Део 3, Поглавље 7: Жижак се гаси
Пролажаху дани за данима… Алекса и Петра већ више не могаху ни сами себе послужити… Са старошћу дође и болест. Нека ма и најмањи ветрић пирне, одмах их у постељу обори.
Јелица је лебдела око њих. Мила, срдачна, она би вазда разгонила сету старих родитеља и они је благосиљаху…
Али је Алекса осећао како га нестаје… Ако пође, засопи се; ако што почне радити, умори се.
Једнога дана, беше мало ветровито, врати се из воћа, где је прашчиће хранио, сав помодрео као чивит.
— Шта ти је? — упита Петра, видећи га промењена.
Он се примаче огњишту и стаде цвокотати.
— Зима!
— Па хоћеш лећи?
— Чекај да се мало огрејем…
Али осећаше све већу зиму… Само одмахну главом, па рече:
— Не угреја кад зима са срца долази… Да идем лећи…
Подиже се, али старе ноге заклецаше…
— Еј, мој Алекса! — рече сам себи и насмеја се невољно. — Ни ноге те више не слушају! Ходи, Јело, чедо моје, придржи ме!…
Јелица притрча, те га ухвати испод пазува.
— Хајде, ба̂бо, лези!
— То сам већ мислио… Нека једно чељаде оде попи!… Треба ми!…
Уведоше га у собу. Јелица га спусти у кревет и претрпа губерима и шареницама. Петра му села чело главе, па се загледала, а очи јој пуне суза. Он је погледа, па се насмеја:
— Шта је ба̏бо?!… Шта ти је, лудо једна?… Што ћу ти оваки?… Видиш, болан, да ова јадна кожа једва ово костију стеже!…
Она је ћутала. Он пружи руку и ухвати је за њену руку. Гледаше, па се окрете смејати.
— Богами, јеси луда! Па ја нећу умрети!… Ухватила ме мало зима, а она у плач, те ми плаши децу!… Ћути, срамота је!… Па баш и да умрем, на шта! Живео сам доста. Било нам је обома, хвала богу, лепо!… Изродили смо пород, све као златне јабуке. Иженили их, дочекали унучад, па се напевали и насмејали!… Па сад… смрт! Ако! Зар зато треба плакати? Или ваљда ти мислиш да ћеш остати овде на земљи? Нема од тога ништа, моја лепа бако!… Наћи ћеш ти мене тамо пре него што се ја и угнездим!… Погледам само, а моја баба преда мном!…
— Ти се шалиш! — грцаше Петра.
— А гле јако!… Још ће ми рећи да је њој теже него мени… О, бог с вама!… Ама, јеси ти при себи, женска главо! А што да се не смејем! Нарадио сам се до миле воље!… Народио сам, с тобом, пуну кућу чељади, па све здраво и весело, па виђено и чувено; па остао честан међу људима и пред светом!… И бог ми дао здравља до суђена сата!… И шта бих ја сад овде. Да ме прегуркују око огњишта? тави се, баба, ћорава посла!… Кажи: богу хвала,… Могао сам ти ја као псето скончати у оној тавници, у глибу, напаћен и намучен!… А добри бог, видиш, како лепо даде!… Ето, држиш ову верну руку, која се целог века на ме и ја на њу наслањао… Слушам жубор у кући као у кованлуку, и знам да је то све крв крви моје!… Насмеј се, отари сузу, па запевај!… Ми смо се наживели у добру и љубави!… Ја се растајем с тобом, али не на дуго!… Потражићеш ти мене, јер не можеш без мене!… Ово ти је као кад пођем у Шабац!…
Врата се отворише и у собу уђе попа с Јовом Јуришићем.
— А… Ево, нека ти попа каже!… Он човек, и свете књиге чита…
— А шта је теби море? — упита попа брижно пришав да се рукује…
— Ништа; вала!… да рекнеш да ме што боли, не боли!… Мало сам се размазио у добру, па се све на мени размазило!… Морам молити ноге да пођу, вилице да жваћу, јер зуба немам, и очи да гледају… Па те позвах да још коју прозборимо… Хвала и теби и Јови!…
— Јова беше код мене кад ми твој дечко дође.
Баш добро!… Седите!… А ти, моја добра бако, донеси штогод да се попије.
— Не треба! — рекоше обојица.
— Ех, не треба! Живу човеку свакад треба. Кад очи склопи, доста му је и један сатљик!… Донеси, донеси!
Петра оде.
— Звао сам те, попо, да бих умро као хришћанин… Грехота би било поживети седамдесет шест година, поживети слатко и добро па умрети без свете тајне!
— Онда је добро те понех.
— А… надао си се!
Стару човеку се вазда треба надати!… — рече попа озбиљно.
— Тако је, оче!
— Јово, изиди један часак! — рече попа.
Јово изиде у кућу, а попа скиде зобницу с рамена, извади своје књиге и „честице“, које беху одвојене у једном убрусу. Поиска мало вина и донеше му.
— Можеш ли се придићи?
— Могу, попо, могу! — рече Алекса и диже се с постеље.
Попа скиде капу, узе епитрахиљ, прекрсти се, целива и метну на се; затим отвори књигу и поче читати. Пошто прочита молитву, он га припита за грехе.
— А грешан сам, оче!… — Знано-незнано, тек сам опет свакојаке грешан, јер по грешној земљи ходим. Ја се молим Господу да ми опрости!…
Попа му очита молитву опроштаја и причести га.
— Сад… као да сам се родио! — рече он, ведар и весео.
Попа остави своје књиге у зобницу.
— Јова може ући? — упита Алекса.
Уместо одговора, попа позва Јову у собу.
— Јово, брате, јесам ли ти шта на жао учинио? — упита Алекса.
— Ја сам теби, а ти мени ниси! — рече Јова.
— Ти си правду тражио! За оно нека ти је богом просто! Опрости и ти мени.
— Бог нека нам свима опрости… И пољубише се.
Петра уђе у собу.
— Е, ходи и ти овамо!… С тобом сам свога века делио и зло и добро!… Ако ти кадгод на жао учиних, опрости, и теби нека је богом просто и хвала ти!… Ходи сад да се пољубимо!…
И пољубише се.
— Али немој плакати!… — рече он, видећи сузу у њеним очима. — Немој!… Ево људи нека ти кажу: има ли игде бољег живота него што га ми проживесмо, има ли гдегод овако срећних родитеља да што родише они и подгајише све здраво и весело!… — Немој бога срдити!…
— Да позовем чељад!… — рече Јова.
— Што ће?… Нека деца гледају своја посла.
— А зар им нећеш ништа казати?… — упита Петра.
— А шта да им кажем!… Све је то честито и ваљано. Никад ниједно није видело штогод неупутно од нас!… Све ће то лепо радити и слагати се!… А после… шта сте ме окупили!… Нећу ја још мрети!… — рече и насмеја се. Боље би било да си донела овде људима мало ракије!
— Ево, донела сам. Хоћеш ти мало?
— Како не бих, бог с тобом!… Ко је тај што неће ракије!… Дај овамо да здравим!…
Она му даде чутуру, он се прекрсти, рече:
— Спаси бог, попо!… — па наже.
— На спасење Христово!… — рече попа, примајући чутуру.
Он наздрави Јови и онда метнуше чутуру преда се.
— А је ли Станко код куће? — упита поп.
— Није… Знаш, богу хвала, он је у Парашници, Дође, буде по неколико дана, па опет оде. Ја му свакад незнам кад ће отићи. Тек само обери главу, набере чело и заћути… Научило на гору, па не може под кров…
— Јесте поручили по њега? — упита Јова.
— Јесмо — рече Петра.
— А што сте? — рече Алекса.
— Бог с тобом!… — рече Петра. — Па болестан си! Треба да се ту нађе!…
— Да види моју смрт… Ваљда је он тога жељан!… Него… нека дође, баш кад мислите да треба!… Ја мислим да је тамо потребним где треба мушка рука.
Врата се отворише и у собу бахну Станко.
— Бабо!… — рече он, скидајући капу и приђе руци. — Јеси жив?…
— Жив сам, сине.
— Хвала богу!… Хвала му што даде да те затечем!… Опрости и благослови…
Алекса хтеде нешто рећи, али се загрцну. Две сјајне сузе саставише му се испод браде и кануше на дрхтаву руку. Он узе главу Станкову, привуче је к себи и пољуби неколико пута…
Попа, иако беше тврд на сузи, проплака, а већ о Јови и Петри да не говорим!…
Алекса махну руком преко очију, па рече.
— Што јест — јест: мио је живот!… И да је најмучнији, опет се жао човеку растати с њим!… Али, ето, мора се!… Петро!… Зовни децу… све зови!… Хоћу да се поздравим с њима!… Хоћу да их се наљубим и намилујем још замало…
Петра изиђе у кућу и замало све сколи старчеву постељу… Он је љубио све: и синове, и снаје, и унучад… Станковог Милоја метнуо на криле, али старе кости, дрхтаве руке малаксају… Већ више не може ни да га држи… Погледа Јелицу, па рече:
— Носи га, снахо!…
Па се спусти у постељу и ућута, дишући кратко и испрекидано.
Међутим, попа нареди да женскиње, сем Петре, и деца изиђу у кућу, што и учинише…
Наста тајац. Старац се окренуо зиду и ћути. Прође доста у тој тишини. Попа се диже.
— Ја идем мало до куће, на ћу опет доћи — рече он.
И таман пође вратима, а Алекса махну руком.
— Још мало… — прошапта Алекса.
Лице му беше жуто као восак. Попа застаде… Очи болесникове гледаху га нетремнимице… Попи се учини да се коче и устаклаисавају. Баци поглед на груди које се једва дизаху. Он приђе ближе и смотри како доња усна модри и пада…
— Дајте свећу!… — рече и нехотице.
Све се ужурба. Наста запевка. Болеснику нешто сену у очима, али само за тренутак, па се угаси… Запалише свећу и тутнуше му у руку, и бледи пламен воштанице обасја посвећено лице, што се осмехиваше.
— Свршио је!… — рече попа и скиде капу. — Мученик је свршио без мука, као и сваки праведник.
Диже се запевка. Жене излетеше у авлију да и свету објаве.
— Еј, весели Алекса! — рече Јова.
— Тихо живео, тихо умро, онако исто као што кандило гори и угаси се!… Бог да га прости!…
— Бог да га прости!…
Суседи почеше долазити и стадоше спремати да окупају покојника…
Попа и Јова изиђоше напоље… Ноћ се лагано спуштала…