Део 2, Поглавље 20: Осветници
Хајдуци су немо ћутали кад ови стигоше.
— Свршисте ли? — упита харамбаша.
— Свршисмо — рече Станко.
— Онда седите.
Они поседаше.
— Е, Станко, дете моје, — рече харамбаша — главне ти кривце предадосмо…
— А… оно нису главни! — рече Станко. Сви су они главни!…
— Ти си озлојеђен, па ти се тако чини — рече мирно харамбаша — али ми мислимо друкчије.
— Шта друкчије? — цикну Станко и скочи, а око му сева. — Нећеш, ваљда, рећи да Иван Миражџић није крив?
— То нећу. Али велим да није крив колико она двојица.
— Он је још кривљи! Он им је у свему ишао на руку. Он је завађао народ… Он је срамотио свуда оног мученика, оца мога!… Ја хоћу да се он убије!
— Лакше, младићу! Бујна је крв твоја! Послушај људе старије!… Ту сам ја, ту је Ногић, Суреп, Дева и толики људи! Доста је Ивану нека се врати у село па нека га прстом показују као турску улизицу…
На Станку заигра месо.
— Реци да скинем капу, па да му се лепо замолим да ми опрости!…
— Ти знаш да ти ја то нећу рећи. Али од тебе није лепо што људи̂ не слушаш!…
— Зар толика непочинста његова…
— Он ће за њих испаштати. Зар му може горе бити него кад му поштени људи леђа окрећу?… То је горе и од саме смрти… Је л’ тако, браћо?
— Тако је!
— Онда нека буде као што рекох.
Станку би као да му неко опали шамар. Он је мислио да Ивану нема права више нико судити до он. Зато се испречи пред харамбашу, погледа га мрко, па рече:
— Ја ти то не вермам!
— Онда ниси наш друг! — рече оштро харамбаша.
— И нисам. И зато ћу му сад судити! — рече па потеже пиштољ.
Сину Срећково црно око, па му заустави руку.
— Кад Срећко нешто рекне, оно остаје као свето!… Пиштољ за појас, на пут за уши!…
Кад будеш почео на своју руку, чини шта знаш, али на моје име… убићу те!…
Хајдуци скочише око Станка…
— Добро, харамбашо! До данас сам био твој, а од данас свој. Поштујем ти реч, јер поштујем твоју со и твој хлеб…
Остави пиштољ за пас, па се окрете дружини:
— Браћо! Праштајте со и хлеб!… Ако има међу вама који љути осветник, нека пође са мном. Ја бијем док не затрем.
Јован и Јовица приђоше му.
— Шта, зар вас двојица? — упиташе хајдуци.
— Јест.
Заврзан се почеша иза врата на приђе и он Станку.
— Зар и ти, Заврзане?!
— Ја!… Џумбуса ради…
— Харамбашо!… Шта чиниш ти? — упита Ногић.
— Ко хоће да иде — нека иде!… Ја тражим послушност! Ако је и теби криво — иди!…
— Није ми криво. Али Станко…
— Ја сто пута размислим, а једанпут радим! — рече мирно харамбаша. — Ја знам зашто остављам живот Ивану…
— Па што му поклањаш живот? — упита Станко јетко.
— Ти си младић. Твоје је срце бујно. Ти не можеш ни видети даље од носа. А ако се по срцу поведеш, пре ћеш учинити зло но добро…
Дева се умеша:
— Слушај, Станко! Срећко зна шта чини. Ово што је урадио паметно је, ја ти кажем!
Станку су играле усне.
— О, боже!… Да ли сам ја полудео, шта ли? — рикну он. — Зар овај нечовек починио толика неваљалства, па му још дати да живи!… Збогом, харамбашо!… Хвала ти на очинској пажњи!… Хвала ти на хлебу и соли!… Али… ја не мислим тако!… Овде си ти старешина. Овај је овде под твојим окриљем — нека носи данас главу!… Али сутра, прекосутра, до мога издисаја — он је мој!… Збогом!…
Па скиде капу и приђе Срећковој руци.
— Опрости, увредио сам те, а ти си ми оно што и онај онде, па би ме убила и једна твоја зла помисао! Опрости!
— Нека ти је богом просто! Ти си достојан да чету водиш, али си бујан, врло бујан!…
— Богу сам се заклео, харамбашо.
И пољубише се.
— Браћо! — окрете се хајдуцима. — Збогом ко остаје! Праштајте!…
Онда приђе оцу па, љубећи га у руку, кроз сузе рече:
— Бабо! Поздрави ми мајку!… Радите како вас бог учи, али ја свога крова нећу видети док не испуним своју заклетву. Збогом!…
А пролазећи поред Ивана, погледа га мрко, тако да се овоме одсекоше ноге.
— Тешко твоме дому, Иване Миражџићу!…
Хајдуци се здравише са Заврзаном, Јованом и Јовином. Заврзан се правдао друговима.
— Шта ћете; али, ђаво га знао, волим Станка! Волим га што не мирује… Његова памет смишља само како ће коме главу скинути. А ја се острвио, па да ми је да послујем!… А осим тога имам ти и ја неких својих рачуна, па кад је дружина овако добра, да их бар пречистим… Збогом, Сурепе! Тебе ми је онако понајвише жао; жао ми твога разговора!…
Смех се захори. Суреп само диже леву обрву и развуче усне…
— Заврзан — Заврзан! — рече он.
— Збогом пошли!… Нека вам је просто!…
Изљубише се, изгрлише, као да су на једном срцу лежали.
— Даће бог, ваљда, да се опет здружимо! — повикаше хајдуци.
— Хоће!… — рече Станко. — Чим земаљска правда помири небо и земљу, ето нас! А сад — збогом!
Заврзан је певушио:
Чим се гора заодене листом,
А земљица травом и цвијетом
И кад стигне јагње за пециво.
Притегоше упрте, па се одвојише. Густи луг их брзо сакри од њихових другова…
Хајдуци уздахнуше дубоко и оборише главе.
— Као да ми рођени одоше! — рече Ногић…
Остало је ћутало као немо… Само је ветрић немирно шушкао по зеленом лишћу…
Поглавље 20.1.
Сунце је пекло и кроз густо лишће. Плавило небесно готово побледело од његовог сјаја… Издалека је донирао шум таласа валовите Дрине.
Хајдуци су ишли ћутећи. И сами разговорни Заврзан повукао се у се на премишља.
Наједаред ће запитати Јовица:
— Па куд мислимо сада?
— Хајдемо у Парашницу — рече Станко. — Парашница је згодна за хајдука као колевка за детенце. А после тога, ту нам је и Црна Бара и Рача… Свакад ћемо моћи видети сваки турски буљук.
— Да седнемо мало — рече Латковић. — Неће с горег бити да се мало поразговоримо о свему што нам ваља чинити. Јер, као год што Станко жели да се поткусури са својима, тако бих и ја желео наплатити своју вересију.
— Збиља, — рече Станко, седајући у један сеновит хлад — ја још не знам зашто се ви одметнусте у гору.
— А нико се не одмеће од бела босиљка — рече Латковић. — Мени је тешко опричати, ето Јовице.
А Јовица саже главу.
— Ево шта је! — рече Заврзан. — Био је у њиховом селу субаша неки Ибро. Јовица је имао сестру на удају, а Јован, опет, био момак за женидбу, па као комшијске куће… Знали се од детињства, па се и запазили. Јован, дакле, хтео узети Спасенију, сестру Јовичину. Али, не лези ђаволе! Турчин ти једном смотри девојку, па нареди својим пандурима те је једнога дана докопају и одвуку њему… И шта је даље било, не вреди ни да казујем… знаш већ…
У Станка сенуше очи. Њему дођоше неке страшне мисли у главу.
— Па шта је било с Турчином? — цикну он.
— Побегао је у град. Од тог доба нигде га нема, као да је у земљу пропао! — рече Заврзан.
— Ја бих отишао у град! — рече Станко.
— И ми смо хтели, али не даде харамбаша… Зато ти се данас придружисмо. Ево ти и наших руку и наших глава!… Води нас где хоћеш, само да се осветимо, да осветимо и њу!… — рече Јовица.
— А шта је с њом било?
— Шта ће бити?… Махни!…
— Збиља, шта је било? — упита Станко.
— Ћути! — рече Заврзан. — Обесила се…
Станко скочи:
— Браћо! — рече он. — Светићемо се! Тешко и крсту и некрсту ко је погане душе! Господе, Створитељу! Дај ми моћи да одржим моју реч!…
— А ти, Заврзане, каква тебе невоља у гору натера?
— Ја… ја сам пошао онако, друштва ради!… Мрзило ме седети као баба у запећку, голих шака. Белим, идем овамо, међу људе, ша̂т буде боље!… И, да видиш, боље овако! Пре сам гледао како Турци бију, убијају и отимају — сад опет гледају и Срби и Турци како то Заврзан лепо, справља, као да је сто година тај занат учио…
— Разговоре наш! Сто си ми пута бригу растерао!… — рече Латковић и загрли га.
— Остави се тога, Клемпо!… Него, да бирамо харамбашу.
— Шта да бирамо! — рече Јовица. — Ето Станка.
— Али ја не знам…
— Па ако не знаш, договараћемо се! — прекиде га Заврзан. — Ваљда је Срећко знао све кад је у гору дошао?… Јок!… Него… невоља га свему научила.
— Тако је! — рекоше Јован и Јовица.
— Добро, онда се примам.
— Сад доста. Читати нам ништа немој, јер све знамо! — рече опет Заврзан.
— Нисам то ни мислио. Мислио сам да се кренемо Парашници…
— Да се кренемо.
— Харамбашо! — рече Заврзан Станку. — Видиш колишно нас је… А бог ми је сведок да ће многа турска мајка од нас пропиштати!
— И ја мислим! — рече Станко, па опучи корачати…
Шумом је одјекивао пуцањ сувога грања…