Део 2, Поглавље 17: Петљање
Већ и Ивану прекипе. Од тога вечера он се реши да гони Алексу. Нареди те га дотераше судници.
— Је ли ти?
— Шта је? — пита га Алекса, а гледа га као да га жали.
— Они лопови и данас долазе у твоју кућу.
— Који лопови? — пита Алекса, а упро поглед у њега па му не да тренути.
— Па твој син.
— Мој син није лопов. Сва Црна Бара зна да је твој син оне паре покрао и онде закопао.
— Хајдучка сорто!
— Боље бити и хајдук него турска улизица!
— Ко је улизица?
— Ти!… И кажем ти, одступи од мене! — рече Алекса, па изиде из суднице и не осврћући се на вику његову.
То је био први напад Иванов на Алексу. Од тога доба понављао се скоро сваког дана…
Међутим, Алекса се нимало није бојао Ивана. Он је био толико куражан пред њим као да говори са кнезом Симом.
Ивана је то једило. Једило га је тим више што Лазар није убио Станка. Јер њему се чинило да би ствар сасвим друкчије пошла да Станко није у животу…
Сем тога, он је страховао. Дању, ноћу, вечито му се слутио неки несрећни случај, несрећан по њега и кућу његову…
„Хајдук је, брате, — премишљао је он. — Може те напасти где хоће и кад хоће. Он нема бога ни душе. Да се сав сломиш, ти му ништа не можеш учинити…“
И једно време одујми од Алексе.
Пита га Крушка:
— Море, па тај твој Алекса још ће и свадбовати Станкову свадбу на наше очи. Шта радиш ти?
— И њему ће одзвонити!
— Кад?
— Биће…
И он је отезао с дана на дан, предомишљајући се. Али један догађај истаче се и поведе ствар сасвим другим путем.
Било је то некако око Тројица. Алекса се враћао с рада кући, на, дошавши близу својој авлији, смотри Лазара где нешто око куће врља.
Алекси се већ набра чело чим га виде, али он се притиша и пође ближе да види шта баш тражи тај момак.
Кућа је била отворена. Крај огњишта послује нешто Јелица, а он се забленуо у њу толико да није ни чуо кораке Алексине.
Алекса га гледаше неким чудним погледом, који би га и смождио и помиловао.
— Шта радиш ти ту?
Лазару је само грмело у ушима.
— Је ли, море?
Лазар не одговара.
— Хоћеш ли да видиш ко је у кући Алексића, је л’?… Па што ћутиш?… Што не кажеш?… Је ли?…
Лазар заусти да нешто рекне, али му реч умре на уснама.
— Кад си баш зато дошао, онда ходи овамо!
И узе га за руку па га поведе у авлију.
Лазар је ишао као дете. Кад бише не прагу, он стаде.
— Уђи, уђи! Ово је чича Алексина кућа. Зар си се мало пута овде играо?… Уђи, уђи!… Ево ти и стрина-Петре, твоје „цине“. Зар си заборавио како си је звао?…
Лазару се ноге подсекле. Ове благе речи, онај чудни поглед. Је ли могућно да је то отац Станков?… Па, онда, како га све опомену на онај лепи живот којим те две куће живеше. Та то је још јуче било… Још јуче је та кућа била као и његова…
— Уђи, уђи! — говорио је старац.
Он се нехотице маши капе и пође руци, али Алекса плану и трже руку.
— Натраг, теби да дам ову руку да је пољубиш!… Натраг! Одлази!… Или, ходи овамо.
И докопа га за руку да га увуче у кућу. Лазар се стаде бранити и отимати.
— Пусти ме! Нећу!…
— Хоћеш, ја!…
И таман га до прага довуче, а из собе изиде Станко.
Лазар обамре… Обневиде, посрте и наслони се на довратак. Станко напери пиштољ на њ, али га Алекса ухвати за руку.
— Зар на своме прагу?! — упита оштро.
Станко спусти пиштољ, јер га очев поглед чудновато гледаше.
— А он мене?
— Лако ћеш му зајам вратити, али сад не, јер сам га ја овамо позвао… А моја реч нека је и теби светиња!…
Лазар једва дође себи. Он сад виде да је на гујиној рупи… Али се пусте ноге подсекле, па не могу да макну… Станко га је гледао страшним погледом. Причају да има гуја које те својим погледом прикују за место на којем стојиш. Такав је био поглед Станков.
Лазару изиде све на очи, па чак и она страшна ноћ кад је бежао пошто је пуцао на Станка.
Он је дрхтао као прут.
Станко му приђе.
— Иди! — рече он. — Иди, наћи ћемо се!… Кад те је мој бабо на врат узео, онда ти данас нећу ништа.
Лазар се окрете и оде из авлије…
Он није видео куд је ишао. Очи су му играле у глави; а онај јадни мозак, као да га је неко стињио, тако га је болео.
Ни сам није знао како је до куће дошао. Тек само виде пренеражено лице очево.
— Шта је? — пита га Иван. — Што си таки?
Он одмахну главом, па се сруши на праг.
Кад је себи дошао, била је ноћ. Њему је све живо било пред очима. Затварао је очи да не би више гледао оног погледа Станковог, али му се тек тада јави још страшнији.
— Бабо… Спасавај ме!
— Шта је? Шта ти је?!
— Он…
— Ко?…
— Станко…
— Где?…
Лазар показа руком кућу Алексину.
— Е сад је мој! — рече Иван страшним гласом. — Сад ми неће побећи.
И пође. Али Лазар скочи из постеље, па га ухвати за рамена.
— Не иди!… — Н… не иди!… Убиће те!
— Мене? Јок!
— Не иди!… Мал’ мене не уби!!… Да није било чича Алексе, ти не би имао сина!…
Страшна мисао обузе Ивана. Заиста, шта би он радио да му убију Лазара?…
— А… вечерас је он мој!
Али Лазар га докопа свом снагом. Руке његове утањаху у старе, али још снажне мишице очеве.
— Ти нећеш ићи!… Ја те молим, не иди!… Сутра, прекосутра… Кад хоћеш иди, само данас не!…
И он се обеси оцу о врат…
Иван одуста од намере, само да би га умирио.
— Добро! — рече он. — Али сутра ћу се рачунати с оним маторим!… Хајде лези…
Лазар се спусти на постељу, али није хтео пустити руке очеве.
Поглавље 17.1.
Освану дан. Иван се још зором диже Крушки.
Код њега затече Маринка где му нешто прича. Иван назва бога.
— Бог ти помогао! — рече субаша. — Него, да чујеш што ти Машо прича. Сједи.
— Да седнем! — рече Иван. — А шта прича?…
Крушка га погледа прекорно.
— Еј, мој Иване!… Ја мишљах ти ћеш ми нешто ваљати, на те још и за кмета узех. А оно сад?… Сад се у Црну Бару доселили хајдуци, па господују… Знаш ли ти, болан не био, да је Станко и ноћас био код куће?
— Знам! — рече Иван.
— Знаш?!
— Знам. Лазар ми рече!
И он исприча све шта је са Лазаром било.
— Па шта сад мислиш?
— Дођох да тебе питам.
Турчин се замисли. Он паметоваше од сваке руке, али што год намисли, види да је детињасто. С једним је био начисто: хајдука̂ не могу похватати. Јер, Црнобарци сад више њих и не сматрају друкчије него као људе који срећу носе… Најзад се окрете Маринку:
— Шта ти велиш, Машо?
— Ја велим да оног маторог треба притегнути!… Треба га натерати да каже где им је даник?
— Па?
— Онда јавити у град да се спреми више да их помлатимо.
— А хоће ли казати?
— Само ти њега притвори у ово твоје подрумче под ханом, па га онда предај мени…
Турчин се замисли. Учини му се паметан савет Маринков.
— Лијепо! — рече он. — Да га позовем.
— Зови га, зови! — рече Иван. — Казаће кад је мајку за сису ујео!… Ја ти јамчим!
Крушка удари длан о длан и пандур се јави на вратима.
— Иди, Мехо, па ми зовни Алексу Алексића.
Пошто Мехо оде, он се окрете Ивану и Маринку.
— Јесте ли сигурни?
— Сигуран сам! — рече Маринко, а сатански осмех заигра му на уснама.
— Е, ето вам!… Ја хтједох човјешки, па ми се не даде. Сад га предајем вама двојици. Како ви рекнете, шта ви урадите — оно је речено и урађено. Ја ћу се лијепо ставити у страну, па ћу гледати…
— Тако, тако! — рекоше обојица.
А Маринко додаде:
— Видећеш да ли ти још вредим!
Нису дуго чекали. Мехо се врати и доведе Алексу.
Он уђе у одају, истина нешто блед, али миран и одлучан.
— Је ли ти, море, — поче Турчин. — Ти баш на очиглед цијелом свијету јатакујеш хајдуцима?
Он му гледаше отворено у очи, па рече:
— Ја не јатакујем.
— Шта не јатакујеш, — поче Иван и задрхта — кад нема ноћи а да ти син у кућу не дође!
— Мој син долази у своју кућу.
— А… твоји су задругари лопови, дакле, је л’?
— Моји су задругари моји синови, а они нису лопови! — рече Алекса и погледа таквим погледом Ивана да овоме пође коса увис.
Маринко се насмеја.
— То је отац! — рече он. — Та оно… кад неко изгуби образ — њему је свеједно!…
— То се види по теби — добаци му Алекса као из рукава.
Турчин је слушао тај разговор и чудио се куражи Алексиној.
— А што се то види по мени? — упита Маринко, па му се безобразно унесе у лице.
— Јер да имаш образа, ти би се данас звао Муја или Алија, а не би поганио српско име.
Маринко се окрете субаши:
— Ето га, ефендија!… Чуј шта ти у очи говори!…
— Немој ти ту њега плести! — рече Алекса. — Ја ово теби говорим. Он је Турчин, па је опет човечнији од тебе!…
Крушка помисли:
— Добро се брани… Штета!
— А… улагујеш се!… — рече Иван пакосно.
— Коме?… Ето га нека каже кад му се ко до данас улагивао?… То је посао твој и Маринков!… Ја од Турчина ништа не тражим!
— Ни милости? — рече Крушка и устаде.
— Милост је у бога!… Ти ми не можеш ниједне ове беле власи оцрнити, а камата да ми што помогнеш. Помози ти овој двојици!…
Крушку наљути овај оштри одговор.
— А знаш ли ти, бре, шта могу ја? — цикну он.
— Ако бог хоће — ништа!…
— Мехо!… Асо!… Ибро!…
Пандури се појавише на вратима.
— Одвуците овог маторог пса у подрум.
Алекса беше миран, кад му они приђоше, и само рече:
— Немојте ме вући. Сам ја идем.
И баци један оштар поглед на све… Тај поглед је много говорио. Говорио је више од наперене пушке.
И он изиде мирно из одаје као из своје собе.