Део 1, Поглавље 13: Први мегдан
Харамбаша даде Станку своју торбу. Ишли су ћутећи. Сваки је своје мисли премишљао.
— На Жураву, дакле, — рече Јовица.
— Да неће бити каког окршаја данас?
— Па… може бити.
— Да нису трговци?
— А… са њима бих лако!… Него бег. Путује Сали-бег са пратњом.
— Има ли их колико?
— Дева вели до двадесет.
— Ту ће бити лепа ћара… Шта велиш ти, Сурепе?
Суреп само слеже раменима.
— Данас ћемо видети колико нам Станко вреди! — рече харамбаша и погледа Станка.
Станко се грозничаво насмеја. Хтеде нешто рећи, али на осмејку оста… Иако је дошао у хајдуке, иако је знао да као хајдук мора крв пролевати, опет му ово дође ненадано, наједанпут… Онај тихи, мирни, домаћи дух што се дојако беше ућуткао у њему, поче се борити…
Али Станко стеже срце. Угуши те мисли и труђаше се да сасвим заборави шта је био. Стид га беше да, ма и збораним челом, своме новом друштву покаже како се плаши. Он се силом осмехну па рече:
— Баш да видимо!
— Богами, ти си батли! — рече Заврзан. — Ја сам ти, брате, морао чекати неких месец дана док ми се даде прилика…
— А ја петн’ест — рече Јовица.
И почеше причати о својим првим мегданима. Разговарали су тако мирно и равнодушно као да су говорили о орби или копњи кукурузној.
Станку се груди надимаху. Није се могао надисати, тако му прса посташе тесна.
Али он хтеде да буде прибран и миран, и поче себе разговарати:
— Шта? — мислио је. — Нећу ја њему прса у прса!… Ја ћу њега иза грма!… Нишанићу добро, и оборићу га!… Па човек ти је што и зец: нанишани, опали, он готов!… Не знам шта ми је те сав стрепим. Проћи ће то. Док само прву ватру претурим, онда је лако… Острви се човек…
Харамбаша га прену из мисли:
— Ту смо!
Он диже главу. Журава се пред њима вила као гуја; скоро да усахне од велике суше и врућине. Преко саме ње прелазио је пут… А шума као четка са обадве стране.
— Сад да се расподелимо — рече харамбаша. — Ово је место душу дало за бусију… И, овако ћемо!… Ти, Илија, ти ћеш стати тамо. На тебе ће прво Турци ударити, али ти их пропусти…
Ти, Јоване, до Илије… још овамо мало… Ти, Сурепе, ту, близу ћуприје… Јовица, ти ћеш овде, а ја ћу онде. Нас петорица смо са леве стране пута. Ти, Станко, ти ћеш сам бити са десне стране… онај грм… тако!… И ти ћеш први пуцати. Чим Турчин наиђе на ћуприју, ти пали!… Ако би га он промашио, пали ти, Сурепе, ти га нећеш промашити!… Турци ће онда јурнути напред. Ја и Јовица дочекаћемо их и збунити, а ви од остраг јуришите… Ако ли Турци нагну бежати натраг, збуните их ви, Јоване и Илија, а ми ћемо јуришати. Јесте разумели?
— Јесмо, харамбашо!
— Још нешто. Станко, ти још не знаш реда хајдучкога. Дакле, кад већ видиш Турчина, узео си га чак и на око, опет не папи док му не викнеш: стој!… Јеси упамтио?
— Јесам, харамбашо.
— Сад… сваки на своје место и… тајац!…
Хајдуци се понамешташе.
— Пазите!… Кад викнем: „Јуриш!“ — сви ножеве иза паса, па јурните на друм!…
— Добро, харамбашо!
Наста мртва тишина. Станко је слушао цврчка поред себе… Бели лептири пролетали су тамо-амо па падали по трави, која се на издани воденој зеленила…
Ова тишина, ова тајанствена цврка баци га у сањарије. Изукршташе се слике пред очима његовим… Видео је страшну слику својих запрепашћених родитеља, на онај народ… попу… кмета где држи ону црвену кесицу…
Па онда изби изнад тих слика красна слика лепоте девојке… Јелица стоји пред њим као жива, поносита… Гледа га отворено, слободно. Као да му веле ти погледи: ја ти верујем! ти си поштен човек!… И бићу твоја, само твоја!… Само нас гроб може раставити, а више нико.
Он се загледао, забленуо… душа му се састала с њеном душом…
Зачу се топот коњски… Он диже главу и погледа… Топот је долазио све ближе; чак чу и гласове, иако није речи разабирао…
Наједанпут се појави човек на коњу. Човек беше риђ, а коњ алатаст.
Чим виде риђа човека, Станко плану. Да има сто живота, он би му их свих стотину узео.
Он запе пушку. Ноктом протре кремен на орозу…
Турчин ступи на ћуприју.
— Стој! — грмну Станко.
И јекну дубрава од његовог громког гласа.
Турчин се трже и погледа на ону страну откуд глас дође… Станко даде ватру… Пушка пуче, а Турчин с коња као пун џак…
Наста забуна. Турци јурнуше напред… Једна… друга… трећа… пукоше… зачу се харамбашин глас:
— Јуриш!
Станко окорами шару, докопа оба пиштоља иза паса па јурну на пут…
Један Турчин мину мимо њега. Он опали и Турчин паде. Други један јурну на њ са голим ножем. Он опали и на њега, а онај сунавратке с коња… Он се саже, узе његов нож, али му се одједаред навуче мрак на очи… Видео је само сенке пред собом и нападао их… Крв му је врила, месо горело, рибићи играли од силне ватре… а он је пролетао по друму као махнит…
И ко зна где би се зауставио да га не прену познат глас:
— Не мене!…
Он познаде Јовицу. И као свуче му се она магла с очију. Он погледа око себе и виде своје другове. Харамбаша му приђе и ухвати га за руку.
— Ејвала, јуначе! — рече и продрма му руку.
Пред њим и око њега лежаху Турци. Он смотри Заврзана над Сали-агом.
— Харамбашо!… Харамбашо! Молим те, ходи овамо да видиш само… О, људи божји, ако ово није мушки — ја не знам шта је!… Молим те, харамбашо, дођи да видиш!… Ако ниси знао да се и пушком може заклати, а ти ходи!… Дођите да видите!
И харамбаша и хајдуци приђоше. Турчин беше ударен баш у саму јабучицу, па, како ју је зрно разнело, изгледаше као да је заклан.
— Ваља! — рече харамбаша.
— Мушки! — хвали Заврзан.
— Рука ти ваља Цариграда! — рече ћутљиви Суреп.
— Море, главе турског цара! — викну Заврзан.
— На посао! — заповеди харамбаша.
Хајдуци притрчаше мртвим Турцима и почеше их превртати те узимати новац и оружје. Заврзан никако не ћути:
— То се зове нишанити!… Него и ми смо ти добро… Чекај! Један, два… три… четири… пет… шест и два: осам, девет, десет!… Десет мртвих Турака! Да је и сутра десет и прекосутра десет, било би тридесет!… А за две године исекли бисмо сву Босну!… Охо!… овај ага парајли!… Гледај оружје… сама срма!
— То је Станково! — рече харамбаша. Нека му то буде наш поклон за овај први мегдан!…
— Право је! — рече Суреп.
— Заслужио је! — рекоше Јован и Јовица.
— Ко овако пушком коље, заслужио је пашалук! — виче одушевљени Заврзан.
— Јесте готови? — пита харамбаша.
— Јесмо.
— Онда полази!
— А зар ћемо Турке оставити овако, на путу?… Зар их нећемо мало склонити? — упита Јовица.
— Таман! — рече Заврзан. — Још само треба звати попа да их опоји!
Сви се насмејаше.
— Турци ће њих склонити — рече харамбаша. — А за нас ће боље бити да зараније шуму хватамо.
И док длан о длан, њих нестаде.
А над разбојиштем почеше шестарити птице грабљивице…