Део 1, Поглавље 9: Страшна заклетва
Људи гледаху Алексу онако растужена, па им се сажали… И самом Ивану беше врло тешко. Он се кајао зашто прво није јавио Алекси за тај случај…
Дођоше кући. Алекса је ишао напред. Његова Петра изиде пред људе и смешкаше се, као добра домаћица, кад види госте на своме прагу. Али набрзо изумре осмејак кад виде она натмурена лица.
Алекса јој рече:
— Иди у кућу!
Она послуша и оде.
Људи се упутише ару. Маринко се истаче напред, па рече:
— Ево, кмете, ево, попо!… Овде је био он и копао нешто. А ја сам иза оног грма гледао…
И он показа један грм напрема се.
На ђубрету се видеше трагови копања. Још беше влажно ђубре на оном месту где је копано. Бејаху ту дебели орахови хладови, те не може допрети сунчева зрака да осуши.
— Симо, — рече кмет Јова озбиљно — види-де овде.
И показа штапом на оно влажно место.
Сима се саже и поче чепркати.
Ледени зној проби чело Алексино. Срце му је стрепило од слутње, која му се баш тад јави…
И кажу људи да не може срце потеглити!… Педесет домаћина стојаху бледи и неми пред овим призором… И свих педесет срца потеглише Алекси: жеља свију беше да се ништа не нађе!…
Сима је чепркао. Његова рука напипа нешто у ђубрету; неки гајтан натаче му се на прст. Он повуче…
Беше то црвена, свилена кесица на свиленом гајтану…
Сима је диже изнад себе…
Све се живо запрепастило… људи нису веровали својим очима. Поп Милоје приђе да је руком опипа.
— Је ли то? — упита кмет промукло.
— Јесте — рече Иван.
Кмет узе кесицу од Симе, преброја новце па рече.
— Две стотине.
— Толико — тврди Иван.
Сви погледи падоше на Алексу.
А он је стојао блед, укочен као колац.
Као да му стотину врелих куршума и хиљаду оштрих ножева прође кроз његово несрећно родитељско срце…
— Да си стену извалио, више би се осевапио него што си њега родио! — викну кмет строго.
Алексу освестише ове речи пуне прекора.
— Јаој, старости моја! — јекну сиромах.
— А где ти је тај несрећник? — пита кмет мрко.
Он пружи руку на гумно, које не беше далеко.
— Симо, зовни га!
Сима оде. Људи стојаху неми, оборених глава. Беше им тешко гледати човека где се пред њима као црв вије…
Петра изиде из куће. Она није ништа знала о свему том. За њу беше само чудно то што толики свег стоји.
— Што не седнете, људи!… Хајте овамо, ево совре!… Седите, да бар по једну попијете…
Али се ужасну од оних бледих лица. Нека зла слутња обузе је кад виде свога Станка како са Симом жури овамо… Она стаде да види, да чује шта је то…
Станко стиже. Он виде толики свет, виде строго попино и кметово лице, виде пренеражене своје родитеље, па се и сам промени у лицу…
— Је ли, море? — упита кмет.
— Чујем, чича Јово.
— Познајеш ли ти ову кесу?
И поднесе му је. Станко је добро загледа, па мирно рече:
— Не познајем.
— Лажеш! — цикну кмет.
Станко се трже и погледа око себе. Она мрка лица ћуте, оне укочене очи гледе га као какве авети… Он погледа у кмета.
— Не лажем, чика Јово, што би ми нужда била лагати?
— Зар ти ниси ово украо?
— Украо?… А од кога, наопако?
— Та шта ми ту извијаш?… Прави се: не зна!… Зар ниси овај новац украо из Ивановог вајата и закопао овде, у ђубре?… И зар није Лазар Иванов зато јуче на те пуцао?…
При помену Лазаревог имена Станку се диже коса увис. Пред њим оживе јучерашњи дан с целим догађајем… Он не одговори ништа. — Је ли? — пита кмет. Он је ћутао.
— Одговарај, море! Он је опет ћутао…
— Симо! — заповеди кмет. — Вежи га!… Станку писнуше оба ува… Око му се запали пламеном… Он погледа прво кмета, па онда остале. И његов поглед све их прикова за место на којем стојаху.
— Чекни мало, чича Јово, чекни! — рече он оштро.
И хитро као јелен отрча у кућу…
За неколико тренутака врати се наоружан до зуба: пиштољи и јатаган за појасом, а у руци шара.
— Коме је живот омрзнуо, нека ме свеже! — рече строго.
Нико се не маче с места. То више не беше Станко, то беше млади див, снажан као гром а оштар као сабља… Из ока му севаху муње…
— Чича Јово!… Ја тога новца нисам узео, нисам га ни видео, тако ми бога!
Онда се окрете Ивану. Овај претрну и колена му клецнуше.
— Иване Миражџићу! До јуче сам те звао чичом, али од јуче ниси ми род!… Ко има онаког сина као ти, он мени не може бити род!… Поздрави твога сина Лазара и кажи му: Станко Алексић зна да је ова крађа његово масло!… Јуче ме је хтео убити, али му бог не даде!… Данас то већ неће учинити!… Поздрави га и кажи му да је од данас за десет година мој!… Да бежи у свет, да бежи у земљу, на небо наћи ћу га!… Ја се смирити нећу док се трипут његовом главом не котурнем!… Тако ми оног небеског свештила што нас греје, и тако ми овог часног знамења!…
И прекрсти се.
Његове речи ледише срца… Он онда приђе оцу и матери и скиде капу:
— Бабо! Нано!… Хвала вам на нези и храни!…
— А куда ћеш, сине?
Он се јетко насмеја.
— Куда ћу?… Тамо, мајко, тамо!… Идем тамо куд и сви несрећници којима обест или сила људска не дају живети међу људима, у гору, мајко!…
— Немој, сине! — рече очајно мајка и пружи руке да га задржи.
— Морам, нано! Овде није моје место!… Зар ниси видела како хтедоше да ме свежу!…
А ја се жив не дам свезати! Збогом! Па пољуби оне дрхтаве руке, узе шару по средини, па оде најлак, не осврћући се… Сви гледаше и видеше како замаче у луг, али нико не покуша да га заустави.
Кмет Јова се загледа у Алексу. Затим погледа по народу, па рече:
— Хајдмо одавде!… Ова је кућа проклета!…
Па без опроштаја окренуше сви леђа кући коју су до јуче поштовали.