Део 3, Поглавље 5: Свадба
Чудно време, заиста! Док на једној страни пушка грува и крв се лије потоком, дотле, ево, ови свадбују!…
И то се чини опрема као да је најмирније доба!… И укућани се радују и веселе!… Спрема се кићена чутура, поднизана нискама талира и цванцика, и један укућанин узима, меће у зобницу па је носи од узовника до узовника!…
Позван је крштени кум, а старојком поста Јова Јуришић. За девера се Станко сам побринуо још у гори. Зар се џаба побратио са Зеком Селаковићем?…
Алекса весео, Петра весела, укућани тако исто. Снахе задиркују веселу Јелицу, а она. сирота, бежи од зграде до зграде да се склони од задиркивања!…
Станку је било страшно досадно. Он би желео да се то могло преломити преко колена, онако хајдучки… Стога је постао нестрпљив. Није се могао скрасити на једном месту!… Јурио је сад на једну сад на другу страну, и где је год дошао, једно исто: што терало, то и стизало!…
Једнога јутра отац га гледаше, па се насмеја:
— Ама, море, шта је теби?…
Станко не знаде шта да одговори.
— Што си се ког врага устумарао?… Не можеш да се скрасиш!…
— Па… није… — муцао је Станко, гледајући да забашури.
— Ех, није!… Зар сам ја ћорав!… Него, свршиће се и то!… Шта је то дан-два кад се чекало шест година! — рече Алекса, гледајући га право у очи и смешећи се…
Станко не може издржати тога погледа, него побеже. Чуо је главни смех очев за собом, па је хтео баш од њега побећи… А љутило га то. Што га дирају? И, најпосле, зар је то каква срамота? Јелица је с њим одрасла и никад им нико речи не рече!… Шта су се пута играли сватова док бише деца, па нико да је главе окренуо!… Шта им је сад?!…
Па се наљути на укућане, почев од оца па до снахе Маре.
— А богами, јест! — мислио је. — Ко је још видео и с тим подсмевати се!… И кад је ствар за подсмевање, што се онда они женише и удаваше?…
Па се онда стаде љутити на се. Што је, опет, њему криво што га дирају? Он воли Јелицу. Па због ње је у гору отишао; због ње је толике побио, то зна и бог и људи… на шта му је сад?… Што се стиди?…
Па се захукао гором, не знајући ни куд иде ни шта ради…
Уочи дана свадбеног ужурбала се чељад Алексина. На коју год страну погледаш, сам посленик, и свако ти то има пуне руке посла. Алекса је прилазно сад овамо, сад онамо, напомињући да се што не заборави. Петра се тамо муваше међу женама, и она наређује и заповеда.
Сунце је нагињало западу; вечерњи поветарац је помало студио; али то нису осећали посленици послом загрејани…
Станко непрестано погледате на капију. Очекивао је неколико својих старих другова са Парашнице да помогну око посла и пецива.
— Нема их још? — пита Алекса.
— Чини ми се, иду…
И заиста, на капији се појавише: Суреп, Заврзан, Јован и Јовица.
— Добро вече! — повикаше.
— Бог добро дао!
— А побратим? — упита Станко.
— И он ће скоро. Очекује Иванка из Сарајева.
— Јесте. Отишао је да купи дарове… Не знаш како је наручит тај Иванко… Ама као кремен… Поуздан, сигуран, свуд ти се прометна као шило!… Бога ми!…
— Не богми се! Кад ти кога хвалиш, он вреди! — рече Станко.
Позваше их те заседоше за совру, коју тада скоро свака кућа имађаше. Жене дођоше те се поздравише, па онда донеше ракије „да се посленици прихвате“ — како рече Алекса.
Обредише се неколико пута. Суреп рече:
— Хајде да се гледа посао!…
— Па… вечерас се баш и нема посла! — рече Алекса. — Ми смо то већ свршили сами. Него сутра… сутра ће бити пуне руке!
— Добро! — рекоше ови.
— Дијете!… Дај-де још ракије! — викаше Алекса.
И Мара им донесе опет пуну чутуру.
Ракија отвори разговор. Отпочеше приче и шале као из рукава. Наравно да је ту Заврзан био победилац. Причао је сваку причицу из заједничког живота са Станком. Његова жива прича и ведра шала расположи све. Чак је и Суреп причао зашто се одметнуо у хајдуке… Кад исприча како је убио порежџију, што је „иштир“ (порез у сиру и кајмаку) купио, зато што му је жену помиловао, Заврзан му рече:
— Море, па ти си читав женскарош! А како се само крио!
— Та, ти све искрећеш! — обрецну се Суреп.
Све је пливало у смеху и шали.
— Море, људи, да вечерамо! — рече Алекса.
— Чекам побратима! — рече Станко.
— О курјаку реч, а курјак на врата! — Ево га! — рече Заврзан.
Пред кућу бахну Зека с неколико другова. Окитио се као да ће он пред олтар. На њему зелена долама преко колена; по долами сребрне токе с позлаћеним пуцима… Па̂с му обавшаше сарајевски силај срмом извезен, а за силајем сребрњаци: сјаје им се јабуке као месечина; међу њих се угнездио белокорац, ручица му од слонове кости, а међ ушима му се прелива зелени смарагд… Дуга „та̀нчица“ у руци имађаше преко тридесет сребрних пафти, а кундак јој срмом уоквирен.
Стаде онако дичан и поносит, па викну:
— Добро вече!…
Све поскочи на ноге лагане и отпоздравише јунака, који се са свима мирбожаше као да из туђине долази.
Одмах заседоше за совру, која се часком препуни ђаконијом, а чељад стаде дворити и служити.
Разговор се водио о ратовању и о сукобима, који се сваки дан дешаваху с Турцима. То је трајало дубоко у ноћ, па се напослетку разиђоше да спавају…
Таман се почео делити дан од ноћи, а Заврзан скочи и опали пиштољ.
— Устајте, сватови, на ноге лагане! — викну из петних жила.
Чељад прену иза сна и устаде, па отрча на бунар да се умије. Устадоше и старији и гости, а Мара им приђе с водом и убрусом, те стаде поливати.
— Ако је по зори судити, дан ће бити необично леп! — рече Алекса.
И заиста! Оно плаветнило белога дана постајаше све руменије, док најзад не обасја јарко сунце, те просу зраке који затреперише по дебелој роси… Ваздух беше свеж, те прожмаваше снагу…
Заседоше за совру, а чељад им принесе варену ракију.
— Хајде, Сурепе, — рече Заврзан пошто попи ракију — да се посао гледа!
— Хајде! — рече Суреп.
— Деде, домаћине! Наређуј!
И одоше у авлију, где ће им се во дотерати да га закољу.
Суседи почеше долазити. Они прилазише к соври те се здравише… Станко се користи њихним доласком, те побеже у кућу…
Авлија постајаше све пунија. Чељад из суседних кућа долазаше да се нађе на помоћи.
Дан освоји. Зазвркташе кочије. Дође кум из Совљака. Све, почев од Алексе па до најмлађег укућанина, потрча да кума поздрави…
Мало затим дође и старојко, Јова Јуришић… И њега тако исто дочекаше…
Заседоше за совру пред кућом, која се све више пунила одабраним узовницима.
Станко беше отишао да се опреми. Имао је, вала, шта и обући. Кад се појавио из вајата и пришао да се поздрави с кумом, старојком и другим сватовима, ниси могао гледати у њ од силног блеска срме и сребра. Дичан је, па се још више дичи.
По поздраву, старојко и кум смакоше се, те га посадише међу се. Зека се диже у вајат с деверским даровима.
Отпоче ручак. Јело се онако сватовски, рукама. Младеж није ни седала за совру него се прихватала с ногу… Пуцањ за пуцњем грмео је…
Кад изнеше печење, Зека изведе запревежену Јелицу. Уздигла превез те се могло видети како јој оно једро лице полива руменило као рујевина. Зека је вођаше од кума старојку и другима. Све старије љубила је у руку. а млађе у лице. И онда обоје стадоше дворити сватове.
Довршише ручак и старојко заповеди да се опремају…
Хитра младеж поскочи од совре и поче упрезати и зауздавати добре коње. Пушка пушци није дала издушити; с пуцњавом се мешао коњски врисак…
— Је л’ готово? — викну старојко.
— Готово! — одговорише му.
— Полази!…
Опреми се кита и сватови. Преко четрдесет коњаника појури на капију и стаде пред сватове.
— Ех, у име бога! — рече старојко.
И крете се све…