Део 2, Поглавље 24: Срце на мери
Лазару пође за руком да побегне из оног окршаја на Журави. Појури неколицина за њим, пуче и неколико пушака, али га ниједно зрно не окрзну. Он се поуздао у брзину свога зеленка и није се преварио: коњ га је пренео испод оштре сабље.
Докопао се луга, па је одмицао. Повио се по коњу да га која грана не би закачила и свалила… А коњ га је носио…
Пред очима му непрестано стојаше поносит лик Станков; у ушима су му зујале још оне громовите речи: „За ножеве!…“ Није могао да се овавести…
И досад се бојао Станка, али сад је обамирао само када му име његово на памет падне. Он је слутио неку црну несрећу. Слутио је да се неће наносити главе… Осећао је хладно, оштро гвожђе под грлом својим, па је хтео од свега тога побећи…
Јест, он је хтео, али коњић не могаше. Племенита животиња беше сва у пени, бокови јој се ужасно надимаху… Узалуд је крвавила оштра бакрачлија те бокове — коњ не може маћи.
— Зар ме и ти изневери, зеленко?… — рече тужно Лазар, па га устави и одјаха…
Коњ га погледа тужно. Лазару се учини да виде сузу у очима његовим, па га помилова по челу и врату.
— Је ли ти жао твога хранитеља?… Та, ја сам те гајио као дете!…
Затури му дизгине за ункаш, па прилеже земљи да ослушне…
Земља је тутњала… Тај тутањ је одјекивао у души његовој.
Али се он прибра.
— Далеко су! — рече. — Али ко може од хајдука побећи?… Зар се њима знају путеви?… Куд ли ћу сад?… Да идем кући?… Јест, најбоље да идем кући…
И готово се реши.
Али му проструја кроз главу:
— Тако, тако! Тамо ће те бар Станко лакше наћи!… Он уздрхта од те мисли.
— Нећу кући!… Лутаћу шумом… Лако је и кући отпаркнути кад се ова галама стиша… Ићи ћу кријући. Та, ваљда, неће ни овако до века остати!… Кад се Турци дигну, растераће их као врапце…
Тешкао се том мишљу, и она га мало умири. Он се спусти на траву и размишљаше, али му мисли беху растројене: летеле су са ствари на ствар, као шарени лептири…
Лишће је шуштало лагано над њим… Он се пружи по трави, па слушаше како коњ грицка, и то га уљушка.
Заспао је…
А један човек иђаше за стопама коњским… Кад стиже и виде га како спава, он само одмахну главом:
— Тешко теби, мој Лазаре!… Ти у шуму од хајдука бежиш!…
Па окрете главу, разгледа око себе и прикри се у један шушњар…
То је био Дева. Он једини смотрио је Лазара кад је побегао. И он се натури за њим. Јурио је изнајпре коњском брзином, али кад виде да не може трчати за зеленком, он се устави.
— Баш сам будала! — рече он. — Ево ми коњских стопа! Наћи ћу га — мањ да побегне на небо!…
Па се упути лагано…
Иза оног шушњара гледао је Лазара… Млад, здрав, могао би бити дика и понос свима, а овамо, ето, постао издајник.
— Да га убијем?… — премишљаше Дева. — Али, не!… То ми Станко никад не би опростио!… Од мене ће бити доста што ћу прилазити на њега да се не изгуби… Једно му само нећу дати! Нећу му дати да оде Турцима… Јер ако пође, Христа ми, ја ћу га убити!…
Подне беше превалило кад се Лазар пробуди. Спавао је чврсто, да се ни окренуо није…
Диже се и седе. Сан га је прилично окрепио. Он премишљаше куда ће.
— Овде нисам сигуран! — говораше он готово гласно. — Одавде морам ићи, јер ко зна да и он не лута овуда!… Идем ја тамо негде… ближе Сави…
Па се диже… Приђе зеленку, па му наби узду, коју је сам коњ са главе скинуо, пошто га се газда није сетио, узе га за дизгине и поведе лагано кроз шуму.
Тек је мало одмакао, а Дева се диже из своје заседе. Почеша се иза ува.
— Хајд, и ја ћу за тобом, — рече — колико да ниси сам.
И пође за њим лагано као мачка, вукући се од грма до грма…
Поглавље 24.1.
Прошло је неколико дана од дана оног окршаја… Станко је био у Парашници. Дружина му је с дана у дан расла… Сваки новајлија причаше како се људи дижу, остављају куће и плугове, па се крећу или Чупићу, или Катићу, или проти Смиљанићу, или Илији Срдану…
Међутим, Турци су ћутали. Никога ни из Шапца ни из Босне, као да нису толико жалили за својом изгинулом браћом. Заврзан се нашали:
— Оно што побисмо сигурно није ништа ни вредело!… Шта велиш ти, Сурепе?
Суреп само слеже раменима.
— Или је морао бити сам бескућник, па и Турци веле: нека нам се скину с врата!…
Хајдуци се насмејаше.
— Добро би било да ми помлатимо сваки дан онолико бескућника! — рече Ногић.
— Ти би хтео да сатреш турско семе!… Где ћеш то учинити кад сваки од њих има бар по пет жена!… Нека му свака роди по сина, на ето ти балинчади као тада!… Кад бијем, да бијем какве паше, везире, или бар бегове!… Ту се човек мало и оашлучи; није бадава руке магањио. А овамо ништа. Преврнуо сам неки дан њих десет, па: ха!… — рече Заврзан и закачи ноктом за зуб…
— Ти би све хтео ашлука! — рече Латковић.
— Ја шта ти тражиш, Клемпо?… Он сав радостан што је набио ону турску тикву на нож!…
— Зато сам и дошао у гору!… Мени је сад тако право погинути као попити гутљај ракије!… Бар сам му се осветио.
Станко приђе дружини.
— Нека се набави које јагње… Сутра су Петрове покладе — рече он.
— Видиш, а ја и заборавио! — рече Заврзан — И диже се с Јованом и Јовицом да нађе јагањце.
Петрове покладе падоше баш у недељу 27. маја, те, 1806. године. Дан беше леп, топал; ветрић је ћарлијао. Хајдуци се забавили око пецива…
Наједанпут бахну Дева.
Станко је седео на једној клади и разговарао с Ногићем. Чим смотри Деву, он скочи.
— Баш мене тражиш?
— Тебе! — рече Дева, а осмехну се.
— Је ли што добро?
— Чућеш.
И одведе га на страну…
Кад се врати Станко у дружину, око му је сјало.
— Ногићу! — рече он.
— Ево ме.
— Припази на људе. Ја идем и одмах ћу се вратити. Ако не бих стигао кад јагањце иставите, ви ручајте. Мени оставите мало, колико да се презалогајим.
— А куда ћеш, харамбашо?
— Послом.
— Да пођемо још који?…
— Не треба!… Овај посао ћу ја сам свршити… Збогом!
— Збогом пошао!
Он журно узе шару, припаса фишеклију, па замаче у луг.
Срце му је лупало бурно, нагло; чисто га је само напред погуркивало. Он је осећао крила под ногама: летео је, није ишао…
— Ама да ли ми је бог још и ово досудио!… Ја сам полудео од радости!…
И журио је што више може.
— На његовој ливади ћу га наћи — рече ми Дева. — Тамо је!… Одмара коња; хоће да му накоси мало траве, па да иде право к Шапцу да опет доведе Турке!… Ево ти се кунем, Лазаре! Ако те моје око данас види, нећеш више видети ћелавог темена!… Нећу ја тебе више остављати!…
И што се ближе примицао месту које му је Дева означио, тим га је више обузимала нека дрхтавица!…
Најзад стиже… Смотри Лазара где лицем у свету недељу одбија откосе… Шару обесио о једну крушку, а пиштоље и нож спустио у хлад.
Дршћући, провуче се Станко кроз честу и стиже до крушке. Како стиже, он руком скиде шару, али му је рука дрхтала…
Понека неколико тренутака, те се прибра и смири…
Заклоњен за дебло, он премишљаше. Хтео би да Лазар осети сву страхоту смрти и сву тежину његове освете…
Пружи опет пушку, рука му беше мирна. Он изиде на ливаду и посматраше Лазара како одбија откосе…
И викну:
— Лазаре Миражџићу!
Глас му се разлаже, а дубрава му врати његове речи.
Лазар се окрете и укочи.
Станко му приђе сасвим. Стаде и погледа му у очи.
— Па… шта ћемо сад? — рече.
Лазар онемео. Станков га поглед окаменио.
Станку дође воља да се поигра са њим као мачка с мишем.
— Па, јаране, што ми не одговараш?… Што ти је?… Што си се скаменио?… Што се ти мене бојиш? Ми смо заједно одрасли… Из једног смо топрака сркали; пазили се као браћа… Па бар ми кажи шта ти би те се онако испирази на ме?… Де, реци!
Лазар се лако освести. Он је слушао ове тихе речи… Надао се грмљавини, а оно сасвим мирно. Поума да ће преварити Станка, да ће га моћи слагати… Погледа му у очи некако свесрдно да му се чак и сузе свртеше.
— А… завадише нас!… — рече Лазар.
— Завадише!
— Јест!… Онај Маринко, душа му раја не видела!… Он и онај Туркешања!… Крушка!…
— Е?… А како?…
— Како?… Не питај!… Ја сам волео Јелицу. Па кад сам видео да она тебе воли, хтедох полудети!… А онај Маринко, као да га ђаво баци преда ме, поче ми говорити којешта… па лепо изгубих памет!… Кајао сам се, али доцкан… Хтео сам те потражити, али нисам смео!… После… ђаво однесе све…
Станко одмахну главом и рече:
— Ех, брате!… Па онда?…
— Онда… онда се почело пакостити с обе стране. Чича Алекса и бабо с једне, а и мене понесе ђаво…
— А, онако, ниси крив?
— Очију ми, нисам!
— Па што ми, барем, по коме не поручи да знам?…
— Нисам знао по коме ћу!
— Оно… тако је!… И била је незгода, кад те оно задржах, не рече ми то?
— Бојао сам се!
— Е, баш не ваља!… Из онаке љубави до шта дођосмо!… Весели чича Иван! Чуо си, ваљда, како је прошао?
Лазара полише сузе.
Станко се насмеја неким дивљим смехом. Лазара, који се тек почео кравити, тај смех пренерази. Он погледа Станка.
— Тако ће проћи сваки издајник! — загрме Станко, а очи му сенуше. — Тако мора проћи сваки онај који води некрст на крст! И теби је самртна наливена, Лазаре Миражџићу!…
Лазару се подсекоше ноге.
— Немој, тако ти…
— Умукни! Зар си мислио да сам се смилостивио?… Зар си мислио да се ја дам преварити?… Ја ти овај тренутак не бих поклонио за хиљаду година живота!… Ово што си се сад вио преда мном, ово је плата за моје непробдевене ноћи, а сад ћу ти платити за твоја недела!…
Па скиде његову рођену пушку, коју је обесио био на лево раме, а своју шару спусти подаље у страну.
— Одступи!… — рече он и устукну га погледом неколико корачаји. — Стој! Право стој!
Лазар се укочио као колац.
— Сад, кад тамо одеш, поздрави твога бабу, Маринка, па и лепог агу Крушку! Кажи им да сам те за њима послао!
Ороз кврцну… Лазара проби зној…
— Заклео сам се пред твојим оцем и поштеним старцима да ћу се твојом главом трипут котурнути!… И то ћу учинити овог часа!… Стој!…
Пружи пушку и повуче за обарач… Лазар се изврте.
Он му приђе. Зрно је удариле под леву сису. Он му стаде ногом на прса и млаз крви шикну…
Потеже нож и одруби му главу, па је баци и она одскочи неколико пута… Он учини то исто још двапут, па онда Лазарево оружје остави код обезглављене трупине…
Докопа своју шару са земље, на викну:
— Боже!… хвала ти!… А сад… Турци, тешко вама!…
И запева:
Оде Станко лугом певајући;
Оста Лазар ногом копајући;
Он остаде у пољу широку,
Да га кљују орли и гаврани…