Део 2, Поглавље 22: Окршај
Узе Станка за руку, па га одведе сасвим настрану.
— Шта је, побогу?!
— Ти си јуче имао право. Оног пса, Ивана, требало је убити!
— Шта је опет учинио? — рече Станко.
И спреми се да чује најцрње гласе.
— Још није ништа, а ако бог да, ти му нећеш дати ни учинити!
— На реци једном!
— Кад га Срећко пусти јуче, он се диже кући. Ја се лагано пришуљам, па за њим. Пред ханом га сачека Лазар, који јуче не беше код куће него у чаршији, па је тек стигао и пошао да га тражи. Мислили су да их нико не гледа, јер Лазар беше сам, па ти се расплакаше и једва кренуше кући. Ја полако за њима. Ноћ се спустила. Ја се ушуњам у авлију, па под пенџер… Говорили су много, али ово је најглавније. Јутрос је Лазар отишао у град да доведе војске, да ти на кућу нападну. Кућу ће ти запалити и побити све живо. То су наумили и попу и Јови… Кад сам видео Лазара да коња појаха, ја се кретох овамо; знао сам да си овде.
Станко се тресао као у грозници.
— Сто живота да имају и они и Турци, ваља им под земљу!
Па се окрете од Деве.
У тај пар искрснуше пред њим Јован и Јовица. Сваки упртио по јагње.
— Пуштајте јагањце! — рече заповеднички Станко.
—Што?…
— Пуштајте!… Најпре треба поклати курјаке!…
Јован и Јовица пустише јагањце. Хајдуци се узбезекнуше, јер Станко беше страшан.
— Опремај се! — рече он.
И док длан о длан, све беше готово.
— Дево! — викну Станко.
Али Деве беше нестало.
— Нема га! — рече Ногић.
— Онда, полази!
— Куда?
— У Црну Бару…
Узе пушку, прегледа ороз и кашилук, па крете; хајдуци за њим… Сунце се појави велико, сјајно и румено. Заврзан скиде капу и прекрсти се:
— Боже помози! — рече он.
Сви учинише то исто.
— Оваквог ти харамбашу волим — рече Заврзан — што не излежава. Јуче харамбаша, данас прави окршај!… Што смо хајдуци ако зулумћари од нас не пропиште?… А је л’, харамбашо?
— Шта?… — упита Станко, а усне стискао да не види дружина како поигравају.
— Коме ли се то у госте спремамо?
— Старим пријатељима.
— Да те се није зажелео Иван Миражџић?
— Јест, он главом!
— Е, лепо ће се провести!
Хајдуци се насмејаше.
— Баш бих волео да данас послујемо, али да је бар каквог посла!…
— Биће!
— Хвала милом богу!… Ја сам мислио да ћемо се оно вече пушкарати кад ти оно оца избависмо; али нам се не даде! Оно управо и нису били Турци него неке бабе!… Ја им реко’ шале ради: „Везујте се!“ а они, ваљда се нису научили шалити, појасеве на један другог за мишице! И свршисмо посла онако, без муке. А ону двојицу узе, опет, ти сам на душу… Ја сам мислио да ће им шара зарђати!…
Већ су били код Бездана. Станко баци поглед на оно место где је посрнуо кад је Лазар на њега пуцао. Цео догађај изиде му пред очи; срце му заигра од жудње за осветом…
Дева се појави из честе.
— Станите! — рече он.
Хајдуци стадоше.
— Ви ту очекајте, а Станко нек пође са мном.
Станко нареди Ногићу да са дружином сачека ту или њега или Деву, па се с Девом крете.
— Куда ћемо?
— Поповој кући. Тамо су сви; и отац ти је тамо. Мало су страховали, јер су мислили да те не могу наћи. Сад су без бриге.
И обиђоше, па на врата из авлије уђоше у кућу.
Тамо заиста беху сви. И попа Милоје, и Сима Катић, и кмет Јова Јуришић, Севић, Шокчанић, и многи други.
Станко назва бога и приђе им руци. Они се изљубише сви с њим.
— Шта радите? — упита он.
— Очекујемо Турке… Баш добро што те Дева нађе! — рече поп. — Све ми се чини да ћемо ми данас почети окршај…
— Дај боже! — рече Катић.
— А тебе позвасмо да се договоримо. Да ли је боље сачекати Турке овде или им изићи у пресрет?
— Мени је свеједно — рече Станко.
— Ја мислим да им изидемо у пресрет — рече поп Милоје. — Згодније је на друму заузети бусије.
— Имате ли оружја? — упита Станко.
— Имамо и сувише.
— Онда, Дево, иди и јави Ногићу да га чекамо на Журави…
Па се окрете пошто Дева оде:
— Некако Журава ми на срце пала — настави — још од мог првог мегдана… То је место душу дало!… А шта раде код куће, бабо? окрете се оцу.
— У кући нема никог. Све сам склонио код пријатељ-Милоша.
Станко набра веђе.
— А што? — упита.
— Кућа ће нам у пламен букнути.
— Иванова, а не наша! — цикну Станко, а очи му сенуше.
— Шта сам знао! — слеже раменима Алекса. — Тек мислим, боље је склонити их!… Него, деде, здрави!
И пружи му чутуру.
Станко се прекрсти, наздрави и напи се, на пружи чутуру даље.
— Је ли рано отишао онај пас? — упита Станко.
— Дева рече око поноћи.
— А онај матори?…
— Тамо је, у кући… Чини се невешт — рече Алекса.
— Онда да полазимо. Ићи ћемо шумом — рече Станко.
Сви се дигоше на ноге. Поп Милоје скиде шару што је висила на дрвеном чивилуку, па се прекрсти.
— Господе! Ти нам буди пријатељ! Ти видиш наше јаде, па буди благ отац и потпора нашим нејаким рукама!… Четири стотине година Србија је рађала робље и измећаре. Ако су што и згрешили наши стари, а ти бар буди благ, па опрости овом колену што диже руку на крвника!… Пустио си да потпаднемо под јарам… допусти и да скинемо својим нејаким рукама!…
Све у соби кршћаше се светим знамењем… Попино се лице наједанпут преобрази. Он пољуби шару, на викну:
— Браћо!… Срце ми моје каже да је бог с нама! Јуначки, браћо моја, јуначки да очувамо наш подмладак, те да се не угаси име Србиново! Јуначки, браћо, да очувамо образ и светињу дома нашег, чељад нашу, те да нашу чисту српску крв не окаља крв поганичка и душманска! Јуначки, децо божја, да очувамо светињу олтара божјег! Јуначки, браћо моја, јуначки да изгинемо или победимо!… Хајдмо!…
Срца су лупала, очи засијале. Свештеник корачаше младићки, стас му беше прав као свећа.
Кад из куће изидоше, он рече Станку:
— Напред, сине!… Води нас! Бог ми каже да је тебе одредио да започнеш овај свети посао!
Станко осећаше нешто узвишено у души својој. Осети се и снажан и дорастао да поведе љуту крајину. Он приђе свештенику, скиде капу па рече:
— Онда, попо, дај ми благослова!
— И божји и мој благослов, и сузе уцвељених родитеља и невољника нека прате твоје велико дело!…
Станко му пољуби руку, метну капу на главу, па неким гласом пуним снаге и поуздања рече:
— Онда, за мном!…
И све прожма нека нада; сви осетише да је овоме дечку, који им још руке љуби, бог дао ту моћ да отпочне дело ослобођења; и сви, потпуно прожмани поуздањем, пођоше за њим…
Поглавље 22.1.
На Журави чекаше дружина. Ту се беху искупили сви што се од Срећка харамбаше одвојише. Беше ту сељака и из околних села: Совљака, Богатића, Клења, Али-агиног Салаша и Банова Поља. У чети је било преко педесет људи, које младића које остаријих. Све дочека Станка и дружину на ногама.
Станко се изљуби са свима. Све очи беху сјајне, свако чело поносито; на сваком лицу читао си да је душа прекаљена…
Станко осети неко величанство у души својој. Осећао је неко више надахнуће. Око му је зналачки прегледало она сеновита места где је наумио бусије постављати.
И он распоређиваше озбиљно, сигурно, као да је дневи и ноћи о томе мислио. Старине се дивише распореду и паметним заповестима. Попа Милоје окрете се Алекси, па рече:
— Ово је така замка: да их је хиљада, гласник отићи неће!…
Алекса је плакао од радост… Он је по хиљаду пута благосиљао сина рад којега је толико пропатио.
— А где је Дева? — упита Станко Ногића.
— Бог би га знао! — рече Ногић.
— Ако не говори са тицама — нашали се Заврзан. — Заклео бих се да неће доћи без каквог било гласа…
Станко издаде заповести шта који да чини. Себи је наменио најопасније место; али зато око њега беху: Ногић, Суреп, Заврзан, Зека, Јован и Јовица… То су биле сигурне руке и очи. Они бију одједном, као громови…
Од галаме поста жагор, а од жагора тајац. Све се предаде очекивању и својим мислима.
Чуло се како лишће шумори и жубор Жураве; чак се чуо и зузук челица… Сунце је прижизало…
На друму се појави човек.
— Дева! — повикаше.
— Где је харамбаша? — упита он.
Станко изиде на друм.
— Иду — рече Дева. — Лазар их води.
Станку заигра срце. Он викну:
— Пази!…
А Деви рече:
— Склони се овамо.
— Не брини! — рече он, па га нестаде у чести. Наста мртвило… Ветар је повијао дугу траву.
Док затутња земља… То војска иде. Мало-помало распознаваше се све више и више коњски топот… Он је долазио све ближе…
На друму се појавише Турци. Јовица задрхта…
— Ибро! — рече он Јовану.
— Мир! — рече Станко, а срце му залупа видећи Лазара.
Турци су ишли безбрижно. Ником ни на крај памети да помисли: е, има бусија. Дођоше средини бусије…
Као да се земља проломи. Један плотун порази Турке као гром. Стадоше као укопани…
Станко се прибра. Као да му неко шану шта треба да ради… И не мислећи пре тога тренутка на оваку заповест, он викну, а глас му јекну по оној дубрави:
— За ножеве!…
И оживе жбуње. Турци изгубили памет па се скаменили на месту. Устаници их скидаху са коња, па их клаше као јагањце…
Јовица притрча Ибри, а Јован за њим као сенка.
— Стој, зулумћару!
И свукоше га с коња.
Турчин се не може маћи. Они га нападоше ножевима, секући му руке и ноге.
Станко се умешао мећу Турке па руши…
За тренут ока друм поста касапница… Главе се ваљаху по друму као бундеве кад им вреже сасуше… Јаук је проламао дубраву… Хајдуци су газили по локвама усирене крви…
И то се свршавало тако брзо да се свима чинило: е, није ни добар тренутак прошао.
И Турцима дође свест, али доцкан… Дадоше се у бекство преко лешева својих другова… Устаници их убијаху из пушака…
Станко се освртао тамо-амо. Око му је тражило некога, али га не беше међу лешевима. Виде Јована и Јовицу загрљене, наболи на нож једну главу па се смеју. То је била глава Ибрина.
— Харамбашо! — рече Јовица. — Од данас славим данашњи дан.
— И ја — рече Јован.
— А Лазар побеже? — упита Станко.
— Сигурно.
— Баш да не утече! — рече он, а усне му поигравају. — Побратиме! Сурепе! Заврзане… Хајде са мном!…
А зар ми нећемо? — упиташе Јован и Јовица.
— Много нас је!
— Никад није много добре дружине. — викну Јовица.
— Онда… не браним!…
Поп Милоје му приђе.
— Куда ћеш без нас? — С ким ћемо ми.
— Ево Ногића и Катића, нека поведу вас. Ја још нисам свршио свој посао… Пођите ви, у име бога, па дижите људе по свима селима…
— А ти?… Зар ти нећеш с нама?
— Ја сам осветник. Заклетва ми је на души на гори!… А и пусто срце тражи освете!…
Хајдуци се одвојише од устаника и приђоше Станку.
— Ми с тобом хоћемо!… — повикаше они.
— Добро!… Катићу!… Поведи ову браћу. Нађи проту Смиљанића, газда-Стојана из Ноћаја, па дижите народ. Ако вам помоћи затреба, ми смо ту; Дева ће нас наћи!… А сад збогом…
И, пољубивши оца и попу у руку, замаче у луг с дружином.