Део 3, Поглавље 11: Мало ведрине
Прође неколико дана. Рањеницима беше много боље. Зека, Ногић и други долазили су врло често да их обиђу и да се поразговарају, па су се опет враћали у Парашницу. Једини Суреп се не маче од њих. Он се решио да их извида пошто-пото. Баба Стоја само грађаше мелеме, а Петра, Јелица и чељад из куће Станкове лебдела је око рањеника…
Међутим, у Мачви беше мирно. Турци као да се беху много уморили, као да им више не беше до мегдана и бојне славе…
Једнога дана, кад Зека дође, упита га Станко:
— Па шта радите сад?
— Ништа, вала.
— Како ништа?
— Ето тако. Излежавамо у дугу дану. Нигде Турчина од заклетве!… Катић тако помало џумбуси, што рекао Заврзан, пређе Дрину, пресретне по ког харачлију, те му узме оно пара; то је све.
— И Турци баш ћуте?
— Ћуте. Ишао је Иванко ономад до Сарајева. „Ником, вели, и не пада на памет да удара на нас.“ А после, и зима иде…
— Зато ти и хтедох рећи! Како би било да се овај народ врати својим кућама?
— Па да видиш, побратиме, добро! Овако се, богами, много мора мука поднети без крова и крува…
— И ја мислим да би се могао вратити, — рече Суреп.
— Па да се разговоримо са војводом! — рече Зека.
— Богами, разговарај!
Али свет и не чекаше да му се то каже. Једна по једна породица одлажаше и из мирних баџа поче се опет димити…
И Станко се реши да иде кући. Било му је толико добро да је устајао и излазио. Рана је замлађивала под мелемима, он се осећао врло добро, јео је и спавао слатко, од грознице ни трага.
Заврзан беше здрав. Истина, био је нешто блед, али ведар и весео као и пре. У дугу дану шалио се са Сурепом, који беше радостан што њихово оздрављење тако напредоваше, па је пристајао на сваку шалу…
Једног јутра рече Станку:
— Ја бих ти нешто рекао.
— Шта? — пита Станко.
— Мени, брате, овде додијало. Ја бих ишао у Парашницу.
— А ја? — рече Станко. — Зар да останем сам?
— Ниси сам!… Ето.
Али га Станко пресече махнувши руком:
— Знам шта мислиш рећи!… Али, зар сам ја човек за то да уздишем и плачем са женама?… Зар мени не треба мушког друштва и разговора?… Ако је бој — бој; ако је левентовање, зар немам права на њ?…
Суреп се уплете:
— Станко има право!… Ја бих се убио кад бих морао лежати а да ме саме жене дворе!… Не смемо га сад оставити! Али нешто друго можемо учинити.
— Шта? — упита Заврзан.
— Да се кренемо Станковој кући. Тамо је згодније и њему и нама.
— И ја сам то мислио — рече Станко. — И мени додија све ово… Ја бих радо отрпео и три ране него све оно што сам овде у овом јаду претрпео!…
И доконаше да се врате домовима…
Поглавље 11.1.
Док се не намучи, човек не зна колико је благо свој кров… Али кад га невоља отргне од њега, па се после врати, тек тада осећа све…
Као какав мили, стари познаник, тако те поздравља оно високо слеме и онај димњак с наткровом. Па ти се чини да се смешкају на те, да су живи, да и њима теку сузе од радости што си ту!…
Јадна Петра!… Болна преболна, заборавивши своје боле и своју немоћ над постељом милог рањеника, напрегла беше сву своју снагу, па је варала и себе и друге здрављем и издржљивошћу својом…
Али кад ступи под кров који је дигла са својим покојним другом, кад виде своје зграде и зградице, своје ћошкове и буџаке, своју децу живу око себе, она клону. Снага, она очајна снага што се јавља код самртника у последњем часу, кад се са смрћу бори, остави је…
Она осети немоћ у сваком дамару и свакој кошници… Осећала је како јој трепавице падају и како је црна земља вуче…
И паде, паде као кап.
Све опколи њену постељу, поливајући је сузама.
Старица је жмурила и дисала испрекидане… Али свест је не беше оставила, то се познаде по првом погледу њеном кад очи отвори.
— О, Створитељу, колико си добар! Зар ми досуди да умрем под својим кровом!…
Па заћута и заклопи очи. Дисала је тешко и испрекидано. Сви стојаху око ње, неми као гробови…
Она опет отвори очи:
— Кажу да је мајчин благослов што и божји. Ја вас све благосиљам! — шапутала је. — Благосиљам ораче, јер су хранитељи; благосиљам ратнике, јер су бранитељи!… Нека сте благословени, децо моја! Нека вам је проста и нега и храна, а и ви опростите мајци, јер мајка греши само из љубави…
Онда окрете главу зиду. Поћута неколико тренутака, па поче говорити у заносу:
— Јеси ли ту, светитељу?… Ево, ја сам спремна да станем пред лице божје!… Махни оштрим ножем твојим, те учини вољу божију!…
Па се придиже на руке, које су дрхтале од немоћи… Очи јој се избуљише и укочише, руке клонуше, а за њима и тело паде на постељу.
— Свећу! — викну Крстивој.
Јелица му додаде упаљену воштаницу, а он је метну у руке материне… Међутим, душа већ беше оставила трошно тело у којем је почивала…
И онда наста запевка…
Поглавље 11.2.
На десет дана по сахрани Станко се беше толико окрепио да већ могаше припасати оружје и отићи до свога побратима.
Што је ближе прилазио Парашници, осећао је како му све јаче срце бије. Није шала, брате, толико време не виде он дружине своје, не нашали се шалом јуначком.
И дочекаше га као војводу. То беше прави дан славе. Сваки ти то хтеде да се приближи и пољуби са Станком. И Станко се љубио са свима.
— Све добро?
— Добро.
— Хвала богу!
Станко погледа оне колибе: као да су од сира срезане.
— Па ви се баш окућили?
— Окућили, богами! — рече Зека.
— Ко ово овако лепо погради?
— Војко и Петроније!… А… они тај посао знају!…
— Алал им вера!
Настаде весеље. Јело се и пило до миле воље. Једини Станко беше нешто сетан међ дружином.
— Шта је, Станко? — упита Заврзан веома раздраган и весео. — Што си се ућутао, брате?…
— Не дирај Станка! — рече Зека. — Ти знаш да је мајку изгубио.
— Изгубио мајку?… Па и ја сам изгубио мајку!… И шта нас овде има што смо изгубили мајку, па онда? Треба ваљда да се расплачемо, шта ли?…
Па се диже на ноге, видећи да Зека хоће да га ућутка.
— Чекај да рекнем, па онда говори!… Ево Станка, нека сам пресуди говорим ли истину!… Његова мајка, бог да је прости, лепо се наживела. Ми ниједан нећемо дочекати њене старости!… Скућила кућу, подгајила пород, оставила за собом стубове што ће крсну свећу држати, умрла на рукама своје деце негована и надгледана!… Па шта хоће човек више?… Може ли бити лепше смрти, само ако и смрт може бити лепа?… Реци ти, Станко!…
— Имаш право! — рече Станко.
— А како ће Станко свршити?… И како ћемо сви свршити? Хоће ли око нас бити кога да нас надгледа и понуди?… Хеј, браћо моја!… Ја сам можда луд, али овде, у души својој, осећам да је паметно што вам говорим! Послушајте ме, па се нећете кајати! Ко зна шта нам носи дан а шта ноћ! Сад лијемо пиће, а за тренут-два можемо лити и своју рођену крв! И бог ти је сведок да ћемо је лити исто овако свесрдно!… Зато ја хоћу да сви будемо весели!… Јер је веселих тренутака врло мало!… Над нама је небо наоблачено, и ја видим ово мало ведрине!… А волим ведрину!… Станко, волиш ли ти ведрину?
— Тако је, Заврзане! Ти имаш право! Сваког тренутка се могу очи склопити. Ја ћу пре наћи мога оца и мајку него они мене! Браћо!… Веселимо се! — рече Станко, раздраган.
И окрете песма и весеље…
Заврзан скинуо капу, па виче:
— Док на једној страни јаучу, ми певамо! Али јунак није баба!… Нека баба јауче, а јунак нека пије, пева, бије и погине!…
— Хај! Хај!… — разлегала се дубравом.