшне снове. Од онога дана таку је страву ухватио од Станка да само треба да чује име његово па да пребледи као смрт… Сваку ноћ понеко мора седети код њега да му држи страх…
Него, ејвала Црнобарцима!
То се све одржа. Попа и Јова одржаше мегдан. Нико се више не да оцепити од своје браће. Чак је и Милош Севић постао друкчији…
То загорча живот Крушки.
Беше већ ославило пролеће. Пријатно беше седети увече пред ханом. Небо се осуло звездама. Из околних бара разлегао се крекет жаба. А Крушка би се, ништа не мислећи, удубио у ту музику, па ко зна докле би остао да га не зовну да спава.
Једне вечери седео је са Иваном и разговарао. Разговор им беше страшно суморан.
— Е, мој Иване, мој кмете, што ћемо болан? — рече Крушка.
Иван слеже раменима.
— Не знам ни ја.
— Тебе баш сви оставише?
— Сви.
— Због мене?
Иван је ћутао.
— Је ли?
— Ниси ти томе крив.
— Вјеруј, добри човјече, да сам ја благе нарави!… Ја не знам шта ми је те не убијем онога пса, попа!… Он је то све учинио!… Али, нека га!… Доћи ће ми на руку!… Одераћу га жива као јарца!…
— Готово, вала! — рече Иван. — Али ја ти велим да од њега црњег душманина немаш!… Па, после, онај Алекса! Богами, ако му ти не судиш, ја ћу му судити!… Да ти знаш како ми пркоси само!… Онај мој из коже да изиђе, ал’ ја га тишкам…
— Чујем да му је онај пас опет скоро долазио… — рече Крушка и најежи се.
— Био је, али као сен. Зачас га нестане. Вребао сам сву ноћ око куће, на ништа… А дошао је кући, видео га Лазар.
— Ја не знам шта ћу!… — рече Крушка.
Па се замислише… После подужег ћутања Турчин опет рече:
— Ја сам наумио нешто учинити. Послаћу Лазу сутра у Шабац, нека однесе моју поруку: да ми пошљу којег јаничара, да потерам за хајдуцима!…
— Бог те живео!
— Ако их тако похватамо.
— Сигурно.
— Онда, пошљи ми Лазу.
— Хоћу, хоћу, како не бих!
И сутрадан Иван опреми Лазара у рану зору…. Појахао зеленка, за појасом му пиштољи и јатаган, а око рамена шара.
— Дође пред хан, одјаха коња, привеза га за једно дрво, па уђе унутра.
Таман он укорачи, а иза хана се појави Дева, осмехну се, попрети прстом па замаче у луг…
Дан је освитао леп. Исток се руменио кад се Лазар опрости са Крушком, који изиде да га испрати.
— Па, дела, да ми с добријем гласовима дођеш.
— Ја бих то највише желео! — рече Лазар.
— Е, срећан пут!
— Хвала!… Дај боже!…
Коњ заигра под њим. Он га пусти, па га онда стаде шишкати, док му не пусти ра̀ва̂н.
Јутро беше лепо. Кроз свеже зелено лишће пробијаху сунчани зраци; славуј се натпевао са другим птичицама, које песмом својом поздрављаше сунце… Ваздух благ а свеж надимао му је груди.
Он се баци у мисли.
Тако леп дан… Тако све мило око њега, а у његовој души пакао… Он је несрећних, и преко свега још волео Јелицу, волео је оним страшним љубавним жаром што би био кадар сагорети све као пламен…
И све је ту, и она опет није његова. А није његова само зато што Станко још живи…
Зажуде му душа да га нађе.
„ Само да га видим!… — мислио је. — Само да га видим, па он више не би видео белога дана!… Убио бих га као ништа!… Онда сам га промашио, али сад га не бих промашио!“
И одоше му мисли далеко, далеко за оним облацима што се жбунају по плавоме небу, као мали јагањци по зеленој пољани…
— О чему ти није мислио!… О себи, о убиству Станковом, о Јелици, о Крушки… о свему… Па то оде у бесконачност… Мисао беше моћнија, и она побеже… Он је тежио за њом, али је заостајао…
И овлада њиме неко чудно нерасположење. Он осети равнодушност према свему… Није га се ништа тицало… И пече га сунчана зрака, и њему свеједно…
Онда дође малодушност. Пут му се учини врло дугачак. Осећао је да га крста боле од дугог седења на седлу… Он стаде да коња одмори и да мало ноге попружи…
Пође пешке. Наједанпут зец му пређе пут…
Њега нешто текну. Кроз главу му прође мисао, и он је гласно изговори:
— Не ваља.
И осети најпре неку хладноћу од оног густог луга… Затим га спопаде страх.
„Зар онај нас не може бити овде гдегод у заседи“ — помисли.
И нешто га ледено прожма целим телом… „Њему је лако!… Он је иза грма. Нанишани, и онда готова посла… Само да повуче!…“
Он поче дрхтати. Плашио се готово од свакога пања.
И стаде гонити коња да одмиче…
Одједаред иза једног храста помоли се једна рука; и то баш у часу кад он беше тиком поред храста. Та рука ухвати коња за узду.
— Стој! — зачу се глас.
И појави се човек иза грма.
Њему сенуше светњаци пред очима. Тај је човек био Станко.
— Доле!
— Доле!… — загрме опет.
Лазар, не знајући шта чини, маши се руком па̂са, трже пиштољ и скреса…
Станко посрте и пусти узду.
Коњ појури трком, али не Шапцу, него натраг. Лазар га није задржавао. Он га, управо, није ни могао задржавати, јер је био изгубио свест. Он није ништа знао ни о себи, ни о томе што је учинио.
Кад га је зеленко донео пред хан, кад га скидоше са седла и запојише мало ракијом, тада рече:
— Чини ми се сад се нисам преварио. Сад је убијен.
— Ко? — упита Крушка.
— Станко.
— Ти га убио?!
— Ја.
— Гдје?
— Пред самим Белотићем…
Тога вечера паде у постељу, с које се није дигао шест недеља.