Део 3, Поглавље 13: Равње
Нико не зна зашто се тако зове. Али што се зна то је: да 1813. године Равње није било село. Оно није имало ни кућерка ни становника, сем ако ће се назвати тим именима оно колибарака и оно неколико домаћина из околних села што су ту своје кованлуке имали… Равње је насељено доцније, а населили су га Босанци…
Оно лежи на северном крају Мачве, између две воде. С једне га стране плави Сава, а с друге Засавица. Кад с пролећа воде набујају, оно је све у води…
На тој, дакле, узини по Чупићевом плану почеше копати шанац, грдан шанац, који се протезаше из Засавице у Саву.
Чупић се спремао за борбу на смрт и живот. То место беше тако да се, просто-напросто, не да заузети; ако би се баш силом продрло, онда побеђенима не остаје ништа друго него да помру, на било то од оштре сабље и куршума, било у валима Саве или Засавице…
Копање је нагло напредовало. Благословене ручице превртаху мајку земљу и дизаху град који ће им главе чувати…
И подигоше шанац као град, шанац који и дан-дањи стоји, и који ће још дуго и много причати о јунаштву и пожртвовању срцу које осећа…
Направише капију, ударише оштро коље да би зауставили коњицу турску. Ниједну ситницу не пропустише, као оно добар домаћин кад зимницу спрема…
Смештени и осигурани тако, они задовољно погледаху на дело руку својих.
— Ово није шарампов, ово је град! — рече Катић.
— Што сам мислио, урадио сам — рече поносито Чупић. — Још само да се с храном осигурамо… Нека ми те бриге није.
Па нареди Зеки те разасла голе синове на све стране да што врпце хране набаве.
Све је ишло по вољи. Ни сенка зле слутње. Срца су лупала од саме помисли на скори сукоб.
Први, други ли дан по Пантелину дне стиже Јаков Ненадовић с Ваљевцима, а сутрадан по доласку његову стиже Милош Обреновић с Рудничанима. Око се не може нагледати сивога сокола што беше прекрилио ону узину између Саве и Засавице.
Војводе задовољне, војска весела. Све очекиваше, све се надаше сигурној победи. Чупић је разложио свој план војводама, и они га одобрише. Само да се Турци јаве, то се чекало.
Дође и тај дан.
Било је то на Госпођине покладе. Небо се облачило и облаци скољаваху са свију страна… Ваздушна струја, пуна свежине, разгаљиваше врела тела ратничка…
У сами сунчев смирај рупи човек у турском оделу.
— Дева!… Дева!… — повикаше са свију страна. — Шта нам носиш?
— Где је Чупић? — питаше Дева.
— Ено га у шарампову с војводама.
— Идем к њему.
Па не осврћући се на разна запиткивања радозналаца, упути се право шанцу. Први га смотри Милош.
— А гле!… Откуд Турчин?
Чупић погледа, па се насмеја:
— Није оно Турчин. То је Дева, чуо си за њега.
— Јесам… То је, дакле?
— То је.
У тај пар приступи Дева, скрсти руке и поклони се.
— Стиже ли? — упита Чупић.
Стигох.
Одакле идеш?
Од Бељине.
Крећу ли се Турци?
Мислим да су прешли Дрину.
Има ли их много?
Као на гори листа! Сами веле да их има на сто хиљада.
Војводе затреперише.
— Јеси могао разабрати на коју ће страну?
— Хтели су преко Бадовинаца и Клења на Богатић па право у Шабац. Али их поремети празна Парашница… Синоћ доконаше да се крем ну поред воде.
— Ко их води?
— Везир Деренделија.
— Дакле, ти мислиш да ће овуда?
— Тако су рекли.
— Јеси уморан?
Нисам.
А гладан?
— Нисам.
— Би ли попио један гутљај ракије?
— То могу.
Чупић га понуди, и он се напи.
— Сад иди, одмори се — рече. — Али ни речи о турској војсци.
Он се удаљи.
Војводе прича Девина беше прилично у бригу бацила. По његовом одласку они оборише главе.
Чупић, као да сам себи говори, рече:
— Много!… Сто хиљада… много!
— Ко зна да л’ је баш толико? — рече Јаков. — Може бити да прегони.
— Тако ће и бити? — вели Милош.
— Сад како му буде!… Нама се ваља борити док једнога траје. Ово се дигло да нас сатре!…
— Дигло, богами! — рече Јаков. — Мени се чини да је договор да се са свију страна у један мах удари…
И војводе се опет замислише.
Ноћ се спусти мирна и мрачна. Небо беше прекривено облацима, између којих овде-онде провириваше понека сјајна звезда. Из дубина је потутњавало, а од запада мећаше светлица.
Ратници разговараху:
— Биће кише.
— Камо да хоће!
— Вала, право велиш, да се само расхладим мало!
— Море, да нам не преседне!… Јер кад окупи, може се отегнути…
— Па?
— Па?! А пушке, а барут? Кад то покисне, шта онда мислиш? Мислиш ваљда с врљикама на Турке?
— Неће, зар? — тешкао се један на другом крају. — Нисмо се ни ми на бога камењем бацали!…
— Море, оставите се таког разговора!… Да спавамо!
И један по један заћуткиваше…
Али не да спавају. Друге мисли обујмише ове јунаке… Тамо у шумама и у дубравама оставили су они нејач и родитеље. Тешко је то кад ти на ум падне да су твоји без крова и залогаја, да не знаш ни где су ни како су…
Ова црна ноћ својим плаштом омота и све црне мисли… Сета нека завлада овом узином, којој су зидови две воде: једна што шумори и шапуће као лопов, и друга што ћути као мртвац, а покрива их небо наоблачено…