Део 2, Поглавље 6: Крушка ради
Прођоше три месеца. Насташе дани позне јесени. Сури облаци више се и не дизаху с неба; дрва оголела, једва овде-онде видиш по који жут листак како лелуја тужан и усамљен…
Крушка је седео у хану крај огњишта. Он се грдно замислио. Кроз главу му пролетаху разне мисли… Отпочео је посао по савету Маринковом. Данас је позвао Ивана Миражџића на разговор. И премишљао је шта да му каже и како да га саветује… Какве ли се жеље не рађаху у његовој души!… Једва је опазио Ивана кад је овај у хан ушао.
По поздраву заседоше око ватре. Крушка рече те донеше ракије. А он поста домаћински сладак: сваки покрет пратио је осмејком пуним милоште.
— Па, шта ми радиш, Иво?
— Хвала богу, ага.
— Како су на дому?
— Богу хвала.
— Шта ми Лазо ради?
— Добро је. Оста тамо код куће, теше неке паоце и лотре… А шта би и могао радити на оваком времену, кад никуд маћи не можеш?
Чим је изустио име Лазарево, Турчин се претворио у саму сласт. Поглед му је сијао неком нежношћу пуном љубави према самом имену Лазаревом.
— Добар ти је Лазо, бог му здравља дао!… Откад памтим, онаког дјечка нијесам видјео! Оно се види да ће бити кућаник и домаћин. Миран, послушан, поштује старијега… Дина ми, велим ти, врло сам завољео тога дјечка!…
Турчин је знао како треба говорити с родитељем. Није се ни најмање преварио кад се надао да ће тим лепим речма задобити Ивана.
— Вала, ага, није што је мој!… Ја још имам деце, али ми он баш на срцу лежи!… Некако ми је одвојио… уме заповедити… све!…
— Па, види се, Иво, брате, види се!… Ти знаш, ја, кад сам дошао, не имађах познаника, тако врљах по њивама, по селу; ишао сам ти, бива, чак и у коло, па баш га тад видјех. Е, брате, одвојио је од друге младежи!… Не знаш како сам га завољео!
Иван је био блажен.
— Гледам ове друге… Будибокснама!… Ето, онај кметов… на онај Шокчанићев… па ето ти и оног Алексиног несрећника! Сам лопов, хајдук!… Све је то једна сорта, као да је од једног оца. Нема ти у њима искре оне душе домаћинске, него… како да речем… све је, брате, некако хајдучко…
— Хвала ти, драги ага, што тако лепо мислиш о моме Лазару… Он је погрешио што је пуцао на оног несрећника…
— Је ли, човјече!… А ко не би пуцао кад му однесу оно што је крваво текао?… Ја не знам како ти судиш, али ја, — а ја сам и паметан човјек — ја бих онако исто учинио као и Лазар!…
Иван само слеже раменима, али му је душа била захвална Турчину… И оштро око Крушкино смотри то…
— То баш сведочи да ће он бити прави домаћин, — настави Крушка — прави правцати домаћин… Маринко ми онда исприча све што је било, а ја му рекох: па иди, болан, потражи га и доведи к мени. Можда ти је и причао…
— Јест, причао ми је. Вели, био сам се сав охладио, ал’ он, брате, некако човечно, лепо, па сам плакао као мало дете…
— Ха-ха—ха-ха! — смејао се Крушка — јест, плакао је. Ал’ ја сам то разумио!… Не треба то притужити човјеку него лијепо с њим. Треба га најприје раскравити…
Иван зинуо у Турчина, па се чуди толикој човечности.
А Крушка, видећи да је дотерао докле је хтео, само се осмехну, па рече:
— А шта му оно изнијеше у селу?
— Махни, молим те! — рече Иван. — Рекоше да је пуцао на Станка због девојке…
— Којешта!…
И Турчин слеже раменима…
— Био сам се поплашио. Ја знам, чуо сам од жена да је он бацио око на ону Севића цуру…
па, богами, свашта сам помислио!… Али, хвала богу!…
Турчин је то и чекао.
— Шта рече, шта? Зар он воли ону девојку?
— Ја га нисам питао, тако ми рекоше.
— Па оно је добра цура.
— Добра.
— Севап би их било саставити! — рече Турчин, а очи му засијаше неком нежношћу.
Ивану оде памет. Он виде да Турчин баш воли његовог Лазара.
— Па гледаћемо…
— А, то мораш учинити!… Кад се дјеца воле, нека се и узму. Нема већег гријеха него раставити мило и драго!… То мораш учинити… И кад нијеси учинио ове јесени…
— Та ја ћу ових месојеђа, свеједно!… — рече Иван.
— А баш бих жељео знати да ли је Лазар милује! — рече Крушка. — Знаш шта ћу радити! Казаћу Маринку да га он испита… Нико то не умије као Маринко!… Ви вичете на тога човјека, а богами, то је један добар човјек. Ја ћу лијепо казати њему; па кад га Маринко узме на око, неће га моћи слагати!…
— Не зна, не зна! Питао сам га ја, па не зна…
— Онда нека га припита. И онда… ала ћемо се провеселити! — рече Крушка, а очи му заводнише. — Не знаш ти, Иване, брате, како је живјети међу људма који те не воле!… Еј, како бих ја вољео да имам кога женити ја удавати!… Самац сам ти у свијету. Никог свога до бога, који једини види моје жеље и моје срце!… Све бих дао да ме само хоће ови свијет разумјети!… Ја, болан, ни маленом мравку не могу зло пожељети, а толи човјеку, створу божјем!…
Па саже главу и уздахну…
Ивану се готово сажали… Помисли: заиста му је тешко… И рече:
— Немој се карити, драги ага, немој! Људи смо, па погрешимо. Ми смо се склањали од тебе, као велимо: шта ћеш, странски је човек… Можда он мрзи кад се разговара с њим… Али сад не брини! Ја, ја!… (и ту удари гласом) ја ћу се разговарати с људма, казаћу им како си ти добар човек… како си…
— Немој!… немој, Миражџићу! Ја хоћу да они сами увиде моје човјештво!
— Море, остави! Много ће воде Дрином протећи док они увиде!… Остави ти то мени! Јер, ево, да ти баш кажем праву истину!… Ја ти први нисам веровао!… Ми нисмо научили да се ви, Турци, на нас смешкате; па кад сам те првом видео како си сладак, а ја помислим: овај добра не мисли!… Бога ми!… А сад… сад ћу ја друкчије и другом казати.
Крушки је играло срце од радости, али се он савлада.
— Нећемо о том говорити!… Него… Лазар је мени на срцу!… Хоћу да га видим срећна и весела, па ћу онда и ја бити весео!… Хоћу да му ја просим цуру!…
— Не браним. Колико данас јавићу Севићу — рече Иван.
— Најприје пошљи мени Лазара да га питам. Хоћу да знам хоће ли то њему бити по вољи?
— Ја шта ће, море!
— Е, онда хоћу да га ја обрадујем!… Молим те, учини ми то добро!
— Хоћу, што не бих! Послаћу га чим кући одем… рече Иван и диже се.
— Сједи, сједи. Куд журиш?
— Никуд. Ја мислим ти имаш каквог посла.
— Немам никаквог. Сједи. Жељан сам, болан, лијепе рјечи с људма… Сједи!…
Иван седе.
— Вјере ти, Иво, реци ми ко је, онако, међу вама био највише мени противан? — поче Турчин и упиљи у Ивана.
— Па, вала готово сви! Ето, и ја сам ти се противио.
— Знам, знам… Али, онако, ко је то као први почео?…
— Оно… како да ти кажем… не знам… Чини ми се попа… Њему се ниси допао. Сећам се баш једанпут рече: „Он је Турчин, а Турчин не може нама добро мислити! Ја бих волео да ме он турски поздравља“.
Крушка се уједе за усне, али се насмеја:
— Ха-ха-ха-ха!… Добри човјек, добри попа!… Није право мислио!…
— То се види — рече Иван.
— Ал’ ја се не љутим на њега. Поздрави га и реци му да сам ја знао да је то његово масло, ал’ ја се не срдим. Он је добар човјек и ваљан попа. И ја баш волим што је он таки. Јер кад ме позна, он ће друкчије о мени зборити… А реци ми како кмет Јова?
— Ко?… Он зар?…Он ти мисли онако као и поп… Њих два као да су ти на једном срцу лежали… неће ти они један без другог ништа урадити!… Али, не брини!… Док им ја само кажем!…
— Да ти знаш само колико то мене радује што се тако пазите! То је баш лијепо. Једини онај пас, Алекса, што вас је лагао…
— Жао ми је Алексе! — рече Иван. — Знаш, кад га видим онако расплетена, с чибуком у рукама, да бих се заплакао!… Красан је то човек био!… Боље би му било да је онога удавио док је још жгепче био, него што га онако обрука и оцрни!…
— Вјере ти, како он јако?
— Не питај!… Нико да га види! Ни му ко бога назива ни прима!… И чини ми се да је мало шенуо…
— А, брате, био пазити на свој народ!…
— Шта ћеш?… Ваљда му је тако суђено!… А, богами, жао ми га је као рођеног брата!… Шта сам ја соли и хлеба с њим појео… и то више у његовој кући него у својој…
И тако је ишла реч час о једном час о другом. Крушка је распитивао, а Иван у простодушности својој причао је и оно што је за казивање и оно што није.
Кад се Крушка уверио да је оно истина што му је Маринко причао, кад је видео да су то све људи простосрдачни, али и поносити, он беше начисто са својим планом.
— Па, дела, Иво, брате, разговори се с људма. Кажи им да ја нисам тако зао човјек као што су мислили.
— Не брини!… Сад ја идем попу. Све ћу му ја лепо испричати — рече Иван и устаде.
— Слободно му реци да се ја на њега не љутим!…
— Ама, остави ти то, драги ага!… Није мени мајка језик испредала; умем и ја казати шта мислим!… Видећеш како ћемо се ми здружити и бити добри пријатељи!… Ја ти велим, док ти само видиш какви су људи ти Црнобарци, — неће ти пасти на ум да нас оставиш.
— Ја бих се волио разумријети овдје с вама!…
— Збогом, драги ага!
Крушка му пружи руку:
— Збогом, Иво, брате!… Али не заборави да се са Севићем разговориш!
— Како да заборавим!… Још данас идем!…
— Знаш, ти си га родио, али ми је на срцу!
— Хвала ти!… Збогом!
— Збогом пошао!…
Иван оде раздраган. Путем је премишља о речима Крушкиним. Њему се чинило да је мало и хришћана тако душевних као што је Крушка.
„ А… измирићу га ја!… Док само испричам попу и Јови како је то сладак човек! Богами, смо се огрешили о њега!… Па још како се брине о моме Лазару!… А, вала и јесте Лазар момак на своме месту!… Па још какав је то кућанин!… Ето, ја! Ја не бих пуцао на Алексу ни за како благо овога света; али он, чово, хоће да убије за своје!… Право има, алал му вера!…“
Турчин је стојао на прагу и гледао за Иваном све дотле док не замаче у луг. Онда се врати у одају, наручи да му донесу каву, па пуштајући густе димове, ствараше у оним колутима лепу слику…
— Хајде, хајде, Црна Баро!… — смешкао се он. — Иде вријеме и носи вас мени на пешкеш!… Очи ће вам искакати од мојега благослова!… Ја вам доносим такога мира да вас после ни бог неће моћи измирити… Дошао је курјак до оваца…