Део 1, Поглавље 8: Гром из ведра неба
Освануо је 21. јули. По самом јутру видело се да ће дан бити веома топал. Први зраци сунчеви чисто су пекли кроз онај чисти ваздух.
Кмет Јова уранио, умио се, молио богу, па, по свом давнашњем обичају, изишао до свога кованлука.
У кући живот. Ужурбали се млађи, спремају се на посао на који их је одредио седи домаћин. Ту је и чича Сима, кнез. Дошао да види хоће ли му кмет што наредити. Спокојно седи старина и још спокојније нагиње чутурицом, коју му млађи изнеше!… Био је уверен да тога дана неће много касати. А и куда би? Свет је по радовима, сваки то гледа да за лепих дана оврше и однесе у амбар свој труд и зној…
Док бахну у авлију Иван Миражџић. Био је блед као крпа. Како дође, он запита за домаћина. Кад му рекоше да је код кованлука, он се диже журно к њему.
Сима се чуди шта је Ивану те се тако унезверио, али се још више зачуди кад виде и кмета тако исто бледа, где се враћа из кованлука.
— Симо! — рече он брзо.
— Чујем!
И Сима скочи као опрљен.
— Брзо, али што брже можеш, зовни ми попа!
Виде Сима да је то нешто озбиљно, па, колико му старе ноге допуштаху, пожури да изврши кметов налог.
Јова повуче Ивана у своју одају.
— Ама… то ти озбиљно велиш?
— Озбиљно.
— Је ли истина, побогу?!…
— Да је и мени ко причао. ја му не бих веровао… али обијен сандук и однето све!…
— А колико оно рече да је било?
— Равних две стотине дуката!…
— Две стотине дуката!… Их!… А сумњаш ли на кога?
Иван умукну. Саже главу и пониче ником…
Кмет је ходао преко одаје. Та, то није било за њ само чудо него страх божји… Тридесет година кметује, а тога чуда запамтио па ни чуо није. У мислима сећао се он сваког домаћина и његове чељади, и не смеде, ама ниједног часка, посумњати ни на кога… Све то беху људи часни и поштени, све то беху деца добра и ваљана.
— А је ли?… да ниси имао каких гостију ово дана?
— Нисам.
— Да ти нису Турци долазили?
— Нису. Нико живи није свратио у моју авлију има месец дана…
Јова опет поче ходати… Он не знаде шта да мисли… Пљесну се од муке рукама и очајнички стаде говорити:
— Крађа!… У Црној Бари крађа!… Похаран човек у Црној Бари!… И то онда кад кметује Јова Јуришић!… О, Господе!… је ли то могућно?… Па шта ће нам сад рећи друга села?… Знам!… Рећи ће ми: не поноси се!… спусти мало дурбиљ… Та у твојој Црној Бари обијен је човеку сандук и однето му две стотине дуката!… Ко да преживи ову бруку?… И то још под седу косу!… О, Господе!… Што ми јуче живот не узе да овога понора не доживим!…
Па поче дрхтати од жестине… И сузе му ударише…
У тај пар уђе попа.
— Добро јутро!
— Зло, мој попо! — рече Јова.
— Што, Јово?
— Крађа!
— Крађа?! — упита пренеражен поп. — А коме… где?…
— Мени — рече Иван.
Кмет једва дође до речи. Он исприча попу како је Ивану нестало новаца. Кад кмет исприча, попа се окрете Ивану.
— На кога сумњаш? — запита га.
Иван опет ником пониче.
— Не знаш ко је? — упита поп опет.
— Та, то и јесу јади, мој попо!… Ту и нема више сумње…
— Па ко је? — рекоше углас и поп и кмет.
— Видео га мој Лазар… Јуче је и пуцао на њега…
Обојица пренуше. Још синоћ за вечером чули су шта је јуче у колу било. Обојица наједанпут викнуше:
— Станко?!
— Станко — рече Иван.
— Ама, зар Станко Алексин? — упита кмет.
— Он главом! — рече Иван. — Онај мој љутац, ка’ и сам што сам, смотри га јуче баш кад изиде из вајата. „Зачудим се, вели, шта ће Станко у вајату. Одем да видим нема ли које од кућана. Кад тамо, разбијен сандук и однете паре… Ја ти се наљутим, докопам пиштољ, па за њим…“
— Иване! — рече поп. — Не греши душе!…
— Ама, попо, бога ми!…
— Ама, ја чујем — пресече га поп — да је Лазар пуцао на њега због Севића девојке…
— Веруј, попо, није истина!
Поп ућута, пређе једанпут преко собе, па, нише за себе, рече:
— Да су ми рекли: Станко убио човека, веровао бих; али — Станко покрао, не верујем!…
Онда се окрете кмету:
— Јеси звао село?
— Нисам.
— Зови!…
Кмет изиде те нареди Сими да сазове село, па се врати у собу.
— Шта мислимо сад? — запита он попа.
— Још не знам… Хајдмо судници, па ћемо се разговарати.
И сва тројица кренуше се оборених глава судници…
Поглавље 8.1.
Није прошло ни пун сахат, а Сима већ сазвао домаћине. Дошли људи, ужурбали се, па питају један другог што ли их кмет на таком лепом радном дану сазива.
Скоро последњи дође Алекса Алексић. Људи га погледаху ћутећи. Све је село знало за јучерашњи догађај. Међутим, он још ништа чуо није: нити му казао Станко, нити се с ким састајао. Па, као човек чисте савести, још је ведар и разговоран. Крстом се крсте људи; неки чак рекоше:
— Ја тврда срца, побогу брате!…
Сиромах Алекса!… Ни сањао није шта му се спрема.
Наједанпут наста тајац. Из суднице изидоше попа Милоје, кмет Јова и Иван.
Кмет беше озбиљан. Данас први пут не видеше сељаци његовог ведрог чела и осмејка. И ведрину и осмејак замениле набрекле жиле на слепим очима и натмурене веђе.
— Браћо! — поче он. — Сазвао сам вас да вам јавим да се нешто страшно у нашем селу догодило, нешто што нас је обрукало и осрамотило пред целим светом…
Глас му је дрхтао…
Све живо зинуло од чуда па гледа у њега… Нису људи научили да га таквог виде.
— Браћо! — рече он опет. — Тридесет година ја сам, по вашој вољи, глава Црне Баре. За тридесет година мога кметовања оваког непочинства није било!… Јуче је, браћо, у нашем селу учињена крађа!…
Нешто проструја кроз оне старине. Наста жагор као у кошници… Из тога жагора једва се разабра један глас:
— А коме је учињена крађа?
— Ево! — рече кмет. — Иване, опричај сам људима шта ти се десило.
И ухвати Ивана за руку, па га изведе напред.
Иван стаде причати: како је у старом вајату, а у једном сандуку, имао две стотине дуката, како је неко дошао, обио сандук и новце однео…
Људи се почеше гнушати лопова, питајући:
— Ама, ко ли то уради?
Маринко Маринковић истаче се па рече:
— Кмете Јово, попо, и ви браћо!… Оно, истина, Иван Миражџић ме свакад грди, назива ме турском улизицом и свакојаким именима, али кад је ствар така, онда ћу и ја рећи што знам, што сам својим очима видео, јер да то не кажем, богу бих сагрешио!…
Све живо погледа у Маринка. Он се искашља, па поче:
— Што Иван рече, истина је… Сад, да ли му је баш толико нестало, не знам; али знам да је покраден, јер сам својим рођеним очима видео лопова…
— Ко је? Ко је? — загрмеше са свију страна.
— Чекајте, казаћу! Ево како је то било! Јуче, после подне, враћам се ја из шуме. Тамо сам носио марви помам… Кад сам био према Ивановој кући, смотрим Станка Алексиног где изиде из старог Ивановог вајата.
— Умукни, Турчине! — цикну Алекса и полете на њ, али га људи задржаше.
— Чекај, Алекса брате, да испричам шта сам видео! — рече Маринко мирно и погледа га безобразним погледом. — Ја од овог немам никакве хасне, али мрети ми ваља, брате… Елем, видим ја то… ништа!… Као велим, он се са Лазаром пази, Иван се пази са Алексом… зар је ту што чудно кад је то као једна кућа?!… Али не лези ђаволе!… Твој ти се Станко нешто прикрада… нешто се хвата дрва и осврће се да га…
— Лажеш!… Лажеш, улизицо турска! — цичи Алекса.
— … ко не би смотрио — настави Маринко спокојно и не осврћући се на вику Алексину. — Кад то видим ја ти лепо причучим иза једног грма и узмем га на око… Он се вуче од дрвета до дрвета, док не дође до своје авлије; онда наједаред претрча преко ње, дође до ара и стаде нешто по ђубрету чепркати… па се диже колу… Мислим се: дај да видим шта ли је оно чепркао!… Док тек Лазар пројури поред мене са пиштољем у руци. Ја потрчим не бих ли га стигао, али где могу ја потрчати с онаким момком?… Тек само чујем пуцањ… То сам, браћо, видео овим мојим старим очима и заклећу се у ком хоћете манастиру да је тако.
— Али ти лажеш, скоте турски! — рикну Алекса и отрже се од људи што га задржаваху. — То си сам измислио!…
— Лепо, Алекса, — рече кмет. — Он је то видео и прича. А ми хајдмо твојој кући. Тамо ћемо видети да ли Маринко има право.
— Хајде, кмете!… Хајде, попо!… Хајдете, браћо!… Сви ме добро знате!… С вама сам растао и одрастао!… Сви ви добро знате и моју децу!… Знаш их најбоље ти, Иво, стари кардо мој!… Та у твојој су кући одрасла!… Све село зна да су то добри радини!… Нису ленштине, као онај што на мој дом пљује!… Хајдете, браћо!…
И сви се кренуше кући његовој…