Део 3, Поглавље 9: Очајна борба
— „Ко ти ископа око?“ — „Брат“.
— „Зато је тако дубоко!“
Ништа летне не карактерише нашу љуту борбу у првом устанку од ове пословице народне.
Могла је турска царевина кренути сву Азију на Србију, али јој није могла наудити као само тим што је кренула Босну и Херцеговину.
Два брата, којима су натурене две вере, 6или су један другом највећи крвници. Ту се није мислило само на победу. Ишле се на то да се уништи, да се сатре, да се развеје као плева на ветру, те да ни трага не остане од онога што се зове непријатељ!
Од онога дана кад је у западном и северозападном крају Србије пукла прва пушка устаничка, од тога дана, као што сам већ рекао, није било више мирна дана!… Место благословеног плуга, земљу је орала турска (боље да кажем братска) кумбара… Један буљук разбијен, никне други; једну војску пресретнеш, а тебе стижу две!… Тек им сазнаш један брод на којем прелазе, а већ ти јављају за друга два!…
То је била борба између неба и земље, борба без одмора и престанка. Стотину пута разбијени, потурчењаци заклињу се и сто први пут.
Тај, тако да рекнем, иђитлук — то је карактеристика борбе тога доба!…
Поглавље 9.1.
Страшна је сила ударила на Лозницу. Весели подрински војвода, Богићевић Анта, затворио се у шанац са 1200 својих јунака. Шта ће, јадан, са „шаком јада“ против толике силе?!
Шта је могао друго него потражити помоћ од браће!…
И браћа се одазваше. Поврве са свију страна да још једном сузбију силу турску.
Међу првима је стигао Зека са својим јунацима… Анта га дочека као божјег посланика.
— Хвала богу!… Та још нам је бог пријатељ!… А Стојан?… А Сима?… Зар они неће доћи?…
— Доћи ће, не брини! Ја мислим да иду у стопу за нама!…
— Јавио сам и Луки, и Јакову, и Вожду!… Ово је стрша сила!… Кад сване, погледаћеш са шарампова, па ако видиш краја, чини од мене шта хоћеш!…
— Дакле, много их!
— Много!… Као у мору песка!… Већ је шести дан како наваљују и како их одбијам. Чувам и себе и људе. Сваки час изазивају на мегдан… Има међу њима неки Мујага из Сребрнице. Додија ми сваког јутра и вечера!… Дође скоро до под сами шанац, па се бекељи и зове на мегдан. Ја чувам људе и не дам, а он псује све до миша у дувару.
Станку заигра месо.
— Ја ћу му сутра на мегдан изићи!
Војвода га загрли.
— Хвала ти, јуначе!… Јесте Мујага страшан, али страшније твоје очи севају!…
Онда се окрете Зеки:
— Кажи људима — рече он — нека се мало одморе. Ко зна како ћемо се сутра одмарати!… Ја сам поставио страже…
Јесења ноћ ведра, без месеца… Небо прекриле трепераве звезде па жмиркају, као да би хтеле успавати све живо…
Људи се понамешташе један до другог… Тишина овлада, она мртва тишина што те више притискује од највећег терета, и од које би тако радо побегао, да се може… Овда-онда наруши тај ноћни мир корак стражарев, који хода као по неком нагону и зева гледајући у звезде…
Иако је био уморан, иако му се чинило да ће заспати чим се на земљу спусти, Станко опет не може тренути… Разби му се сан. Он стаде размишљати о прошлости и загледа у будућност…
Колико ли нада беше кад на Турке устадоше, а шта сад оста!… Где су сада они ведри, насмејани дани кад се жељно очекивао сукоб с Турцима?… Истина, сад се сваки дан сукобљавају, па су искалили срца…
Па стаде размишљати о себи…
Био је ретке среће. Толико је бојева претурио, па оста здрав и читав. Ни врело зрно ни оштри нож не такну се тела његова…
„Да ли мене бије олово? — премишљао је он. — Не, не бије!!… Ето, толики бојеви!… Па баш, ено и Лазара! У два маха је пуцао на ме, па ништа! Једаред ударио у капу, а други пут у нож!… А Лазар је баш нишанџија!…“
И та га мисао све више опијаше. Био је потпуно уверен да му пушчано зрно не може додијати.
„ Еј, да бог да повише оваквих што их зрно не бије, па да нешто јурнемо међу Турке као вуци међу јагањце!…“
И та мисао поста врхунац његових жеља. Све друго беше одбацио. Не паде му на ум ни кућа, ни стара мати, ни Јелица!… То па то… И то му диже душу у небо… И као да га опи, занесе се… Он је својим очима гледао лом што га прави оштра сабља његова…
И као он пролеће кроз турску ордију, обарајући и повијајући као оштра коса зрелу пшеницу, а напоредо с њим његови стари другови, Зека, Суреп, Крајчин, Заврзан, Ногић, Јован и Јовица, узвикују као да вино пију и косе као смрт… Наједаред, као да се небо преломи, пуче нешто.
Он се трже и прекрсти…
— Устај, побратиме, ево га! — виче Зека.
— Кога? — упита он бунован.
— Мујаге!… Слушај како псује!…
— Ви сте жене!… Зар немате човјека да ми на мејдан изиде?… Пхи!… Срамота!… Ја ћу тамо доћи да вас шамарам! — чуло се испод шанца.
Станко се препе на бедем и погледа.
Грдна људина, обријана чела, раздрљених, чупавих груди, засуканих рукава, сеђаше на рудини и чикаше. Очима закрвавио, па упрштио у шанац.
— Шта је, Турчине? Зар си се наносио главе?
— Овамо, ба̏бо!… На мејдан!… Ни коња нисам дојахао него пођох пјешице! Ако ми се ниједан не јави, ето ме тамо да вас дланом рашћерам…
Станко се насмеја, а Турчин стаде пљувати…
Станко сиђе с бедема, потражи воде, те се уми, па се прекрсти. Узе шару, протре кремен мало ноктом, прегледа кашиклук, па пође.
— Хоћеш коња, јуначе? — упита га Богићевић. — Да ти дам ја мога хата…
— Не треба!… Ја и Мујага ћемо пешачки!… Ако милом богу воља буде, ето ме с Мујагином главом!…
Па изиде из шанца…
Све је стало недахнимице и гледаше како се вије његов вити стас. Јуначко срце Заврзаново не може отрпети, него скочи на бедем шарампова, погледа деле, на викну:
— О, Турчине!
— Шта је? — одазва се Мујага.
— Јеси се поздравио са својима?
— Што?
— Више те када неће видети. Ко ти иде, оде ти глава као дулек!…
— Не лај!
— Ланула ти нана кад те родила… Мухамеда ти турског!…
Турчин цикну и скочи… У тај пар створи се Станко пред њим. Пресече га оком и прикова за место, загрмивши да одјекну оном пољаном:
— Стој, Турчине!…
Морао је бити страшан поглед Станков кад је онако збунио Мујагу… У први мах не умеде речи рећи.
— Шта се дереш ту као магарац? — упита га он оштро. Турчин брзо дође себи и поче узмицати.
— Овамо, да дијелимо мејдан!… — рече, а усне му заигравају.
Станко пружи пушку на њ.
— Стој!… Да се ниси макнуо!… Шта тражиш ти овде?…
И приђе, ухвати га за врат, па му притеже главу земљи. Десном руком потеже белокорац, и у који мах оштро сечиво зари у дебели врат Мујагин, у тај пар врисну шешана из турске ордије…
Станко се само уви, али му лева рука диже увис главу Мујагину… Наједаред му испаде нож из руке… Он поче посртати, ал’ не испусти главе…
Као муња прелете шанцем:
— Погибе!…
И као љути рисови скочише голаћи на бедем…
Суреп и Заврзан већ беху код Станка, те га придржаше.
— Шта је? Јеси рањен?
— Јесам.
Али грмљавина из пушака осу. Нису могли чути један другог. Суреп га диже на своја широка плећа као дете какво, а Заврзан узе нож који је крај њега пободен стојао…
— Где је глава? — продера се он.
И погледав око себе, виде главу у Станковим рукама.
— Понеси, понеси!… Пожури Сурепе!… Их, ала је ово окршај!…
И заиста, беше грдан окршај. Турци не могоше лако прежалити што им Мујага тако лудо погибе а Срби мишљаху да Турке треба казнити за рану Станкову.
Озлојеђење на обе стране…
Пала тама од неба до земље.
Није тама од бога послана,
Већ од силна праха и олова!
Суреп унесе Станка у шарампов…
— Шта је, побратиме?… Убише ли?
— Нису, али ме ранише… Чини ми се да ми је десна рука пребијена…
— Је л, то глава Мујагина? — упита Зека, и узе главу из Станкових руку.
— То је.
— Набијте је на колац! — заповеди Зека.
Иванко је докопа и у трену глава се Мујагина кезила на Турке.
Суреп и Заврзан се забунили око Станка. Суреп је метао труд на рану, али се крв не може зауставити.
— Чекај! — рече Заврзан.
И стаде ножићем стругати кајиш којим се опасивао, на ону струготину метати на рану…
И то поможе.
Одрешише свилену мараму са врата Станкова и увезаше рану.
— Тако!… Сад је добро!… Вечерас ћемо га однети твојој баба-Стоји. Она ти око рана уме као нико!… Шта је пута мене излечила! — рече Заврзан Сурепу.
— Знам, али мени се чини да је и кост размрскана! — рече Зека.
— И то она уме!… Извидаће њене траве сваку бољетицу!… Не брини ти! — рече Заврзан поуздано…
— Склоните мало побратима, а ми да учинимо један препад на Турке! — рече Зека. — Шта велиш ти, војводо?…
— Нека буде како ти велиш, буљубашо! — рече Богићевић.
Станка склонише у један крај шанца. Зека погледа своје голе синове, па потеже сабљу. Отвори врата шарампову и викну:
— За мном, јунаци!
И отвори се једна кланица… Главе су одлетале као бундеве, блебећући… Пушчана ватра умукну… Чуло се само звекетање хладнога челика и јаук рањеника, који је небо проламао.
Борба беше очајна, али сила беше јача, те јој се не може одолети. Мртве су замењивали живи, кош стојаху неми и непомични, очекујући да их снађе оно исто што и њихне другове, преко чијих се телеса немилосрдно газило…
Као вуци пробијаху се јунаци Зекини кроз живе зидове.
— Јуначки само, Сурепе! — викао је Заврзан. — Зар да не осветимо Станка?… Та он нам је био харамбаша…
А Суреп само уздигао обрве, па коси ли коси.
Заврзан је јуришао немилице у најгушће редове турске… За тренут-два нестаде га, па га тек видиш како се, као шило, пробио, пролећући као стрелица и узвикујући:
— Тако, Клемпо!… Алал ти вера, Јовица!… Не дај се, Ногићу, стари хајдуче!… Удри, удри, Иванко!… Само нека се прави џумбус!… Ја волим само џумбус!…
И опет га нестане…
Сила је расла као квасац. Небо пало на земљу па се једва назире.
Наједаред неста Заврзана. Умукну његов глас што је соколио и засмејавао…
И то све некако чудно текну… Зека се стаде освртати… Суреп се узјазби… Ногић, Јован, Јовица, Иванко и… сви пренуше.
— Заврзане! — јекну Суреп.
Али се нико не одазва…
Наједаред побесне све. То више не беху људи него љути рисови… А није ни шала!… Заврзан је био душа голаћа… Више нико није мислио о својој глави…
И проломише силу турску, проломише и провалише густе редове, онако исто као што Дрина валовита проваљује друмове и насипе што јој на путу стоје… Турци почеше нагло и у нереду одступати. Узалуд их голим сабљама нагонише у бој — волело је пасти и од своје рођене сабље него мрети од страшног погледа хајдучког… Бежало се то главом без обзира.
— Заврзане!… Заврзане!…
Али се нико не одазва.
— Да није заробљен?… — упита Иванко.
— Онда ћу их гонити до њихове ћабе! — цикао је Зека.
— Ево га! — рече Латковић.
Заврзан је лежао сав умрљан крвљу и прашином. Из велике ране на челу лопила је крв. Латковић се наднео нада њ.
— Мртав?… — питаху голаћи.
— Није… Дише…
— Хвала богу!… Носите га у шарампов! — заповеди Зека.
Латковић га хтеде узети, али притрча Суреп и одгурну га… Нека ватра сјајаше у његовим страшним очима…
— Ја ћу њега носити!… Он је мој!…
И диже га на руке као детенце какво, па га понесе шанцу… Ни сам не знаде како, али осети како му се два врела млаза слевају низ образе… — Заплакао се љути рис за својим другом…
Турци се беху сасвим повукли… Војвода Анта, видећи да се опет почињу прибирати, довикну Зеки:
— Врати се у шарампов!… Ако нас опет буду напали, бранићемо се; али ја мислим да ће они пре преко Дрине него на нас!…
Зека послуша војводу и повуче се са својим људима у шанац…
Те ноћи Суреп се крену са Станком и Заврзаном на Дренову греду да их вида…