Део 3, Поглавље 4: „Hа мир“
Баш лицем на Велику госпођу Станко стиже дома. Све живо потрча из куће преда њ.
— Јеси жив?
— Хвала богу!… А ви?
— Све је добро, богу хвала!
Он се стаде здравити с укућанима. Овај пут поздрави се и с Јелицом…
Девојку је облило руменило. Она сагла главу, оборила очи земљи, па се лепо видела сенка дугих трепавице, што је пала по оним руменим образима.
Беше заборавио да јој пусти руку. Осећао је рај држећи њену руку у својој.
То опазише и Алекса и Петра и осмехнуше се. Алекса додаде више у шали:
— Па добро… добро!… Пусти јој барем руку.
Јелица, као опрљена, трже руку и побеже у кућу, а он оста на месту као окамењен од стида…
— Ех, ех, ех… добро… добро!… Него, хајде у кућу!… Видим ја већ шта теби треба! рече Алекса и потапша га по плећима.
И пођоше у кућу.
— Синоћ смо ти се надали! — рече му отац. — Био је овде и попа!… Дева нам дође и рече да си жив и здрав, а богами, били смо у страху!…
Заседоше око огњишта. Петра упиљила у његово мушко лице, није могла да га се нагледа.
— Причај нам како је било тамо! — рече Алекса.
— Чекај да га се прво сита нагледам! — рече Петра окорно.
— Ех, сита! Као да је то најести се, па бити сит!… Ето, па га гледај, а он нека прича!…
И Станко развезе надугачко и нашироко причу о боју мишарском.
Таман се он распричао у највећи јек, а дође попа с Јовом Јуришићем. Назваше бога и поздравише се.
— Ето, мало седосмо, па нам Станко прича — рече Алекса. — Ја жестока боја, бого милостиви!… Па то се, међер, јуначки гинуло.
— Јуначки! — потврђује Станко.
И мораде поново присести и попу опричати од почетка до краја. Они слушаху његову живу причу с највећом пажњом.
— Па шта је било с Луком? — упита поп Милоје. — Зар погибе?
— Ко?… Војвода Лука?… Не гине тај лако! — рече Станко. — Још ће он многом Турчину запржити чорбу!
— Па како оста жив кад су га Турци са свију страна опколили?
— Ево како!… Кад му Кулин преби сабљу и кад виде да ће погинути, он притеже коњу дизгине и стукну га неколико корака назад; онда се маши паса, трже арбију и полете, дојури до Кулина и удари га оном арбијом по носу тако да овога свега крв обли.
— Аих! — пљеснуше рукама сви.
— Турци се склепташе око старешине, само један полете право к њему. Он ти га дочека онако на коњу, извуче ногу из узенгија, кад му се Турчин сасвим примаче, удари га ногом у лажачицу… Турчин се изврте, јаучући, а он скочи с коња и побеже у неки честар.
— Алал му вера! — рече одушевљено поп Милоје.
— Ја после нисам ту био, — настави Станко — али чуо сам, пронео се глас, да је војвода Лука погинуо… Видео сам Чупића како се заплака… Кажу да су и војводи Ђорђу сузе удариле!… И већ ожалише га. Кад јест!… Тај ти син пред вече изашао из честара, увијен као була, па право војводи Ђорђу…
— А што се увио? — упита Јова Јуришић.
— Свега га изрешетали турски куршуми!… Тринаест рана на њему!
— Тринаест?!
— Јест, тринаест, али ништа то! Посла га војвода Ђорђе у Орашачку аду да се вида! И извидаће се…
Још су га штошта о појединцима распитивали, а Станко им је о свему причао… И разговор се отеже до ручанице.
Тада се постави совра. Попа и Јова дигоше се дома.
— Да ручамо! — рече Алекса.
— Данас нећемо!… И нама је празник — рече попа.
— То ћемо сутра — додаде Јова смешкајући се.
— Онда добро — сутра! — рече Алекса.
Станко виде њихове погледе и осмејке и питаше се: што ли се онако смешкају?
Пошто испратшце ову двојицу, они заседоше за совру.
Пред саму ноћ диже се Станко иза совре и стаде обилазити башту. Дође до обора и виде Јелицу где краве музе. Он јој приђе.
— Зар ти?
— А што не бих? — рече она, а румен је облева.
— Не корем, него… хвала ти.
Јелица не одговори ништа. Замајала се одајајући теле.
— Да држим теле? — упита Станко колико само да почне разговор.
— Можеш! — рече она.
И он приђе, ухвати теле за уши и чучи преда њ. Јелица почне мусти, а он се загледао у њу. У толиким је борбама био, па му сваку беше лакше почети него разговор с Јелицом… Свезао му се језик!…
— Па шта ми ти радиш? — упита је, колико да рекне штогод.
— Ето…
— Јеси ме пожелела?
Она га само погледа оним њеним великим очима, као да би хтела рећи: што питаш?
— Ја сам се тебе ужелео као дете мајке!…
Она је музла… Млазеви млека шибају у музлицу…
— Шта ти је?!…
— Зар мени? — пита она.
— Теби, јест!… Зар не проговорисмо толико година речи честито, па јако те питам, а ти ћутиш!
— Шта да ти кажем?
— Па… ето… — рече он одобровољивши се — јеси ме пожелела?
— А што ме питаш?!… Зар не знаш…
— Па… знам, али сам жељан твога разговора!… Жељан сам чути то из твојих уста!… Знаш откад то нисам чуо!… Шест година ти си била мој сан… Ја сам у памети замишљао само тебе… па јако… хоћу да то чујем из твојих уста!… Јеси ме пожелела?
— Јесам!…
— Много?…
— Као травка росе! — рече она, а румен јој облева лице… — Да те нисам волела, ја не бих прекорачила твога прага!… Ти знаш како код нас гледе одбеглу девојку. Ја сам и бегуница постала, само да бих твоја била!… Мени је твој кров милији од мога!… Ја бих, чини ми се, дала ону кућу у којој сам се родила, само за један ћошак твога дома!…
Станко је слушао, а душа му се заносила.
— Јесу ли ти добри били у кући?
— Као рођени!… Боље него рођени!… Од бабе па до најмањег детета у кући све ме пази!… Оно што у својој кући не имадох нашла сам овде!… Пусти теле!…
Он пусти теле. Она узе музлицу и понесе у кућу, а он иђаше поред ње опијен и занесен…
Спусти се ноћ… На небу ниједног облачка, а плаветнило небесно осуто звездама, као зелена трава росом у пролеће.
Станко се одвојио од укућана и отишао у воће да тамо сачека Јелицу.
Презао је на сваки шушањ и изгледао Најзад се све у кући смири…
Ето и ње… Још издалека је смотри и пође у сусрет.
— Их, по богу!… — рече нестрпљиво.
— Морала сам причекати док полежу…
— Па ја се и не љутим на те; на њих ми је криво!… Него… да седнемо…
И, узевши је за руку, одведе је дубоко у воће, те седоше… Трава је била доста росна, али се ниједно на то није обазирало.
— Знаш ли — рече Станко — откад се овако не разговарасмо?… Ја сам жељан твоје речи. Реци још једаред да си ме пожелела!…
И, ухвативши је за руке, упиљи у њене очи и лице…
У овој тихој ноћи, у овој немој тишини, сама с оним који јој је дражији од очију, Јелица осети како јој крв удари у главу…
И не умеде ништа одговорити.
— Је ли, болан!… Што ми не кажеш?
И примаче јој се још ближе, па јој обави своју снажну, мушку руку око паса…
А девојка, изгуби памет… И нехотице одгурну његову руку, одгурну је готово бесно…
— Шта ти је? — упита је Станко.
Она скочи:
— Ништа… не дирај ме.
— Зар ја тебе нисам никад загрлио.
— Јеси… али… сад само немој!… Немој, молим те као јединог бога!…
— Ама, зашто?
— Не умем ти казати!… Али ми се чини да ћу с памети сићи ако ме се дотакнеш!…
А сва је дрхтала као прут. Да је Станко био прибранији, чуо би како јој срце бије… Али и он беше полетео у своја небеса жудан и жедан, па наишав на таку препреку, наљути се.
— Добро! — рече и саже главу.
Завлада мртва тишина… Ни ветрић не шушну; само су неми сведоци сањиво жмиркали…
И Јелица осети бол у души. По гласу Станковом слутила је да му није право… А њој беше жао што се наљутио.
— Шта ти је?… — упита пришавши му.
А Станку дође да се заплаче…
— Ти се љутиш? А немаш право! Ја ти нисам хтела ништа нажао учинити!…
Поћута, па кад не доби никаква одговора, она опет рече:
— Немаш право!… Немој се љутити…
— Зар да те не смем ни загрлити? — процеди он кроз зубе.
— Смеш… али сад немој!… Немој, тако ти онога што ти је најсветије!… Никад те више нисам волела него сад, јер би ми сад било убити се, кад те видим љутита, као ударити длан о длан! И досад је твоја рука падала на моје раме и обвијала се око мога паса, али овог чуда није са мном биле!… Ја осећам да ће ми срце излетити из прсију ако ме се само дотакнеш… Полудећу, знаш ли, полудећу!… И немој ме гледати тако окорно!… Ја сам само тебе волела, тебе јединог!… Ја сам пљунула на свој рођени праг, примила клетву и бабину и материну, као велим: с тобом ћу срећнија бити и проклета него… с оним благословена!…
Па је полише сузе… Кад поче јецати, Станку се даде на жао… Он је узе за руку и привуче к себи, а она му паде на раме и сузама ороси срму на долами…
Осетивши главу њену на своме рамену, Станко заборави на све… Обави јој руке око паса, па јој стаде љубити смеђе косе и плачне очи.
Миље му се разлевало телом. Девојка у његовом наручју постајаше све мирније; онај ужасни наступ плача попусти и пољупци се стадоше враћати…
Она се трже:
— Шта чинимо ми?! — рече ужаснуто.
— Не бој се!… Сутра ће нам и родитељи ово благословити!… Ко се воли, онај се и љуби! — рече Станко заносно, држећи је у свом наручју…
Поглавље 4.1.
А сунце на смирају, а у авлију Милоша Севића падоше гости. Попа Милоје и Јова Јуришић прошли с Алексом да га намире с Милошем.
Поводи је ишао Станко, дичан као бор, поносит као соко. Чељад се ужурбала да их дочека, те једно по једно прилажаху руци старинама.
На прагу их дочека Милош гологлав.
— Добро вече!
— Бог добро дао!
— Радујеш ли се гостима? — пита поп Милоје.
—Добрим свакад!
И позва их у кућу.
У соби домаћиновој беше постављена совра, али на соври не беше ничега сем дрвених сланика са сољу.
Заседоше и поведоше разговор о устанку, јер о чему би се и могло говорити у то време. Причаху разне приче и јунаштва, и разговор беше толико занимљив да се отеже врло дуго…
Једва у неке сети се поп.
— Ама, Милошу, ми дођосмо до тебе!…
— Којим добром?
— Ја мислим да ћеш се и сам сетити!… Али, ако се не сећаш, да ти баш кажем!… Дођосмо да вас (ту показа на Алексу) измиримо и опријатељимо!… Да је бог хтео, и да ми бисмо мало паметнији, ово би се и лепше свршило! Али сад, што му је, ту му је!…
— Па не браним, попо!
— Онда, реци шта тражиш? — упита Алекса.
— Шта да̂ш! — одговори Милош.
— Па лепо — рече Алекса. — Ни то се не да карати!
И стаде дрешити кесу.
Спусти десет дуката на совру.
— Је л’ доста у кућу?
— Доста.
— Шта још треба?
— да позовем чељад!… — рече Милош.
И ту Алекса плати свакоме од чељади понешто. Кад све би готово, онда попа рече:
— Сад се пољубите!
И отпоче љубљење. Алекса се љубио са свима у кући, а Станко је љубио старије у руку; са осталом чељади и он се љубио.
Кад се и то сврши, Милош рече:
— Дајте, децо, вечеру!…
Совра се за часак препуни јелом. Напољу поче грувати пиштољ за пиштољем.
— Ех, да је бог друкчије рекао!… — рече Милош, уздахнувши.
— Ми смо криви! — рече поп Милоје. — Нас ђаво заведе да поверујемо оном лажову! Ал’ сад, што је било — било!…
— Поменуло се, не повратило се! — рече Алекса. — Што сам претурио преко главе — претурио. Оно ми је однело неколико година живота… А, напослетку, доста се и живело!… Доста сам и зла и добра видео. Шта бих ја то још могао очекивати?… Него, спаси бог!
— На спасеније!
— Па кад мислиш свадбовати?… — упита Милош.
— Ја мислим да не отежемо. Није ово време за чекање! — рече Алекса.
— Богами, и није! — рекоше остали.
— Од данас у другу недељу… Нека њих попа Милоје лепо привенча…
— Па лепо!
— Рекосмо ли?
— Рекосмо…
Било је глуво доба кад се кући вратише…