Део 1, Поглавље 14: Проклета кућа
Јури време, пролазе лепи дани; некоме као часак, а некоме као вечност.
Највише осећа родитељ, јер је његово срце пуно осећања. Па још кад је ту старост, кад је једна нога у гробу, кад се сваког тренутка очекује смртни час, — а крв твоја и срце твоје блуди по дубравама, презајући од свакога шушња, а ти немаш ни наде да ћеш га видети — онда је страшно!… Ту стаје памет, ту усишу сузе… ту се и сама срж у костима леди!…
Јадни Алекса!… Јадна Петра!…
Ови робови незаробљени, ови кривци без кривице, ова старост којој се на седи перчин пљунуло, ови окаљени грешници без греха, — свакога јутра и вечери подизаху своје смежуране, суве руке к небу, молећи се.
Али се небо затворило!…
Молише се богу.
Али је бог ћутао… Ни наде им не даде.
Окреташе се људима.
Али их људи презреше. Презре народ „лоповску кућу“. Он је на њу само бацао проклетство…
А живети се мора!… Грехота је кидисати своме животу; то бог никад не опрашта. И они су живели… Како?…
Срце им зна, душа им зна!… То није био живот него вечне муке… И само мучење у паклу не може бити горе: живот њихов био је пакао.
Како да не буде пакао?… Њихова кућа беше отворена и срамну и страшну, у њиховој кући беше живот, песма, весеље; људи и жене прилазише њиховом прагу с поштом; они су одлазили својим комшијама и били дочекивани срдачно: нико живи није мрзео на њих нити они на кога… Весеље, радост, жалост… једном речју, све делише они са светом и свет с њима… А сад?
Од дана кад се она проклета кесица нађе за њиховим аром у ђубрету, од оног дана све им леђа окрете. Људи су избегавали Алексу, а жене Петру; управо нису их само избегавали него презирали. Све се одби од прага њихова, чак и сами пси. Нико им више не хте бога назвати. Онај добри старац, чича Сима, кнез, и он кад поред Алексе прође сагиње главу и чини се да га не види!…
Једног дана Сима пролазаше поред њихове куће. Алекса је био у авлији. Како га смотри, он викну.
Али се Сима учинио глув.
— Симо!… Кнеже!…
Сима сагао главу, па одмиче.
Алекса викну још јаче.
Сима се бајаги закашља. Али га Алекса не хте пустити тако налијо. Он је непрестанце викао:
— Симо!… Симо!…
Сима најзад стаде.
— Та, мајковићу, одрех гушу вичући те!…
— А… нешто не чујем!… Остарело се! — вели Сима, а крије очи…
— Ходи, сврати мало!
— Богами, немам кад…
— Дуго је до смрти — покуша весели Алекса да се нашали.
— Ал’… ето… кмет ме послао до попе…
— Па није тамо попина кућа него овамо… Сиромах Сима се устумара. Видело се на њему да лаже…
— Најпре… овај… хтедох до Љубинка…
— Добро, добро! — рече Алекса. — Видим ја да све бежи од мога дома!… Иди, Симо, иди!…
Сима не умеде чак ни сакрити радости што се отресе тако лако Алексе, него просто побеже.
Алекса саже главу и оста на месту као укопан!…
Затим приђе к соври, па се сурва на њу и зарони главу у руке. Црне мисли раздираше му душу. Кад год погледа, на њега зија мржња и презирање… Није ту било човека који би се сажалио; нико га ни чути није хтео!… Он би се правдао. Он би доказао да његов Станко није крив — бар није крив до онога часа док у гору не оде…
Сунце се лагано спуштало… Он се диже и уђе у кућу… Петра и снахе стојаху код огњишта. Синови, Станоје и Петар, нешто баратаху у авлији. Дечица, која не могаху појмити ове тешке муке, играху се у соби…
Он приђе огњишту, узе трупац и седе на своје место. У глави му је врило као у лонцу…
Тишина наста, разговор пресече, само се још деца чула…
Ћутао је, премишљајући црне мисли… Већ се и ноћ спусти…
Он диже главу и рече:
— Вечерајте, децо.
— А зар ти нећеш, бабо? — упита га снаха Мара.
— А? Хоћу, хоћу!… Да се помолимо богу, па постављајте синију.
И диже се старац, упали свећицу и поче се молити:
— Господе!… Да ли видиш моју беду?… Смилуј се, Господе, овом робљу што ће остати после мене, ако сам ти ја што незнано згрешио!…
Сузе су га полевале, а он је шапутао…
Седоше за синију. Али су сви седали више обичаја ради. Нико од дана одласка Станкова није слатка залогаја појео. Алекса и Петра јели су ради њих. Туга је омотала ову кућу као магла јесења…
По вечери све оде на легало, само ова два стара гроба осташе на огњишту. Њима се није ишло. Сан више не беше пријатељ старим трепавицама њиховим…
Дуго су ћутали… Напољу је ветрић пиркао и гонио опало лишће по авлији, а ватра се тулила на огњишту.
— Благо моје!… Где ли си сад? — процвиле Петра… Напољу ветар дува, а ти ни честитог покривача немаш!…
— Ћути, Петро! — рече Алекса.
— А ћутим доста!… И само ми се срце скаменило!… Зар ја да не мислим о своме детету, о своме срцу? Јеси ли ти тај што ми браниш?
— Не, нисам ја…
— И не шали се!… Педесет година ја сам твој друг. Ја сам те слушала, ја сам била твоја сенка!… Али сад, ако ми будеш бранио да чедо своје поменем, ја ћу ти се противити… нећу те послушати!… Он ми је све!… Још ми је бог деце дао, — нека су живи и здрави! — али он ми је одвојио!… И он, онако благ, онако добар, он сад лута шумом… бије се од грма до грма!… И ја да не плачем!… Та искапаћу оба ока моја!…
Алекса је ћутао. У дубини своје душе осећао је и сам те боле…
— А ја знам да није лопов!… Није! Ако он буде узео једну туђу сламчицу, ја ћу дати да ми главу одсеку!…
— Али како онда? — поче Алекса.
— Како?… како?… Зар нема неваљалих људи?… Зар нису могли подметнути онде паре?
— Тек, тек, тешко вама!… Наша је кућа проклета!… На њу пљују и бољи и гори!… Чак Сима… Сима бежи од моје куће!… Тешко ми је… Стегло ме нешто у гуши, па ни мрети ни живети!…
И опет обоје сагоше главу…
Сузе су канале, па и престале. Суво, укочене око гледало је у хладан пухор на огњишту… А напољу је свитао дан…
Поглавље 14.1.
Прођоше три месеца у тузи и жалости. Алекси је освитао један дан као и други… Готово извећао од туге, више се није ни обраћао људима. Није ишао на састанке ни цркви; склањао се и од малог детета.
Већ се зајесенило. Ситна јесења киша сипила је… А у његове снахе Маре разболе се дете. То му је било најмлађе унуче, кућни разговор.
Лебдели су над постељом детињом. А оно у ватри, бунца и не разбира се. Три дана и три ноћи нису ни Алекса ни Петра одмакли од постеље. Четвртог јутра дете богу душу. Једва дишуће, као мишић.
— Да зовнемо попу да му чита молитву — рече Петра.
— Да зовнемо, да зовнемо!… Стој!… Ја ћу ићи!…
И огрте гуњ, па се диже попиној кући…
Нађе га пред кућом и назва бога.
— Благослови, оче! — рече он и, по обичају, пође му руци.
Попа трже руку.
— Бог те благословио!… Шта ћеш?
Алекси се стеже грло. Он поче грцати:
— Оче!… једно ми унуче болесно… Па… па сам дошао да те зовем да читаш молитву…
Једва изговори ове речи… Загрцну се.
— Добро, доћи ћу! — рече попа суво.
И он се окрете од попе, који га и не задржа, убијен, сломљен, уништен.
— Ама зар попа?… Зар онај добри попа Милоје, зар ме и он омрзнуо?… Зар се и њему мршти чело кад ме види?… Зар је и њему тежак мој бог?… О, Творче милостиви! Ти знаш душу моју, ти знаш да ја ништа нисам крив!… Па што ме овако мучиш, Господе?… Што ме не раставиш са овим црним животом?…
Није много прошло, а попа дође. Прекорачи праг и назва бога.
— Коме треба молитва? — упита он.
— Ево, у соби… дете…
Попа уђе у собу и скиде капу, натаче епитрахиљ и поче читати молитву…
За време молитве и Алекси и Петри учини се да се Господ на њих смилостивио. Њихове топле сузе слеваху се под самим грлом, па одатле, као крупне кишне капи, росише им одело. Учини им се да видеше лице Господње, и као то се лице смешкаше на детенце… И само лице детиње се преобрази: на њему старине видеше знаке живота, видеше како Господ одгони болештину од њега…
Попа ућута, пружи крст детету, па кад га оно целива, он скиде епитрахиљ и метну капу на главу.
Алекса се маши кесе и извади златан дукат:
— Оче, да ти платим.
И пружи дукат попу.
Поп погледа новац.
— То је дукат? — рече.
— Ако.
— Молитва је цванцик.
— Али ја ти дајем дукат… Твоја ће му молитва помоћи!
— Бог ће њему помоћи! — рече озбиљно попа.
— Узми, попо, нек ти је алал!
Поп одмахну главом.
— Ја немам ситно — рече тужно Алекса.
Попа му врати кусур.
— Нећу да ти дугујем — рече.
Алексу је ледио овај суви говор и онај хладни поглед… Али он напреже сву снагу…
— Седи, оче!… Дај, снахо, мало ра…
Реч му изумре на уснама од погледа поповог.
— Нећу! — рече поп.
И изиде, па оде, а и не окрену се…
Алекса оста као станац камен. Он не умеде више ни говорити, ни мислити. То је био гром што му поруши и размрви снагу, што утуче сваки живац…
Оставише болесника… Њему почеше падати на памет некакве луде мисли…
Он изиде напоље и поче лутати по воћу… Његову црну душу сад већ више нико и не може разведрити.
Мимо воће прође Иван… Па као мимо турско гробље! Да га је видео, то се видело; још га је двапут и добро погледао… али кад би наспрам њега, он окрете главу…
Алекса му ништа не рече. Гледао је за њим укоченим погледом. И кад је Иван замакао, он је још гледао на ону страну куда је он отишао.
Дуго је гледао, дуго… Већ му се магла навуче на очи, док га прену Сима кнез. — Алекса! — рече он. — Казао је кмет да дођеш судници.
— А што ли ме зове?
— Не знам. Знаћеш кад дођеш.
И њему се учини као да га Сима гледа неким чудним погледом, који речито говори: јадниче, ала те жалим!…
Алекса се спреми и оде судници. Кад је тамо дошао он затече људе на окупу. Назва им бога.
— Шта радите?
Људи ћуте.
Он се окрете, виде мрке погледе, па се склони у крај…
Дан је био облачан. Облаци се почели таложити, па никако да се дигну већ неколико дана.
Људи се наједанпут дигоше. Жубор прође кроз њих. Попа и кмет јавише се на доксату.
— Браћо! — поче кмет. — Је ли нама опет суђено да се брукамо?… Опет се десила крађа…
Жубор прође људма. Све се очи окретоше на Алексу, а он сагао главу и ћути.
— Јесте, браћо!… Опет Ивану учињена покрађа. Однето му једно прасе ноћас… Шта је ово?… Зар ви хоћете да се ја одречем Црне Баре?… Доста сам старешовао, више не морам?… На!… Ево вам вашега штапа, па га подајте коме хоћете!
И кмет баци штап.
Све се сколи око њега… Стадоше га молити и преклињати.
— Нећу!… Нећу! Узмите кога хоћете!
— Ми тебе хоћемо!
— Али ја нећу! Зар да ми ви под седу косу пљујете у очи?
— Ми ћемо ухватити лопова!
— Ми смо га ухватили рече Маринко Маринковић. Ваљда хоћете да вам га прстом показујем?… Ја…
И Маринко се сруши као подсечен пањ.
Алекси само јурну крв у главу. Он не знаде шта учини. Али кад смотри Маринка на земљи, он му клече на прса, па исука нож… да га закоље…
Људи притрчаше, те отеше нож…
— Зликовче!… Хајдуче!…
Алекса није могао речи проговорити… Стегло га нешто у грлу…
— Ето, браћо! — запева Маринко. — За пра бога хтедох погинути!… Зар што истину говорим да погинем?…
— Зликовче! Зликовче! — загрме са свију страна на Алексу.
То га освести… Па како беху полетели на њ, он јурну слободно као лав, прогура се кроз њих на стаде пред сами доксат.
— Распните ме! — рече и рашири руке. — Распните ме! И пресече оком… Страшан поглед сену испод седих веђа… Народ застаде…
— Распните ме! — грмео је он. — Срам вас било седе косе! Осуђујете човека, а нећете да га чујете!… Срам те био, седи свештениче!… Зар се тако од рамена одсеца казна?… Хоћете да ме убијете?… Ево!… На!… Две стотине година је прошло како су моји стари ударили темељ оној кући коју сте ви проклели!… И за две стотине година сенка срама не паде на онај кров… а данас?… Шта хоћете?… Убијте ме!…
Али се нико не маче.
А он, и не знајући шта чини, окрете се од њих.
Они осташе. Нико речи не рече. Помркоше старине и удубише се у мисли. Заиста, кућа Алексића је била најстарија у Црној Бари.
А он дође кући као ветар. Како дође, он се скљока крај огњишта. И ту је седео до мрклога мрака, нем и непомичан.
Онда се наједанпут окрете и викну снаху Мару.
— Што ме зовеш, бабо?
— Расплети ми перчин!
Све се скамени. Петра му приђе.
— Старче?!
Он је погледа крвавим очима, али рече притајено мирним гласом:
— Иди, бако, донеси ми чибук са чивилука…
И старац тога вечера расплете косе и припали дуван…