Део 2, Поглавље 14: Нови кмет
Кмет Јова одмах из оних стопа диже се поповој кући, јер је још у поласку рекао попу да га код куће чека.
Поп је био толико нестрпљив да купе могао у кући седети него изиде на ону кишу па изгледа кад ли ће кмет.
И, кад га угледа, он му пође у сусрет.
— Шта је? — упита га.
— Мани! — рече кмет и махну рукама.
— Збиља, шта је?
— Ништа. Хтеде ме сатрти. Ја сам се владао онако као што си ми ти рекао, и чини ми се да га је то још више ражестило…
— Па?…
— Ништа. Рече ми само да се колико сутра одречем кметовања…
— Да се одречеш?!
— Јест, да народу вратим штап, јер „није, вели, за тебе“.
— Па, онда?
— Онда ништа више. Ја рекох да се смуши, тако ме нападе…
Поп се замисли. Њему то никако није ишло у главу… И досад је било Турака у Црној Бари, али се нису мешали у сеоска посла…
— Па, нека буде, најпосле. Ти нам врати штап, а ми ћемо га опет дати теби.
— Немој, море! Прођи га се! Зар не видиш да је пуст?… Он нема воље да ја кметујем… Па лепо, и не морам! Напослетку, доста сам и кметовао…
— Онда, знај, Јово, шта нам се спрема!… Знаш ли ко ће нам бити кмет?
— Ко?
— Иван… То ти је тако истина као што је бог на небу!… Ја бих главу смео заложити!…
Кмет само слеже раменима.
— Па шта би му сад?
— Сад ништа, али морамо бити на опрезу. Иван ће повући људе за Турчином.
— Ми ћемо гледати да не дамо.
— Тако ћемо нешто и радити.
Кмет Јова се диже кући да нареди Сими да село сазове…
И сутрадан окупише се старине код суднице.
— Браћо! — викну Јова са доксата. — Ја сам вас позвао да вам кажем: хвала на почасти! Ја више не могу бити кмет. Кућа, па старост и слабост, па, најпосле, доста се и кметовало… Ево вам, браћо, штапа, подајте га коме између вас…
И пружи штап.
— А ко би могао бити бољи од тебе? — рече неколицина.
— А што то чиниш, Јово?
— Не могу, браћо, више!… Ја мислим да је право да се смирим мало…
— Та оно… — рекоше неки — право је; али није то баш тако ни теретно, кад си већ научио…
— Чујте, браћо! — рече поп. — У праву сте и ви и он. Он је у већем што то мора учинити!… Не питајте зашто; доста је кад вам кажем да мора! Него, узмите овај штап и подајте га коме другом.
— Коме ћемо? — стаде се питати народ.
И наста жагор. Док наједаред из тога жагора изби глас Маринков.
— Знате ли, браћо, кога ћемо?
Све се очи окретоше на њ.
— Ја велим да узмемо Ивана Миражџића. Човек је поштен, добар, имућан… све! Ја мислим да ће нам он добро послужити…
Кмет и поп само се згледаше.
— Па не бранимо!…
— Добар је Иван!…
— Како да није добар!… Добри смо ми људи сви… Али он је онако окумешан око свега… — виче Маринко. — Па шта велите, браћо?
— Хоћемо! Хоћемо!…
— Ама ја бих волео кад би опет остао Јова! — рече Петар Шокчанић. — Није то што Иван не би ваљао, него што се Јова боље разуме. Али кад он неће, онда нека буде Иван… Велимо ли?
— Велимо!
— Онда, Иване, ево!
И он узе штап који му Јова пружи, па га даде Ивану…
Иван се препе на доксат, па се пољуби с Јовом.
Попа рече:
— Иване, да нам се закунеш да ћеш чесно и поштено вршити кметовску дужност.
Па смаче с рамена зобницу, у којој му беху књиге и крст, скиде капу, метну епитрахиљ на врат.
Сви поскидаше капе. Иван се прекрсти и целива крст. Затим поче за попом говорити ове речи:
— Ја, Иван Миражџић, заклињем се живим богом и свим што ми је најмилије и најсветије да ћу моју дужност чесно и поштено вршити, и како радио, онако ми бог помогао! Амин.
Онда опет целива крст.
— Иване! — рече поп. — Ти си сад кмет. Као слуга божјег олтара, хоћу да те опоменем да је страшна заклетва којом си се данас заклео пред богом и пред нама. Ти знаш шта је твоја дужност, па је поштуј; а поштујући њу, поштоваћеш самога Господа. Ниједног тренутка не смеш заборавити на овај народ и добро његово, јер кад се заклетва прекрши, онда се и душа изгуби. А ко једанпут душу изгуби, тај је више не поврати. Нема тога блага које би могло купити мира души.
Ивана су жмарци пролазили од ових страшних речи попиних; он осети сву тежину нове дужности на својој души…
— Попо! — рече он. — Ја ћу учинити све што могу и што умем.
— Е, нека ти је са срећом…
Сад наста љубљење… Онда се људи почеше разилазити кућама.
Попа и Јова пођоше такође кућама. Иван их викну:
— Чекајте, и ја ћу с вама.
И пођоше.
— Ама баш да вас запитам: што ви од мене окрећете главу?
Ко?
Вас двојица.
Јок.
Ама видим ја, попо!… Не да се то сакрити!… Ја не знам шта вам је… Па, чујем да сте чак и Алекси у кућу ишли.
— Јесмо.
— И тамо седели с оним лоповом његовим!…
— Он није лопов! — рече поп озбиљно.
Иван га погледа.
— Шта велиш, попе, шта?
— Велим да он није лопов!
— Па ко је онда покрао моје паре?
— Знаћеш.
— Али ја хоћу сад да знам! — рече Иван и стаде пред попа.
— Сад се то теби не може ни доказати.
— Што?
— Што си полудео!
— Шта говориш ти, попо?!
— Јесте, полудео си! Ти не видиш ништа више него оно што онај Крушка хоће да видиш! Ти ћеш још мало па, као и Маринко, отпаркивати сваку речцу што ти ко каже — Турчину!… Како ти тако занесе памет, ја не знам!…
— Али, попо…
— Шта али?… Па ти си данас по његовој вољи изабран за кмета. Он је јучер претио Јови чак и смрћу ако се данас кметовања не одрече… И Јова се одрекао, а тебе кмети Маринко Маринковић!…
И поп му се загледа у очи; загледа се тако да је Иван осетио колико је мален у поповим очима.
— Зато сам ти и рекао оно неколико речи по заклетви. Ти си Србин. Ако будеш служио Турчину, ти си погазио твоју заклетву. Сад пази!… Јер кад те стане савест гристи, онда ти не помаже не само Крушка него ни буљуци Турака!… Сад знаш све. Воља ти је коме причати — причај! Ја ти се нећу ни у што плести — већ ако ми хтеднеш одвући кога Црнобарца под Крушкине скуте. То ти не дам!… А сад… Збогом!
Па му окретоше обојица леђа и одоше.
Иван зинуо од чуда…
Кад их нестаде с очију његових, он се крете најлак кући, дубоко замишљен. Нека га језа хватала од попиних речи…